O nacizmu, neonacizmu, nacionalnom jedinstvu i istinozborcima

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Bratski bi se neonacisti dogovorili među sobom i zajednički udarili na nekog trećeg.
Ilustracija: Luca Moraldini
Ilustracija: Luca Moraldini
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Odavno Srbi nisu bili jedinstveniji nego što su se pokazali sada, povodom ruskog napada na Ukrajinu. Poslednji put su bili tako jedinstveni kada je Milošević pokrenuo tenkove na Hrvatsku, i dalje, sve dok svi njegovi ratovi nisu bili izgubljeni. Tek posle poraza na Kosovu on je mogao da izgubi i izbore. Ali dok su ratovi vođeni, naročito dok su vođeni pobedonosno, nacionalno jedinstvo je bilo na zavidnom nivou.

Malo je kome smetalo što su ti ratovi bili zločinački, što su ih vodili zločinci, ali i što je celokupno za borbu sposobno stanovništvo Srbije gurano u zločine. Odobravali su ljudi, glasno ili bar prećutno, razaranja Vukovara i Dubrovnika, tri godine bombardovanja Sarajeva, stotine (preciznom snajperskom paljbom, u glavu) pobijene sarajevske dece, pa genocid u muslimanskim enklavama u istočnoj Bosni, pa proterivanje milion stanovnika Kosova u susedne zemlje, pa hiljade prevezenih leševa sa Kosova, među kojima je bilo dece, žena i staraca, zakopanih na poligonu specijalnih jedinica, nadomak srpske prestonice. I mnogo toga drugog.

Dok se sve to dešavalo, čulo se skoro isključivo odobravanje, a kasnije, posle poraza u „ničim izazvanom, nepravednom i zločinačkom bombardovanju“, solidarnost sa Miloševićem i njegovim zločincima se pretočila u kolektivnu amneziju. Sve smo lepo zaboravili, tj. ne zaboravili: nikad ništa nismo znali, jer srpska istina glasi da ničega nije ni bilo, Srbija u ratovima nije učestvovala, ali su zato Srbi najveće žrtve tih ratova; surovo smo bombardovani i to ne možemo i ne smemo da zaboravimo. Za sve naše nevolje, prošle i buduće, krivi su drugi – i mi ćemo im se osvetiti, kad-tad.

Evo, došao je trenutak osvete! Srbi su listom prepoznali svog Miloševića i njegovo ponašanje u Putinu. Evo ga, i Putin govori da su svi drugi nacisti, i Putin pokreće rat, zauzima gradove, otima zemlju, bombarduje i granatira civile, pali aerodrome. Samo, ovoga puta novi Milošević je neuporedivo moćniji, odlučniji, raspolaže atomskim oružjem i balističkim raketama i on će do kraja, zauvek, poraziti toliko mrski NATO, ako se ovaj usudi da pomogne Ukrajincima, pa će omogućiti našoj vrloj omladini koja kliče „nož, žica…“ da se vrati na mesto zločina (kojih „nije bilo“) i da uz Putinovu asistenciju dovrši stvar i u Sarajevu, i na Kosovu.

Zato je Srbija listom uz Putina, u njemu se prepoznaje i u njemu vidi šansu za sebe. Svom sopstvenom predsedniku će verovatno oprostiti što taj i takav stav nije izrazio sasvim eksplicitno, znaju Srbi da njihov predsednik blefira i prećutkuje, a da u stvari misli kao i svekoliki srpski narod. Znaju Srbi da je zvaničan srpski stav povodom napada na Ukrajinu „velemajstorski diplomatski potez“ koji će nam omogućiti da i dalje sišemo evropsko vime, a da bratska agresorska vojska u Ukrajini od toga što u zvaničnoj izjavi nije pozdravljena neće imati nikakve štete, nego možda i malo koristi.

Ako Srbija nastavi da sedi na dve stolice i svoju infrastrukturu ustupi putinovcima ne bi li nekako zaobilazili evropske sankcije Rusiji. Uostalom, kad se sve ovo završi, zaboraviće se sramna formulacija izjave, a pošto će se završiti pobedom bratskog oružja (tako se nadamo i tako je logično, sudeći po odnosu snaga), u praznovanju pobede će sve ostalo biti oprošteno. Možda ćemo čak i našim bivšim sunarodnicima oprostiti što smo morali da ih ubijamo.

