Aporija izbora

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Nema u rukama nijednu veštinu zaista potrebnu društvenoj zajednici, ali mi kojima nije dobro, mi možemo ovaj lokalni Olimp da trećeg aprila razmontiramo.
Fotografija: Predrag Trokicić
Fotografija: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Hoće li se podanici koji preziru opšte pravo glasa udostojiti da trećeg aprila ipak izađu na birališče i glasaju? Hoćemo li sustići i prestići kornjaču koja doista ima prednost? Jer, predsednikovi ljudi će se pojaviti, svi do jednog, pa će ta njihova revnost biti okorelim pobednicima dovoljna za još jedan trijumf, za još jedno pijano kolo u osveštanim odajama Partije, nakon čega ostaće ista bića na našem čelu još dvesto ili tristo nedelja.

Mi kao da smo davno prežalili načelo smenjivosti političkih predstavnika, nama vladaju i poseduju nas jedni te isti ljudi, koji godinama obezbeđuju i unapred osiguravaju svoju nepobedivost na izborima, drže se kao da su kolektivni papa, ha, jednom ste nas izabrali, bićemo ovo što jesmo dok i poslednji od nas ne ode Bogu na istinu! Dva mandata bi bila najviše što bi se jednoj te istoj skupini smelo dopustiti, a ako samovlašće i na aprilskim izborima opstane, onda će tek postati neobuzdano, dobićemo ne novu klasu, nego novu rasu, čijim je pripadnicima i sama pomisao na vlastiti (pokojni) život – pre nego što su prišli Miloševiću, Šešelju i Vučiću – strana, zbunjujuća, preteća i nadasve odurna.

&

Olimpijsko pleme naravno daje sve od sebe da sačuva polubožanski status, vrhovno božanstvo pogotovo ne vidi šta bi radilo kad bi se zlatno doba odjedared završilo, zaista bi, zaista vam kažem, moralo božanstvo da završi zapostavljenu trenersku školu (gde je izgubilo godinu?), jer nema u rukama nijednu veštinu zaista potrebnu društvenoj zajednici, ali mi kojima nije dobro, mi možemo ovaj lokalni Olimp da trećeg aprila razmontiramo – biće to lakše i elegantnije nego porušiti Savamalu.

Ali, dotad ćemo se naslušati opštih mesta koja će naša braća u Hristu i biračkom spisku kočoperno i samouvereno ponavljati, kao nešto do čega su sama došla, pa dobro, hajde, da se podsetimo onih najdosadnijih:

1. Izgradio je puteva više nego svi dosadašnji vladari zajedno (ovo ako čujem još koji put od mojih dobrih znanaca i prijatelja samo će me učvrstiti u osamljivanju i u mizantopiji koja me, i sam donekle primećujem, polako uzima pod svoje).

2. Koliko smo migova imali u vreme onih lopova, koliko respiratora? Hajde, kaži sam! Iskreno, ne znam, lično ja mogao bih i bez migova, a nadam se i bez respiratora, ali sigurno je da nas niko nije ovoliko naoružao: predsednik lično i vlastoručno kontroliše je li limarija na letelicama zdrava, svaki kupljeni vazduplohov kucka pred kamerama, samouvereno i stručno, kao što seljak kucka lubenicu pre nego što će je ubrati.

3. Za koga da glasam, za one što su sve pokrali, a nisu izgradili nijedan Beograd ni na čemu? Ako je belodano jasno, ili je i naučno dokazano, da prethodna vlast nije izgradila ništa pod kapom nebeskom, a sećam se kao kroz maglu (brain fog) da je Tadić izgradio školu u Republici Srpskoj, ipak neće biti da je baš sve pokradeno: ni banda Kola Jangera nije opljačkala sve banke, kao što ni u najvećim lagarijama nije sve izmišljeno.

4. Svi su oni isti! Ovaj sveobuhvatni apodiktički sud kad čujem – malakšem na licu mesta! Ovo je besplatan, a besprekoran i nadasve gospodstven izgovor da se ne izađe na glasanje. Neće mene niko da pravi budalom, ne pecam se ja na njihovu bajku da i ja o nečemu odlučujem, kako ide ona narodna, sjaši Kurta… (Ima doduše skupina nastalih baš po srodnosti duha, pa čoveku proleti kroz glavu da su svi isti: udvorice oko vladara, navijači, novomuralisti, gosti na Pinku, poslednja posada poslanika, botovi, koji su grinje našeg doba, ali zar ćemo se zbog te ordinarne spoznaje samoispisati iz političkog života?) Obuci se razmerno svečano, građanine, nedjelja je, neka bude volja tvoja i neka prijdet carstvije tvoje: u mesnoj zajednici ili školi zaokruži nekoga ko ipak nije isti.

5. Koji je drugi vladar vodio računa o svim staležima, o svim pokolenjima, ko je stanovništvu udelio više para? Možda nas naš vlasnik pomalo i reketira, moram da platim nepostojeće odvodnjavanje u ataru, ali i to čini ne za sebe, nego za nas, za naše dobro, da bi obradovao penzionere, da bi častio mlade roditelje, studentariju, bračne parove u policiji, vojsku, sutra, ko zna, možda i novinare!

6. Samo on može da nam sačuva Kosovo, i sačuvaće ga, makar mi od naše kolevke imali više štete nego koristi. Ovo uverenje, ili praznoverje, ne iziskuje nimalo razmišljanja, ova misao prolazi glatko kroz glavu i dušu, ona je i nadsvesna, i podsvesna, i vansvesna i vantelesna. Credo qua absurdum est.

