Izborna kampanja i građansko-ekološki protesti

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ilustracija: Elena Brunner
Ilustracija: Elena Brunner
Lično delim uverenje da su ekološki protesti opravdani, svrsishodni, dobro tempirani i da zaslužuju podršku, iz najmanje dva razloga.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Ovaj tekst se nadovezuje na poslednji tekst Dejana Ilića na Peščaniku, čija je centralna teza da ekološki protesti bitno doprinose opozicionoj izbornoj kampanji, te da bi opozicione partije trebalo da se naslone na njihove proteste i postignu sinergiju u izbornoj kampanji. Prema Iliću, aktivisti su, u svojoj ulozi stožera ekoloških protesta, razobličili nosioce vlasti kao „ignorante, izdajnike i lažove“ kod šireg kruga birača, mnogo više nego što je to bio slučaj tokom ranijih opozicionih kampanja. Ilićeva teza ne samo da je na mestu, već se može i dodatno produbiti. Ovaj tekst teži da ukaže na dva konkretna aspekta u kojima ekološki aktivisti pomažu opozicionoj kampanji, a koji nisudovoljno prepoznati.

Prvo, ekološki protesti i aktivisti pomažu da se ekocid nametne kao dominantna tema na dolazećim izborima. Na primer, kampovanje ispred Predsedništva i protest ispred zgrade SIV-a u vreme dodele odlikovanja na Dan državnosti su nedelju dana bili glavna tema u javnosti.

Izbore ne odlučuje samo to kakvi su kandidati i partije koji se takmiče, već i dominantna tema o kojoj se oni izjašnjavaju u kampanji. Zamislite hipotetički primer sa dve stranke/kandidata u izbornoj kampanji u kojoj se oni sukobljavaju oko teme A; birači glasaju i dobija se izborni rezultat X. Zamislite sada da se iste dve stranke izjašnjavaju o temi B kao ključnoj temi u kampanji. Da li bi odnos glasova koje dobiju (X) bio isti? Ne bi, iako se radi o istim strankama i kandidatima. Empirijske studije pokazuju da različite teme vode do različitih ishoda, iako se radi o identičnim strankama i kandidatima.

Dakle, bitan uslov pobede nad ovim režimom jeste da se tema ekocida nametne kao dominantna u kampanji. U tom slučaju, ona bi istisnula u drugi plan temu koju nameće režim a to je „gradnja, progres, dela“. (Tema ekocida ne mora nužno figurirati sama, već se može uvezati sa pitanjima zdravlja, mortaliteta, korupcije i ravnomernog regionalnog razvoja.) Dok opozicione stranke mogu u svojim nastupima gurati temu ekocida, kreiranje događaja koji je mogu nametnuti kao dominantnu u kampanji je u rukama ekoloških aktivista i meštana iz ugroženih područja. Nametanje ove teme bi moglo biti efikasno ako, kao što su najavili, građanski aktivisti krenu sa karavanom po Srbiji kako bi s problemom uništenja životne sredine upoznali i onaj deo populacije koji nema pristup nezavisnim medijima.

Drugi važan doprinos ekoloških protesta aktuelnoj kampanji je to što oni proširuju krug aktera u odnosu na onaj koji prorežimska propagandna mašinerija standardno targetira (opozicione stranke i kandidate). Time se razvodnjava negativna kampanja režima. Umesto da se fokusira samo na kandidate opozicije, režim je sada primoran da troši medijski prostor i resurse i na građanske aktiviste. Vlast je praktično naterana da odgovara na poteze građanskih aktivista kako bi kontrolisala štetu koju joj oni nanose.

Gore navedeni benefiti možda nisu vidljivi na prvi pogled, ali su važni. Dok jedan deo opozicione javnosti ovo razume, u pojedinim krugovima i dalje provejava shvatanje da su protesti uspešni samo ako dovedu do momentalnih rezultata i ako su ti rezultati drastični (na primer, proterivanje Rio Tinta ili rušenje režima). Sprečavanje ekocida je proces koji zahteva vreme, mada ne mora trajati dugo budući da su izbori blizu. Protesti, aktivnosti i performansi koje sprovode ekološki aktivisti nisu efektni samo onda kada na njih izađu desetine hiljada ljudi ili kada direktno dovedu do povlačenja nekog zakona. Oni su svrsishodni i kada postižu druge ciljeve, koji možda nisu trenutni i maksimalistički, ali su zato neophodni u borbi za smenu režima.

