April u Beogradu: Kome paše rat?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Umesto “Ujedinjeni možemo sve” sada se sve češće može čuti “Mir, stabilnost, Vučić”. Tri ključne reči iza kojih se kriju autoritarizam, enormne društvene nejednakosti i ekološka destrukcija Srbije.
Ilustracija: Jordan Moss
Ilustracija: Jordan Moss
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Geopolitički odnosi i mitološke povijesne predodžbe o bratskim narodima dovoljan su razlog da se rat u Ukrajini na drukčiji način prenese na unutarnji politički život Srbije nego što je to slučaj s većinom ostalih europskih zemalja. Pogotovo u kontekstu nadolazećih izbora u aprilu. Prema prvim reakcijama se činilo da će rat prilično koštati Aleksandra Vučića i njegovu stranku na predstojećim izborima. No sve je izgledniji suprotan scenarij: naprednjaci bi mogli najviše profitirati od rata jer su izbori prestali biti tema.

Rat u Ukrajini nikoga nije ostavio ravnodušnim. Nakon nekoliko meseci gomilanja vojske na zapadnoj granici, Putin se odlučio za vojnu agresiju. Pod izgovorom denacifikacije, tenkovi vojske Rusije opkolili su i sravnili sa zemljom ukrajinske gradove, dok su avioni često pogađali i civilne objekte. Procenjuje se da je iz Ukrajine izbeglo preko dva miliona ljudi. Osuda vojne agresije čin je elementarne ljudske pristojnosti. Sa druge strane, iole trezveno objašnjenje uzroka rata mora uzeti u obzir ekspanzionizam NATO-a na istok. Mnogi analitičari godinama, pa i decenijama upozoravaju da širenje NATO-a na istok neće doprineti globalnoj bezbednosti i da će Rusija reagovati u trenutku kada proceni da joj je neprijatelj preblizu.

Između čekića i nakovnja dva imperijalna projekta našao se ukrajinski narod, koji će sigurno pretrpeti najviše štete od rata. Još jednom se pokazalo i da je Putinova diktatura jedna od najsurovijih na svetu, čemu najjasnije svedoči broj uhapšenih i prebijenih antiratnih aktivista. Putinova autoritarna kapitalistička oligarhija je ponovo pokazala svoje pravo lice. No, dovoljno je toga već napisano o samom ratu i njegovim uzrocima.

U ovom tekstu će biti analizirano kako su akteri na političkoj sceni Srbije interpretirali rat i kako su se u izbornoj kampanji postavili spram ovog pitanja. Iako će aprilski izbori u Srbiji , posle dužeg vremena, makar u Beogradu, biti neizvesni, rat u Ukrajini je dobrim delom kampanjske aktivnosti stavio u drugi plan. Uprkos tome što je bilo očekivano da će konačno u jednoj izbornoj kampanji u Srbiji dominirati socio-ekonomske i ekološke teme, rat je vratio krupna identitetska pitanja na dnevni red.

Srpsko društvo se i dalje nosi sa traumom NATO bombardovanja iz 1999. godine, što u značajnoj meri oblikuje stavove građana prema međunarodnim dešavanjima. Rat u Ukrajini ponovo je otvorio i debatu o međunarodnom pravu, položaju malih država i načinu na koji su istorijske veze i (ne)prilike oblikovale identitet Srbije. Na kraju, ali ne i najmanje važno, upravo one svetske sile koje sada pozivaju na poštovanje suvereniteta Ukrajine, među prvima su priznale nezavisnost Kosova, što kod dobrog dela stanovništva, sledeći logiku “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj”, prouzrokuje blagonaklone stavove prema Putinu i Rusiji.

Srpskoj desnici je bilo najlakše da se odredi prema ratu – Rusija je u njihovom viđenju sveta tradicionalni prijatelj srpskog naroda i jedini pravi vekovni saveznik. Vladajuća koalicija formalno vodi politiku negovanja dobrih odnosa sa svim relevantnim međunarodnim akterima. No, takva politika u sadašnjem trenutku je na staklenim nogama, pa je Vučić prinuđen da se u pojedinim situacijama, kakva je bila glasanje u Ujedinjenim nacijama, svrstava na jednu od strana. Liberalna, zelena i leva opozicija je u Srbiji tradicionalno pro-evropski nastrojena. Većina aktera sa ovog dela političkog spektra je osudila vojnu agresiju, uz jasnu ogradu da to ne znači da se zalaže u članstvo u NATO-u.