7. On barem nešto radi. Ovaj slogan, izgovoren u poslednjih dvanaest godina dvanaest milijardi puta, trebalo bi da isklesan u kamenu stoji kao Tabula Traiana; kaže se skromno „barem nešto“, a hoće se reći da stalno radi, i to ne nešto, nego radi sve, radi čak i ono što mu Ustav ne dozvoljava da radi, a sve za našu dobrobit, nezasluženu, naravno; vladaocu lično ništa ne treba osim da nas vidi radosne, zaposlene kod kineskih kapitalista, opskrbljene ne samo svim potrepštinama, nego i mnogim nepotrepštinama, kao što je na primer Nacionalni stadion, jer se tek u beskorisnim, neumesnim i preskupim stvarima očituje vrtoglavi rast BDP-a, proistekao iz radinosti pojedinca, radinosti kakvu istorija i antropologija još nisu videle. Naličje ove pohvale radeniku, političkom udarniku, je ono glavno, što se čak ne mora ni reći: oni prethodni, brate, nisu ništa radili. Preciznije: dok se bogočovek nije ukazao, niko od prethodnih primata nije ama baš ništa uradio za tolike godine! Jedino ako u rad ne uvrstimo kradenje, čemu se su se svi do poslednjeg daha neumorno predavali.

8. Da nije njega ko zna šta bi sa Srpskim svetom bilo! Evo, za rođendan je mogao da zove koga hoće, Blera, Šredera, Trampa, Džonija Depa, Stivena Sigala, a pozvao je decu, Srpčad rasejanu za sada po okolnim državama; vođe se rado slikaju sa decom, Titu bi doveli po dva deteta iz svake republike, po jedno iz autonomnih pokrajina, i po jedno napredno potomče ravnopravnih manjina, sva su se ta raznorodna čeljad morala pozdraviti i razonoditi sa Maršalom, samo što u to nismo nikad verovali: rođendan je najlepši kad je etnički čist.

9. Vrediš onoliko koliko jezika govoriš! Sportista, šahista, sladokusac, vinoznalac, veliki ktitor, a koliko tek stranih jezika govori?! Engleski, ruski, nemački, kineski, turski, beloruski, on i njegov novi prijatelj Đoković – mrtva trka. Ali čak i da se ne bori toliko protiv korupcije i kriminala, a bori se – kako sam kaže: lavovski se bori, usled čega je u rokovnicima mnogih atentatora – da dakle i nije toliki hrabrec, Robin Hud i poslednji Mohikanac, da samo zna sve nabrojane jezike, na kojima nas svetu predstavlja boljim nego što jesmo (za razliku od našeg izaslanika u Ujedinjenim nacijama koji nas je iskreno i verno predstavio) – zaslužio bi da mu damo glas na izborima: treba mu još desetak semestara za dalje samousavršavanje, za upravo tominsko školovanje uz rad.

10. Predsednik misli ono što govori. Ovo je doduše rekao (govorio pa mislio) Vulin, hteo je reći da predsednik govori ono što misli, da je preiskren, ali baš ovaj dirljivo detinji nespretan redosled, za koji zahvaljujemo ministru policije, prikazuje predsednika u još povoljnijem svetlu. Oni koji nešto kriju, koji imaju tajnu računicu, ili imaju nečistu savest, oni mere triput svaku reč pre nego što je izuste. Predsednik kaže ono što mu iz čiste duše i blagog srca proleti kroz zbog nas neispavanu glavu, i kad čuje šta je rekao, onda o tome tako i misli, i sam se iznenadi kad kaže nešto od čega mu se oči napune suzama, ili nešto od čega ga obuzme ratobornost, hvalisavost, ili razmetanje pamćenjem, ili se prepusti ironiji, podsmehu, i ko će ga znati čemu sve ne.

&

Ovo je ujedno i test, „Sve što ste želeli da znate o sebi, a niste smeli da pitate“

a) ako ne izgovarate nijednu od otrcanih misli, koje niko ne bi išlingovao na kuvarici i ne bi ju, ilustrovanu, okačio iznad šporeta – ostajemo dobri.

b) ako ste prepoznali dve, tri, ili čak četiri izreke koje su vam se omakle u društvu, ili pred ukućanima, ima za vas nade: imate tri nedelje da prevladate krizu u koju ste zapali zahvaljujući vlastitoj lenjosti, mentalnom da kažemo zgubidanstvu.

c) izgovarate, s ponosom i ubeđenošću osam tačaka?! Zabrazdili ste, ali još možete da – što se u staljinizmu, ali i kod nas, govorilo – revidirate, da se trgnete, kao neko ko je zaspao u pozorištu, i da se otresete ovog zapravo tuđeg prtljaga. S druge strane, laskavo je to što ste u grupi sa premijerkom: potonja jedino ne izgovara kliše „svi su oni isti“, jer bi to značilo „svi smo mi isti“, a zna se da šefa smatra višim bićem, sebe vidi kao odlikašicu-velikašicu; i nikad ne bi rekla „on barem nešto radi“, jer On stalno sve radi.

d) šta, izgovarate svih deset rečenica, i uživate u njihovoj preciznoj istinosti? Blago vama, vi ste baš prigrlili svoju epohu.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.