Toliko o Srbima u ovoj tužnoj priči oko invazije na Ukrajinu. Sad da vidimo kako je s ruskom stranom. Kao što su Srbi svojevremeno imali „srpsku istinu“ za koju su se borili (a protiv celog sveta koji je lagao), tako i Rusi imaju svoju „rusku istinu“ koju ruska diplomatija, mediji, vođstvo države, neumorno ponavlja. Najpre je to bilo da Rusija ni na koji način nije umešana u otimanje Krima. Taj vergl smo slušali pola godine. Onda je ućutao, jer više i onako nije bilo važno.

Takođe, Rusija „nije učestvovala“ u ratu na istoku Ukrajine. Ta verzija još važi. Spontano se digao narod, a oružje je „oteo od neprijatelja“. Poslednja dva meseca pred februarsku invaziju Ukrajine slušali smo Putina, Lavrova i njima potčinjene istinozborce da Rusija nema ni najmanju nameru da bilo koga napadne, a da je nagomilavanje trupa uz granicu s Ukrajinom njena unutrašnja stvar, regularne vežbe i manevri, akt dobre volje, maltene. To se verglalo i dan uoči napada. A Bajdena su gromoglasno ismevali, jer se njegova najava (da će se napad desiti nekog tamo dana početkom februara) nije ispunila. Bajden je ispao bedniji od proroka Jone čije se proroštvo o Ninivi nije ostvarilo. Bajden je lupetao, a istina je… evo na dlanu. „Ruska istina“. Kako stvari stoje, Putin nije napao Ukrajinu, jer tamo nema nikakvog rata. Ko drukčije kaže – kleveće i laže. U Rusiji Roskomnadzor za takve klevete oštro kažnjava.

Dakle, nije rat. Nego je specijalna operacija. I cilj nije zauzimanje i uništenje države Ukrajine, nego njeno oslobođenje iz ropstva neonacizma, svetskog i domaćeg, ukrajinskog. Današnjom Ukrajinom vladaju „nacisti i narkomani“ (citiramo Putina) pa je cilj specijalne operacije da njih ukloni. Ukrajinski narod za to samo može i mora da bude zahvalan. Već ćemo naći načina da ga nateramo da nam zahvali.

Ovaj poklič o ukrajinskom nacizmu, o „nacističkom Majdanu“ slušamo sve od trenutka kada je, pre osam godina, proruski predsednik Ukrajine Janukovič neočekivano rešio da prekrši svoja predizborna obećanja o potpisivanju partnerskog ugovora s Evropom i potpuno se okrene Kremlju. Zbog toga je zbačen na Majdanu. Sećam se, tih nedelja, jedan moj ruski poznanik je poverovao putinskoj propagandi o ukrajinskom nacizmu.

Naravno, neke logike je u tome bilo: u Ukrajini još tinja pokret, nastao za vreme drugog svetskog rata, koji je Hitlera prihvatio kao oslobodioca, posle staljinskog „golodomora“, veštački izazvane gladi u Ukrajini, kada je umrlo više miliona Ukrajinaca. A Nemci su, zauzevši tada Ukrajinu, ljudima vratili zemlju tj. okućnice, pa im čak obezbedili i po kravu, i moglo se nekako živeti. Nemci to nisu uradili zato što su specijalno voleli Ukrajince, nego zato što su hteli da na najlakši način skinu sebi s vrata brigu o hranjenju tolikog naroda. Posle su pokazali i drugu svoju stranu – ali je u početku taj potez privukao mnoge ljude.

Za mnoge u Ukrajini je sve bilo bolje od staljinskog terora i izgladnjivanja. (Ne bih sada govorio o tome da su Nemci dozvolili i ponovno otvaranje crkava i verskih škola, da se isto to dešavalo i u onim delovima Rusije koje su uspeli da okupiraju – u pskovskoj oblasti su mi još 80-ih godina prošlog veka neki starci sa nostalgijom govorili o „relativnoj slobodi“ koju im je donela nemačka okupacija. Sic!) Dakle, takvih „nostalgičara“ je nesumnjivo bilo i u Ukrajini. Ali na Majdanu…

