Specijalna operacija na mozgu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Dakle, bilo da je reč o Siriji, Vijetnamu, Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori, rukovodstvu Srbije je svejedno.
Ilustracija: Tea Juričić
Ilustracija: Tea Juričić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Ratni pohod Vladimira Putina na Ukrajinu traje već peti dan. Isto toliko traju i otpori ratnoj agresiji, kako u Ukrajini, tako i u samoj Rusiji, gde nekolicina nezavisnih medija, među njima Novaja gazeta, Mediazona i tv kanal Dožd, vode žestoku borbu za istinu o ratu u Ukrajini, izveštavajući ujedno i o odmazdi ruskih vlasti nad građanima koji su se usprotivili ratnoj politici svoje zemlje. Naime, građani nezadovoljni Putinovim ratnim pohodom, izašli su 24. februara na ulične proteste u preko 50 ruskih gradova. Tom prilikom uhapšeno je oko 1.700 građana. Šta je bilo problematično u ovom izražavanju nezadovoljstva za ruske vlasti? Odgovor je: sve! Njihovo prisustvo na ulicama. Njihov antiratni stav. Njihova brojnost. Naposletku, ili možda na početku: njihov jezik.

Naime, zvanični stav ruskih vlasti, a pre svega jednog čoveka koji odlučuje o svemu, dakle samog Vladimira Putina, predstavlja temelj kolizije sa stvarnošću, budući da je on svoj ratni pohod na Ukrajinu nazvao „specijalnom operacijom“ (спецоперация). Ovakvo imenovanje ratnih aktivnosti koje su započele u zoru 24. februara funkcioniše u Rusiji kao regulatorni zakonski paragraf, kojim se ruske vlasti široko koriste u obračunu sa unutrašnjom kritikom, ali i u diskurzivnom opravdavanju svog postupanja, bilo da je reč o onome što se povremeno čuje od ruskih generala ili od Marije Zaharove, direktorke pres-službe Ministarstva inostranih poslova Rusije. „Specijalna operacija“ je naizgled bezlična floskula koja predstavlja krnju militarističku frazu, očišćenu upravo od onog vojnog, odnosno ratnog u sebi. Prema ovakvoj formulaciji, na terenu u Ukrajini se ne događa ništa drugo do pokazna vežba koja za cilj ima upravo humanitarnu misiju – odnosno „demilitarizaciju“ susedne zemlje. Ova demilitarizacija, prema Putinovom viđenju stvari, realizuje se čisto tehničkim merama, usmerenim ka „specijalnim“ ciljevima, koji podrazumevaju neku vrstu „hirurške operacije“, koju bi on, kao glavni hirurg mogao da izvede gotovo „bezbolno“ i bez anestezije.

Iako Putinovo neposredno okruženje verovatno misli da je njihov lider genijalan, on ipak nema copyright na ovu jezičku invenciju koja se praktikuje u ratnim uslovima, kada se nastoji zamaskirati realnost ratne agresije na terenu. NATO je 1999. takođe intervenisao u jeziku, nazvavši svoju ratnu akciju u SRJ „vazdušnom kampanjom“ (air campaign), što je takođe bila neka vrsta eufemizma, čiji su sarkazam najdublje mogli da osete oni koji su takvoj „intervenciji“ bili neposredno izloženi.