Na dve stolice

Srpska napredna stranka od dolaska na vlast pokušava da zadovolji sve relevantne međunarodne aktere. Evropska unija je često žmurila na stanje demokratije u Srbiji jer joj jer režim u dovoljnoj meri “isporučivao” projekte i usklađivao spoljnu politiku sa EU. Rusija je takođe namirena u onim oblastima koje su od strateškog značaja za nju, pre sve u energetskom sektoru. Kina je dobila svoje udeo u vidu infrastrukturnih projekata i izmeštanja fabirka iz ove zemlje u Srbiju.

Situacija je sada dosta drugačija od mirnodopskog perioda i od Srbije se očekuje bliže svrstavanje na neku od strana. Vlast u Srbiji od početka izbijanja krize pokušava da zadrži relativno dobre odnose sa svakim od aktera. U određenim situacijama to radi više ili manje uspešno. Više je elemenata koje ulaze u računicu prilikom donošenja odluka. Evropski put Srbije je važno legitimacijsko sredstvo za svaku političku elitu u Srbiji i zato vlast ne može dopustiti sebi bilo kakvo formalno zaustavljanje tog puta, iako se neformalno već duže vreme ništa ne dešava po tom pitanju. Treba imati u vidu i da se Srbija gotovo potpunosti snabdeva gasom iz Rusije, te da bi politički potezi koji bi ugrozili uvoz gasa u velikoj meri uticali energetsku stabilnost Srbije. Na kraju, a verovatno i najmanje važno, Rusija je i dalje viđena kao važna brana od primanja Kosova u UN. U takvom kontekstu, teško je očekivati da će zvanična politika Srbije, osim u ekstremnim situacijama krajnjeg uslovljanja, jasno stati na jednu od strana. Toga su verovatno svesni i svi međunarodni akteri.

Dugo je trebalo zvaničnom Beogradu da se prvi put oglasi povodom vojne agresije. Tek 25. februara uveče, nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, objavljeno je saopštenje u kome se navodi da Srbija “pruža punu i principijelnu podršku poštovanju načela teritorijalnog integriteta Ukrajine”. Kasnije u tekstu je navedeno i da će Srbija “prilikom razmatranja potrebe da se eventualno donesu restriktivne mere ili sankcije protiv bilo koje države, uključujući Rusku Federaciju, rukovoditi isključivo zaštitom svojih vitalnih ekonomskih i političkih interesa”.

Ovaj manevar vlasti je relativno uspešno izveden, s obzirom na to da je ambasada SAD-a ubrzo pozdravila odluku Srbije da poštuje teritorijalni integritet Ukrajine. Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Vladimir Bilčik, inače politički vrlo blizak aktuelnom režimu, izneo je nešto kritičniji stav. Ipak, sedam dana kasnije, Srbija je glasala za usvajanje rezolucije Ujedinjenih nacija kojom se izražava najdublje žaljenje zbog agresije Rusije na Ukrajnu, čime su pacifikovane kritike koje su iz Evropske unije. Ovakvo glasanje pozdravili su ambasador Evropske unije u Srbiji kao i ambasade država Kvinte.

Ukoliko ne bude nekog ozbiljnijeg povoda i direktnih pritisaka, malo je verovatno da će Vučić povući neki konkretniji potez u vidu uvođenja sankcija Rusiji ili jasnijeg određivanja povodom rata. Makar do aprilskih izbora. Deluje da će na predstojećim izborima naprednjaci najviše u profitirati od rata u Ukrajini. Ne samo da su izbori skrajnuti kao tema, već izgleda i da je Vučić svojim delovanjom uspeo da zadovolji sve strane. Naravno, u narednih petnaestak dana se svašta može desiti, ali sada deluje da je Vučić na sigurnom. Vladajuća partija je čak izmenila i zvanični slogan kampanje. Umesto “Ujedinjeni možemo sve” sada se sve češće može čuti “Mir, stabilnost, Vučić”. Tri ključne reči iza kojih se kriju autoritarizam, enormne društvene nejednakosti i ekološka destrukcija Srbije.

