Kako nam se desila Ukrajina

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Zašto bi neko želeo da oživi tog mrtvaca?
Fotografija: Dmitry A. Mottl/Wikimedia Comons
Fotografija: Dmitry A. Mottl/Wikimedia Comons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Komentatori aktuelne krize u odnosima između Rusije i zapada pre svega se bave Ukrajinom. To je razumljivo kada se ima u vidu 100.000 ruskih vojnika i zastrašujući arsenal oružja raspoređenih uz rusko-ukrajinsku granicu. Ali to skreće pažnju sa američke strateške greške učinjene još 90-ih godina prošlog veka.

Rusija je tada bila na kolenima. Njena ekonomija se smanjila za gotovo 40%, rasla je nezaposlenost, a inflacija besnela (1999. je dostigla monumentalnih 86%). Ruska vojska je bila u rasulu. Umesto da iskoristi priliku da stvori novi evropski poredak koji će obuhvatiti i Rusiju, američki predsednik Bil Klinton i njegov spoljnopolitički tim prokockali su tu šansu i odlučili da prošire Nato do ruskih granica. Ova promašena politika garantovala je da će Evropa jednoga dana opet biti podeljena, dok je Vašington stvarao novi poredak koji isključuje i otuđuje post-sovjetsku Rusiju.

Istovremeno, Klinton i njegovi saradnici slavili su ruskog predsednika Borisa Jeljcina kao demokratu (bez obzira što je pobunjenu Dumu napao tenkovima 1993, a 1996. pobedio na nameštenim izborima, i to uz pomoć Vašingtona). Hvalili su ga jer je pokrenuo tranziciju ka tržišnoj ekonomiji koja će, kako je to nobelovka Svetlana Aleksijevič gorko opisala u svojoj knjizi „Polovno vreme“, milione ruskih građana gurnuti u nemaštinu deregulacijom cena i rezanjem socijalnih davanja.

U Rusiji je sve ovo izazivalo zabunu: zašto bi Vašington preko Natoa opsesivno nadirao ka njenim granicama, kao da hladni rat još uvek traje, iako oslabljena Rusija više ne može da ugrozi nijednu evropsku zemlju?

Spas Natoa od zaborava

Ljudi koji su vodili američku spoljnu politiku, ili uticali na nju, nisu se bavili ovim očiglednim pitanjem. Po njima, svet je konačno bio spreman da ga povede jedina preostala supersila i nije bio trenutak za introspekciju. U suprotnom, opet će zavladati zakon džungle koji bi ugrozio čitavu planetu, kako je to govorio uticajni neokonzervativni mislilac Robert Kegan. Tako su Klinton i njegovi naslednici u Beloj kući našli nove povode za promociju američke moći. Ova fiksacija je tokom narednih decenija dovela do niza nesrećnih intervencija i neuspelih pokušaja socijalnog inženjeringa širom sveta.

Ekspanzija Natoa bila je rana manifestacija te strategije, na koju je teolog Rajnhold Nibur upozorio u svojoj knjizi „Ironija američke istorije“. U Vašingtonu se slavilo to što sada samo SAD oblikuju sudbinu i budućnost sveta. Kolumnista Washington Posta, neokonzervativac Čarls Krauthamer, opisao je 1990. godinu kao ultimativni unipolarni trenutak Amerike.

Čemu je trebalo da služi širenje Nato saveza, formiranog 1949. da spreči prodor Varšavskog pakta u zapadnu Evropu, sada kada su i SSSR i njegov pakt prestali da postoje? Zašto bi neko želeo da oživi tog mrtvaca?

Arhitekte Nato saveza su spremili tipske odgovore na ova pitanja i njihovi učenici ih i danas ponavljaju. Novostvorene post-sovjetske demokratije u istočnoj i centralnoj Evropi, kao i drugi delovi kontinenta, mogli bi biti konsolidovani stabilnošću koju samo Nato može da pruži kada ih jednom primi u svoje redove. Naravno, nikad nije objašnjeno kako jedan vojni savez može da unapređuje demokratiju, naročito s obzirom na istoriju američkih globalnih saveza, uključujući filipinskog siledžiju Markosa, grčke pukovnike i Tursku pod vojnom upravom.

Pritom se podrazumevalo da bivše zemlje Sovjetskog Saveza žele članstvo u Nato klubu. Klintonu i njegovom spoljnopolitičkom timu nije padalo na pamet da članstvo u Natou možda nije prirodna potreba država u tom delu sveta. Strateški, to je bila ideja skrojena po Sejovom zakonu u ekonomiji: ponudite proizvod, a on će formirati potrebu za sobom.

Unutrašnja politika je takođe uticala na odluku o širenju Natoa na istok. Predsednik Klinton je želeo da nadomesti odsustvo ličnog vojnog iskustva. Kao i mnogi američki predsednici pre njega (njih 31) ni on nije služio vojsku, a njegov protivnik na izborima 1996. biće senator Bob Dol koji je teško ranjen u Drugom svetskom ratu. Klintonovi kritičari su insistirali na priči o njegovom izbegavanju vojne obaveze u doba rata u Vijetnamu, pa je predsednik želeo da moćnicima u Vašingtonu pokaže da ima volje i snage da štiti ugled Amerike u svetu i njenu vojnu nadmoć.