Nešto slično bi se moglo reći i za ratne jezičke politike Srbije, odnosno Crne Gore, tokom ratova devedesetih godina. Opšte je poznata stvar da „Srbija nije bila u ratu“, kao i da je Crna Gora, neposredno pre konkviste na Dubrovnik i Konavle imenovala tu akciju kao „rat za mir“. Posledice takvih politika su pogubne i dalekosežne, imaju potencijal da oblikuju pravne, političke, kulturne i ekonomske procese u budućnosti, čiji smo svedoci i danas. Najnoviji primer bilo je dvodnevno porađanje zvaničnog stava Srbije povodom Putinove agresije na Ukrajinu. Na kraju je odlazeći predsednik Aleksandar Vučić izašao sa dokumentom, kojim se u 15 stavki obrazlaže stav Saveta za nacionalnu bezbednost. Radi se o dokumentu koji je pisan jezikom birokratije pod strogom kontrolom aktuelne ruske regulative o „specijalnoj operaciji“. Naime, u okviru 15 fraza o „besprekornosti Srbije“ kada je u pitanju „poštovanje načela teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država“, ovaj dokument nijednom rečenicom zapravo ne imenuje aktuelnu ratnu agresiju Ruske Federacije na Ukrajinu. Za srpsko rukovodstvo, tu se radi o nečemu što se „događa na istoku Evrope“, zbog čega ono „najiskrenije žali“. Takođe, Rusija se pominje dva puta u ovom dokumentu, i to u kontekstu na osnovu kojeg se ne može zaključiti kakvu ulogu ona ima u pomenutim „događanjima“. U dokumentu se kaže da su „Rusija i Ukrajina za Srbiju oduvek prijateljske države, a srpski narod Ruse i Ukrajince smatra bratskim narodima. Gubitak života svakog čoveka u Ukrajini doživljavamo kao istinsku tragediju“. Zapravo, Vučićeva administracija želi da poruči da ona žali i za svakim Ukrajincem koji je poginuo prilikom pada sa građevinske skele ili prilikom neke druge „specijalne operacije“, koja opet nema veze sa ruskom agresijom. S druge strane, navodi se u dokumentu, „Srbija smatra veoma pogrešnim kršenje teritorijalnog integriteta bilo koje zemlje, uključujući Ukrajinu“. Dakle, bilo da je reč o Siriji, Vijetnamu, Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori, rukovodstvu Srbije je svejedno(!?). To je tobože opšte poznata stvar, pa prema tome srpske vlasti i nemaju potrebe da sada to ponavljaju u konkretnom slučaju. Ukrajina se ne razlikuje ni po čemu od ostalih država (osim što u njoj trenutno besni rat, ginu ljudi i deca, a stotine hiljada izbeglica se kreće ka zapadnim granicama zemlje!). Još manje imaju obavezu da nekog osuđuju ili uvode sankcije. Tako je Vučić elaborirao svoj stav spram ukrajinske krize, o čemu se prethodno konsultovao i sa patrijarhom Porfirijem, koji mu je očigledno pružio podršku u ovakvoj formulaciji stava o „specijalnoj operaciji“ na istoku Evrope. Zapravo, Vučić nijednom rečju nije narušio putinovsku cenzuru koja je uvedena nakon početka agresije na Ukrajinu, izvršivši time diskurzivno saobražavanje sa kontrolisanim zvaničnim jezikom Ruske Federacije. Novine Izvestija i Gazeta pozdravile su ovakav stav predsednika Srbije.

Novaja gazeta, međutim, izveštava o žestokoj cenzuri koju u Rusiji sprovodi Roskomnadzor – federalna agencija za praćenje i nadzor medija i komunikacija (Роскомнадзор). Već prvih dana rata, ovo telo je naložilo ovom i još nekolicini opozicionih medija da povuku tekstove u kojima se „specijalna operacija“ u Ukrajini naziva „ratom“. Isto tako, policija je dobila ovlašćenja da interveniše na demonstracijama, bilo da se radi o uzvikivanju antiratnih parola ili nošenju transparenata, koji bi mogli da naruše zvaničnu predstavu o „događanjima na istoku Evrope“. Ide se dotle da se kontrolišu i stanovi, kao i terase građana, o čemu svedoči slučaj osamnaestogodišnje Moskovljanke Nine Krjukove koja je na svojoj terasi istakla transparent „Ne ratu!“, zbog čega je sledećeg jutra bila uhapšena, a zaprećena joj je kazna od 15 hiljada rubalja. Dakle, tako to izgleda na primeru pojedinaca koji se usprotive opštoj ratnoj kontroli jezika i života u Ruskoj Federaciji danas. Slično prolaze i aktivisti koji na društvenim mrežama pokušavaju da izveste građane o Putinovom ratnom pohodu na Ukrajinu.

Na drugom kraju Evrope, Aleksandar Vučić se poneo kao najodaniji glasač Putinove stranke Jedinstvena Rusija, usvojivši direktivu o „specijalnoj operaciji“ kao deo zvanične politike Srbije. Pritom, on zaboravlja da onaj ko se ne usprotivi agresiji kakvu trenutno sprovodi Putin nad Ukrajinom, ili se trudi da je ne vidi, posredno i sam učestvuje u toj operaciji, ma kako je ratna birokratija definisala.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.