Siguran teren za desnicu

Desnica u Srbiji je tradicionalno proruski orijentisana. Protivljenje pristupanju Evropskoj uniji desničari u Srbiji uglavnom vezuju za očuvanje nacionalnih interesa i “bratske” odnose sa pravoslavnom Rusijom. Pod time se uglavnom podrazumeva uverenje da je uslov za članstvo u EU priznanje nezavisnosti Kosova, te da bi usklađivanje spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom EU, vodilo antagonističom odnosu prema, u njihovim očima, “bratskom” narodu i “bratskoj” državi. Sve desničarske opcije u Srbiji osudile su glasanje u UN, označavajući režim SNS-a kao nenarodni i izdajnički.

Srpski pokret Dveri je osudio glasanje Srbije UN istakavši da se Srbija samo “deklarativno zalaže za vojnu i političku neutralnost”, te da je “vlast u Srbiji de fakto pokazala da je na strani NATO pakta, što predstavlja očigledan čin izdaje srpskih nacionalnih i državnih interesa”. Dveri su se jasno svrstale na rusku stranu u ratu, optuživši NATO za izbijanje sukoba. “Sigurni smo i da će Ukrajinci shvatiti da su žrtve imperijalističkih težnji NATO-a koga ne interesuje ukrajinski narod, već samo to da budu što bliže ruskoj granici. Nema razloga da dolazi do sukoba između pravoslavne braće, a zarad interesa NATO pakta”, rekli su iz Dveri

Sličnu argumentaciju izneo je i Dosta je bilo, partija koja čini okosnicu koalicije Suverenisti. Dosta je bilo već godinama koristi diskurs američke desnice o navodnom sukobu globalista i suverenista. Globalisti su, prema DjB-u, najčešće oličeni u nemačkom bankarskom sektoru, dok je EU projekat kojim Nemačka održava političku i ekonomsku hegemoniju u Evropi. Utoliko je, ukrajinska vlada globalistička, nenaroda i jedina odgovorna za svađu bratskih naroda: “Marionetski političari u Ukrajini su predali suverenitet sopstvene zemlje u ruke stranih ambasada koje koriste Ukrajinu i njene građane kao topovsko meso za obračun sa Rusijom. (…) Za žaljenje je da su strane amabasade uspele da izazovu unutrašnji sukob jednog naroda samog sa sobom. Ta politika podele jednog naroda u Ukrajini je osnov kolonijalne politike Beča i Berlina na Balkanu poslednjih 200 godina.”

Srpska stranka Zavetnici neguje možda najbliže veze sa Rusijom i često njihova saopštenja deluju kao saopštenja ruskih zvaničnika. Predsednica ove stranke i kandidatkinja za predsednicu Srbije, Milica Đurđević-Stamenkovski rekla je da je “srpski narod ostao privržen vekovnom bratstvu sa ruskim narodom”. Za rat je okrivila “NATO imperijaliste koji su želeli da opkole Rusku Federaciju”, te ukrajinske “marionetske vlasti koje su radile protiv interesa građana Ukrajine, protiv svoje teritorije – protiv svoje zemlje”.

Iz Nacionalno demokratske alternative koju čine Demokratska stranka Srbije i Pokret obnove kraljevine Srbije poručili su da glasanje u UN nanelo “strašnu ljagu na obraz srpske države ujedno ugrožavajući vitalne nacionalne interese Srbije i srpskog naroda” i dodali: “Ovim nedostojnim svrstavanjem uz NATO i zapadni svet, aktuelna srpska vlast je pokazala da sve priče o postojanju nacionalne ambicije, suverenom odlučivanju, nezavisnosti naše zemlje kao i o odlučnosti i hrabrosti njenog rukovodstva predstavljaju mrtvo slovo na papiru i bednu političku propagandu.”