U stvari, budući da većina birača nije bila zainteresovana za spoljnu politiku, pa samim tim to nije bio ni Klinton, ekspanzija Natoa je prepuštena ljudima iz njegove administracije kojima je to bilo važno. Od 1993, kada o tome počinje da se ozbiljnije govori, niko se nije pobunio protiv ove ideje. Naprotiv, predsednik je kao vešt političar osetio da bi ovaj projekat mogao da mu donese glasove na izborima 1996, posebno na srednjem zapadu, gde žive milioni Amerikanca poreklom iz istočne i centralne Evrope.

Sem toga, imajući u vidu podršku koju je Nato stekao u vašingtonskom ekosistemu nacionalne bezbednosti i odbrane, bilo je nezamislivo suspendovati savez koji je smatran presudnim za trajno globalno vođstvo Amerike. Nato je kao zaštitnik Sjedinjenih Država obezbedio Americi i ogroman ekonomski uticaj u svetu. Funkcionerima, savetnicima, akademicima i novinarima, koji su imali daleko veći uticaj na spoljnu politiku SAD-a od ostatka stanovništva, laskalo je da ih širom sveta dočekuju kao predstavnike jedine velesile.

Zato je bilo lako ignorisati Jeljcinove primedbe na širenje Natoa ka istoku (uprkos usmenim obećanjima da se to neće dogoditi datim poslednjem lideru SSSR-a Gorbačovu). Rusija je bila suviše slaba da bi bilo ko u Vašingtonu obraćao pažnju na njene primedbe. Gorbačov se povodom ovoga poslednji put oglasio u decembru prošle godine.

Žanješ ono što poseješ

Ruski predsednik Vladimir Putin sada žestoko uzvraća. Pošto je rusku vojsku transformisao u značajnu silu, ima adut koji Jeljcin nije imao. Međutim, u Vašingtonu i dalje vlada stav da je Putinovo protivljenje ekspanziji Nato saveza samo lukavstvo kojim prikriva ono što ga stvarno brine: demokratska Ukrajina. Takvo tumačenje zgodno oslobađa Ameriku od svake odgovornosti za razvoj događaja.

Zaboravlja se da su primedbe Moskve starije od Putinovog dolaska na vlast 2000. Tokom 90-ih tome se protivilo i nekoliko poznatih Amerikanaca koji svakako nisu bili levičari, već pripadnici establišmenta sa besprekornim hladnoratovskim akreditivima: Džordž Kenan, otac doktrine suzbijanja ruskog uticaja; Pol Nici, jastreb iz Reganove administracije; istoričar sa Harvarda i stručnjak za Rusiju Ričard Pajps, još jedan čvrstorukaš; senator Sem Nan, jedan od najuticajnijih ljudi za nacionalnu bezbednost u Kongresu; i Robert Meknamara, ministar odbrane u vladi Lindona Džonsona. Njihova upozorenja bila su upadljivo slična: širenje Natoa će zatrovati odnose sa Moskvom i podstaći autoritarne i nacionalističke snage u Rusiji.

Klintonova administracija je naravno bila svesna protivljenja Rusije. Oktobra 1993, na primer, Džejms Kolins, otpravnik poslova u američkoj ambasadi u Rusiji, poslao je depešu državnom sekretaru Vorenu Kristoferu uoči njegovog sastanka sa Jeljcinom u Moskvi, u kojoj upozorava da je proširenje Natoa „neuralgično pitanje za Ruse“ jer smatraju da će podeliti Evropu, a njih izolovati od nje. Takođe upozorava da bi širenje saveza ka centralnoj i istočnoj Evropi „svi u Moskvi tumačili kao gest upravljen protiv Rusije i samo Rusije“, kao novu verziju hladnoratovske politike suzbijanja njenog uticaja.

Te godine će Jeljcin poslati pismo Klintonu (kao i liderima Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Nemačke) u kome se žestoko protivi ekspanziji Natoa, ukoliko ona znači primanje bivših sovjetskih država u savez i izolaciju Rusije. To bi, predviđao je, „podrilo evropsku bezbednost“. Naredne godine javno se sukobio sa Klintonom, upozoravajući da će takva ekspanzija „posejati seme nepoverenja“ i „gurnuti post-hladnoratovsku Evropu u hladni mir“. Američki predsednik je odbacio ove primedbe: odluka da se bivšim delovima Sovjetskog Saveza ponudi članstvo u prvom talasu širenja saveza 1999. već je bila doneta.

Pristalice proširenja Natoa tvrde da je Rusija to prihvatila 1997. potpisivanjem Osnivačkog akta sa Nato savezom. U stvari Moskva nije imala izbora, jer je u to vreme zavisila od više milijardi dolara pozajmica od Međunarodnog monetarnog fonda (možda uz odobrenje SAD-a, najuticajnijeg člana te organizacije). Nužda je prikazana kao vrlina. U tom dokumentu, istina je, naglašavaju se demokratija i poštovanje teritorijalnog integriteta evropskih država, što su principi koje Putin svakako ne poštuje. Međutim, tu se takođe pominje inkluzivna bezbednost širom evro-atlantske zone i zajedničko odlučivanje, što je teško primenjivo na činjenicu da se Nato od 16 članica na vrhuncu hladnog rata proširio na današnjih 30.