Moj poznanik, žestoki antisemita i ideološki sasvim blizak neonacizmu, poverovao je Putinu i rešio da ode na taj nacistički Majdan da se bratimi sa ukrajinskim nacistima. I vratio se odatle razočaran i ljut. Rekao je da su na Majdanu „sve same Jevrejčuge i de(r)mokrati“ („r“ u zagradi će razumeti oni koji znaju ruski, to je mišljenje koje današnja Rusija ima o demokratiji). Što uopšte ne znači da tamo nije bilo i neonacističkih nostalgičara, samo, za mog poznanika ih nije bilo dovoljno, tj. daleko od toga da bi oni tamo uzeli vlast u svoje ruke. Naivni ruski neonacista. Srpskim, iskusnijim neonacistima, na primer Bokanu, koga u „glasilu ruskih fašista Naš marš“ objavljuju i hvale kao bratskog srpskog fašističkog autora, pa neonacističkoj performerki Isidori Bjelici, raznim šešeljevcima i arkanovcima, na pamet nije padalo niti će ikad pasti da „rusku istinu“ razmatraju kao odnos između iskaza i činjeničnog stanja na terenu. Istina je metafizički, a ne gnoseološki pojam.

Tu se, međutim, priča o neonacizmu ne završava. Ruska vojska će sada da „oslobodi narod Ukrajine iz ropstva neonacista i narkomana“. „Neće dozvoliti genocid nad ruskim narodom u Ukrajini“. I to postiže tako što je za prvih pet dana rata ubila mnogo više ukrajinskih civila nego što je Rusa poginulo za osam godina rata u Donbasu. Svako ima svoje metode. U Rusiji se ovo zove metod „male krvi“. Ali, problem neonacista u Ukrajini je mogao biti rešen i sasvim drukčije. Bratskim dogovorom. Paralelno sa ratom u Donbasu, pa čak i duže, najmanje deceniju, otkako se rusko ministarstvo spoljnih poslova probudilo iz postsovjetskog dremeža, ono u Evropi i Americi aktivno uspostavlja tesne prijateljske veze sa svim neonacističkim i njima bliskim partijama i pokretima, logistički i finansijski pomaže sve ekstremne desničare i raduje se njihovim uspesima: u Nemačkoj, Italiji, Austriji, Francuskoj i drugde, gde god neonacisti iole dignu glavu.

Rusi su učinili sve što su mogli da pomognu izbornu kampanju Trumpa, između ostalog i tako što su održavali veze sa ljudima iz Trumpovog okruženja koji imaju izrazite neonacističke sklonosti. Svu tu kampanju je tada na tv Car-grad neumorno vodio neonacista Aleksandar Dugin, lični i intimni prijatelj svih viđenijih evropskih neonacista. Ako niko drugi, poverovali su Srbi u Americi: koliko ih je tamo, skoro listom su glasali za Trumpa. Dugin nije samo propovedao nacizmu blisku ideologiju, nego je to radio uspešno: postao je savetnik predsednika ruske Dume i autor udžbenika za vojne škole, jedan od glavnih ruskih ideologa. Da li pod njegovim uticajem, Putin kao svog omiljenog filozofa navodi emigrantskog Ivana Iljina, koji je 40-ih godina prošlog veka bio veoma blizak nacizmu. I tako dalje i tako redom. Spisak ruskih neonacista, u samoj vlasti ili veoma bliskih vlasti je skoro neiscrpan.

Dakle, stvar sa Ukrajinom bi se mogla sasvim mirno rešiti da su tamo na vlasti zaista neonacisti, a ne Jevrejin i de(r)mokrata Zelenski. Bratski bi se neonacisti dogovorili među sobom i zajednički udarili na nekog trećeg. Ovako, ceo svet je neprijateljski, agresivan, preti atomskim ratom, vrši genocid nad ruskim narodom, svi lažu, svi imaju krvave ruke (citiramo Zaharovu), pa nam je ostalo jedino da se iz sve snage, svim sredstvima, borimo za „rusku istinu“.

I zaista, svi su protiv Rusije. U Evropi su Rusiji ostala samo dva prijateljska naroda, srpski i beloruski. (Mada, kad je reč o Belorusima, ne zna se koliko narod zaista sledi Lukašenka. U Srbiji, narod čak prednjači ispred vlasti. Pogledajte samo komentare na internetu.)

Dokle će tako biti? Dok „pravda“ ne pobedi. Ako to ne bude moguće bez atomskog rata… pa, Bože moj… „mi smo svoje nuklearne snage već stavili u stanje pripravnosti“ (još jednom Putin).

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.