Desničarskim opcijama u Srbiji nije bilo teško da jasno zauzmu stranu, išavši za sentimentom svojih birača. Deo stanovništva u Srbiji zaista gaji snažne emocije prema Rusiji, što najbolje ilustruje podatak da je Beograd bio jedan od retkih gradova u kome su organizovani skupovi podrške Rusiji. Desničarskim opcijama je jasno svrstavanje uz Rusiju pomoglo u dodatnoj homogenizaciji svog biračkog tela, igrajući na kartu “vekovnih veza bratskih” naroda i podsećajući da je Zapad najodgovorniji za bombardovanje Srbije 1999. Naravno, njihova kritika NATO-a je nacionalistička, a ne anti-imperijalstička, jer umesto svrstavanja uz jednu imperiju zalažu za bliže vezivanje za drugu.

Na nivou partijske scene, desnica u Srbiji je razjedinjena. Iako sigurno ima oko 15% glasača koji će podržati neku od desničarskih opozicionih opcija, pitanje je da li će i koliko stranaka uspeti da pređe cenzus od 3%. U pojedinim trenucima je delovalo da će doći do određene vrste ujedinjenja na desnom spektru pre izbora, ali izgleda da su lični i politički sukobi preveliki za takav poduhvat.

Osuda agresija i protiv članstva u NATO

Drugi deo opozicionog spektra, koji se u Srbiji najčešće označava kao “proevropski”, a koji čine centristički blok Ujedinjena Srbija i levo-zelena koalicija Moramo se drugačije postavio spram rata u Ukrajini. Ovi akteri su pre zvaničnog stava Republike Srbije osudili vojnu agresiju Rusije.

Ne davimo Beograd i Politička platforma Solidarnost, koji su deo koalicije Moramo, su se prvi oglasili ovim povodom. U saopštenju Ne davimo Beograd akcenat je stavljen na vraćanje dijaloga u okvire međunarodnih institucija, te zaštitu ugroženog stanovništva: “Zalažemo se za hitno zaustavljanje svih vojnih operacija, prestanak oružanog sukoba i vraćanje dijaloga u okvir nadležnih međunarodnih organizacija, kako bi se pronašla rešenja za trajni mir. Takođe, smatramo da je u ovakvim trenucima važno pružiti svu humanitarnu pomoć ugroženom stanovništvu, jer najveći teret kriza, nepogoda i ratova, pada na leđa običnog naroda”. Politička platforma Solidarnost je takođe osudila “vojnu intervenciju Rusije u Ukrajini”, uz dodatak da “NATO mora da obustavi svoje ekspanzionističke težnje, baš kao i Rusija koja mora da povuče svoje trupe iz Ukrajine”. Politička platforma Solidarnost je jedini akter koji je istovremeno osudio vojnu agresiju Rusije i širenje NATO-a na istok.

Stranka slobode i pravde je, uz osudu vojne agresije, povezala događaje u Ukrajini sa statusom Kosova. Kao što se zalažu za poštovanje međunarodnog prava u slučaju Srbije, tako su istakli i neophodnost poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine. “Kriza u Ukrajini potvrđuje ispravnost borbe Srbije za poštovanje međunarodnog prava i 1999. i 2008. godine i stoga smatramo da Srbija treba da podrži teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine, kao i svake druge države članice Ujedinjenih nacija.” Imajući u vidu da deo javnog mnjenja u Srbiji svaku osudu Putinove agresije tumači kao svrstavanje na stranu NATO-a, a da logika medija ne daje puno prostora za kompleksinju argumentaciju, “proevropski” akteri su bili prinuđeni da pažljivo biraju reči prilikom medijskih nastupa o ovoj temi.

Jasna osuda vojne agresije u kontektsu političkog života Srbije predstavlja hrabar čin. Istovremeno, političkoj sceni Srbije hronično nedostaje jasno artikulisana kritika svih imperijalnih projekata, kakva je iznesena na mirovnim protestima u, na primer, Grčkoj i Italiji. Kritika koja bi nedvosmisleno pokazala da je nacionalistički narativ o bratskim vezama pravoslavnih Srba i Rusa samo jeftina mitomanija, da je Putin diktator čiji režim zadovoljava interese ruskih oligarha, a da istovremeno NATO predstavlja hegemonistički projekat koji je najčešće produžena ruka spoljne politike SAD-a, te da mu je najmanje stalo do globalne bezbednosti. O navodnoj brizi za ljudska prava tek ne treba trošiti reči. Tome najbolje svedoče stotine hiljade ljudskih života uništenih tokom proteklih decenija širom sveta, upravo zbog NATO vojnih intervencija.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.