Lično delim uverenje da su ekološki protesti opravdani, svrsishodni, dobro tempirani i da zaslužuju podršku, iz najmanje dva razloga. Prvo, zbog onoga što su već postigli u prethodna dva meseca kada je o podizanju energije i pobuni protiv ekocida reč, kao i zbog neodustajanja od cilja da se projekti koji uništavaju životnu sredinu zaustave. Drugo, protesti zaslužuju podršku i zbog ljudi koji su se stavili na njihovo čelo. Neupitno je da su aktivisti koji se bore protiv ekološki štetnih projekata – predstavnici lokalnog stanovništva, pokreta i udruženja, profesori i istaknute javne ličnosti – stekli ozbiljan kredit. Oni su za relativno kratko vreme uspeli da mobilišu građane i izbore nekoliko značajnih pobeda.

Na ovom mestu bih se kratko osvrnuo na jednog od njih, a to je Savo Manojlović, želeći da podelim ličnu impresiju o njegovim kvalitetima baziranu na decenijskom praćenju onoga šta je radio i načina na koji se ophodio prema ideji javnog dobra. Ukratko, radi se o vrlo poštenom i sposobnom aktivisti, koji se dokazao kao nepotkupljiv i otporan na pritiske. Nije se pojavio preko noći, već iza sebe ima na desetine inicijativa sprovedenih tokom prethodnih godina, uz lični rizik i žrtvovanje svog vremena i komfora. Radi se, takođe, o čoveku zavidnog obrazovanja, koji odlično poznaje političke procese i strategije građanskog organizovanja. Stoga, a poštujući pravo svakog građana da o ovom pitanju donese lični sud, ne mogu a da ne izrazim žaljenje zbog malobrojnih ali i dalje prisutnih insinuacija koje dolaze ne samo iz pozicionih, već i iz opozicionih redova poput onih da Savo razvodnjava proteste, da sarađuje sa režimom ili da nije dorastao trenutku.

Da parafraziram pitanje iz jednog drugog teksta sa Peščanika autorke Sofije Mandić, „Šta želimo“, u ovom slučaju ne od predsedničkih kandidata nego: šta želimo od građanskih aktivista i aktivizma? Legitimno je ceniti poteze aktivista sa kritičke distance. Ali je poželjno i biti razuman u tome i verovati da se stvari mogu raditi zarad opšteg dobra. Ne mora svaki aktivista zainteresovan za političke probleme imati zadnje namere i ne stoje iza svakog ličnog napora i preuzimanja rizika sebični motivi. Ovo, naravno, ne znači da treba da uručimo blanko poverenje građanskim aktivistima. To samo znači da je pogrešno a priori otpisati napore aktivista na osnovu nagađanja i insinuacija. Stoga u odgovoru na pitanje šta želimo od građanskih aktivista, predlažem sledeće: da ih podržimo i da im se priključimo. Sada u predizbornoj kampanji i više nego ranije. Opozicione stranke ne treba da strahuju od nepostojeće konkurencije među aktivistima; opozicioni glasači ne treba da sumnjiče, bez osnove,svaki otpor režimu. Srbiju u ovom trenutku od ekološke katastrofe dele samo građani koje informišu, usmeravaju i mobilišu oni najaktivniji među nama – i građanski aktivisti i opozicione stranke i pokreti.

Šanse za opozicioni uspeh na predstojećim izborima zavise od spremnosti svih nas da im se pridružimo u narednim akcijama. Po prvi put od 2012. zaista je moguće uzdrmati aktuelni režim.

SANDžaklija preporučuje

Šta naši urednici čitaju, gledaju i slušaju svake hefte. Prijavite se za Heftični Bilten i nikad više ne propustite velike priče.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.