Do samita Natoa u Bukureštu 2008. baltičke države već su postale članice i savez je zaista stigao do ruskih granica. U saopštenju izdatom posle samita pohvaljene su namere Ukrajine i Gruzije da pristupe članstvu, uz napomenu da je postignuta saglasnost članica da će te zemlje ući u Nato. Nemoguće je da je administracija predsednika Džordža Buša mlađeg mislila da će Rusija ćutke prihvatiti ulazak Ukrajine u savez. Dva meseca ranije, američki ambasador u Rusiji Vilijam Berns – sada šef CIA – upozorio je u depeši da ruski lideri tu mogućnost smatraju ozbiljnom bezbednosnom pretnjom. Ta depeša, koja je sada dostupna javnosti, predvidela je rasulo kojem svedočimo ovih dana.

Rusko-gruzijski rat – sa retkim izuzecima pogrešno predstavljen kao ničim izazvan napad Moskve – bio je prvi signal da je za Vladimira Putina vreme protestnih saopštenja prošlo. Aneksija Krima 2014. nakon nezakonitog referenduma i stvaranje dve republike u Donbasu, koji je još uvek deo Ukrajine, daleko su dramatičniji potezi koji su praktično pokrenuli drugi hladni rat.

Sprečavanje nevolje

I tako smo dobili krizu. Evropa je podeljena, raste nestabilnost zbog vojnih pretnji nuklearnih sila i rizik od rata. S druge strane, Putinova Rusija, sa trupama i naoružanjem oko Ukrajine, zahteva da Nato zaustavi ekspanziju, da ukine mogućnost članstva Ukrajine, a da SAD i njeni saveznici konačno ozbiljno shvate ruske prigovore na post-hladnoratovski bezbednosni poredak.

Od mnogih prepreka sprečavanju rata jedna je posebno vredna pažnje: rašireno uverenje da je Putinova zabrinutost zbog Natoa samo paravan koji prikriva njegov stvarni strah od demokratije, posebno u Ukrajini. Rusija se, međutim, protivila istočnom maršu Nato saveza čak i u vreme kada je zapad Rusiju smatrao demokratijom, znatno pre nego što će Putin postati predsednik 2000. Sem toga, Ukrajina je demokratija (mada nestabilna) još od nezavisnosti 1991.

Dakle, zašto Rusija gomila trupe na granici sa Ukrajinom?

Vladimir Putin svakako nije demokrata. Ipak, ova kriza nije zamisliva bez stalnih priča o budućem članstvu Ukrajine u Natou i intenziviranja vojne saradnje Kijeva sa zapadom, posebno sa SAD. U Moskvi se to shvata kao najava da će Ukrajina na kraju postati članica saveza. To je Putinov najveći strah, a ne demokratija.

Na kraju, ohrabrujuće vesti: preteća kriza je končano pokrenula diplomatiju. Znamo da će jastrebovi iz Vašingtona prezirati svaki politički sporazum koji podrazumeva kompromis sa Rusijom. Porediće predsednika Bajdena sa Nevilom Čemberlenom, britanskim premijerom koji je popustio Hitleru u Minhenu 1938. Neki od njih zagovaraju masivnu isporuku oružja Ukrajini, kao što je to bio slučaj sa Berlinom na početku hladnog rata. Drugi pozivaju Bajdena da okupi „međunarodnu koaliciju, pripremi vojne snage za odvraćanje Putina i, ukoliko bude potrebno, pripremi se za rat“.

Još uvek ima nade za pobedu razuma kroz kompromis. Rusija bi mogla da pristane na moratorijum na članstvo Ukrajine u Natou na, recimo, dve decenije, što treba da je prihvatljivo i za savez jer ionako ne planira ubrzanu proceduru za Kijev. Ukrajinska saglasnost mogla bi se obezbediti garancijama o slobodnoj nabavci oružja za samoodbranu dok bi se, da zadovolji Moskvu, Kijev složio da na svojoj teritoriji ne dozvoli Nato baze, ni avione i rakete koje mogu da ugroze Rusiju.

Dogovor koji treba da razreši krizu i spreči rat u Evropi morao bi da obuhvati prostor širi od Ukrajine. Sjedinjene Države i Rusija treba da pokažu volju da razgovaraju o kontroli naoružanja, uključujući možda unapređenu verziju Sporazuma o nuklearnom oružju srednjeg dometa iz 1987, koji je predsednik Tramp raskinuo 2019. Takođe bi trebalo da razmotre mere za izgradnju poverenja, kao što su povlačenje trupa i naoružanja iz područja duž granica Nato zemalja i Rusije, uz korake za sprečavanje (sada čestih) bliskih susreta ruskih i američkih ratnih aviona i brodova koji bi mogli da se otmu kontroli.

Sve je u rukama diplomata. Želim im sve najbolje.

Prevela: Milica Jovanović

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.