Gospodar Vučić i Ustav

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ustavobraniteljsko zalaganje za donošenje i njihova odbrana Ustava bili su, pre svega, način i sredstvo borbe protiv apsolutizma Knjaza Miloša Obrenovića i, kasnije, protiv njegove dinastije.
Ilustracija: Milan Maksimović
Ilustracija: Milan Maksimović
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Na „centralnoj državnoj ceremoniji“ kojom je obeležen državni praznik, uveden 2006. i delimično posvećen donošenju Sretenjskog ustava 15. februara 1835. godine, premijerka Ana Brnabić citirala je reči Tome Vučića Perišića, „u narodu poznatog kao Gospodar Vučić“. Te reči odišu verom u ustavni poredak, u kome vladar ne može da radi šta hoće nego „mora da sluša narod“ i ispunjava njegovu volju. „Ja se ne bojim nikoga […] samo se bojim Ustava“, još je kazao Vučić. Citat je odlično odabran i ne može biti prikladniji za priliku u kojoj je upotrebljen. Ipak, ovde bi se mogle dodati bar dve napomene.

Prvo, kada je kazao da se ne boji nikog i ničeg sem Ustava, Vučić nije mislio na Sretenjski nego na Turski, donet 1838. godine. Sretenjski je bio na snazi nepuna dva meseca (53 dana) i na osnovu njega nijedan zakon nikada nije donet. Proglašen je na narodnoj skupštini u Kragujevcu, uz dotad neviđenu pompu: priređen je fajervork (vatromet) i izvedene su četiri pozorišne predstave. Tom prilikom su svi deputati (poslanici) dobili po jedan odštampan primerak Ustava. A kada je ukinut, 11. aprila, deputatima je naređeno da vrate svoje primerke nadležnoj vlasti; bilo je zabranjeno držati ga u kući, „ko misli živ svoje glave nositi“.

Ustav koji je Vučić branio kao jedan od vođa Ustavobranitelja, poznat kao Turski ili kao Četvrti hatišerif, poslat je u Srbiju iz Carigrada 1838. godine; sultan Mahmud II ga je „darovao žiteljima Njegove provincije Srbije“. Ostao je na snazi 31 godinu, duže nego ijedan srpski (ili jugoslovenski) ustav posle njega. Bio je mnogo manje liberalan od Sretenjskog: na primer, nije sadržao odredbu o zabrani ropstva, jer je ropstvo u Osmanskom carstvu bilo legalno sve do početka 20. veka. I Turski ustav je proslavljan uz veliku pompu, odštampan je u velikom tiražu i javno čitan širom zemlje, „kao kakvo jevanđelje“, a njemu u čast su spevane brojne ode, poput ove: „Ko ne ljubi Ustava ovoga / Taj ne ljubi ni samoga Boga“. Posle javnog čitanja u Ćupriji, jedan činovnik je egzaltirano pisao prijatelju: „Ko je dakle taj koji će se usuditi reći da sad Srbin srbski ne srbstvuje?“

Naravno, Vučićeve lepe reči ostaju lepe bez obzira da li je mislio na Sretenjski, Turski ili neki drugi ustav. One izražavaju jedan opšti i svakako hvale vredan stav prema Ustavu kao izrazu najviše volje i odbrani od samovolje moćnika na vlasti. To nas vodi našoj drugoj napomeni, koja se bavi Vučićevim stavom prema Ustavu, ali ne kako ga on iskazuje rečima nego kako ga pokazuje delima.

Vučić je bio istaknuti Ustavobranitelj, ali ga ne bismo mogli nazvati konstitucionalistom u pravom značenju te reči: osoba koja podržava ustavna načela i svoje postupke, naročito u vršenju vlasti, usklađuje s njima. Ustavobraniteljsko zalaganje za donošenje i njihova odbrana Ustava bili su, pre svega, način i sredstvo borbe protiv apsolutizma Knjaza Miloša Obrenovića i, kasnije, protiv njegove dinastije. U toj borbi oni su se oslanjali na tursku – osmansku – državu, od koje su tražili i dobijali zaštitu, podršku i, na kraju, priznanje. Što se Vučića tiče, njega je manje rukovodila odanost ustavnim načelima a više mržnja prema Knjazu Milošu, koji ga je „stvorio“ (Vučić je karijeru otpočeo kao Milošev „momak“ – lični sluga i telohranitelj). Uzgred, mržnja je bila obostrana i trajala je do smrti: po ponovnom dolasku na vlast, kada su obojica bili starci na izmaku života, Miloš je dao otrovati bolesnog Vučića.

Vučić je svoj odnos prema Ustavu pokazao delima, u više mahova. Stavivši se na čelo oružane pobune, 1842. je porazio vojsku legitimnog, ustavnog vladaoca Mihaila Obrenovića, koji je tada pobegao iz zemlje. Zatim je ulogorio svoju vojsku na Vračaru, gde je proglašena privremena (tzv. vračarska) vlada, koja je imala da upravlja zemljom do izbora novog kneza i koja je dobila podršku Portinih predstavnika, Ćamil-paše i Šekib-efendije, mada ne i evropskih konzula u Beogradu. Primio je titulu „Predvoditelja naroda“, kakvu ni Turski niti bilo koji drugi Ustav nije poznavao.

Vučićem predvođeni obračun sa obrenovićevcima koji su ostali u zemlji bio je krvav. Preko 200 činovnika su otpušteni iz državne službe, a sto njih su mučeni i prebijani; ubijeno je više od 50 pristalica svrgnute dinastije. Za našu temu je od interesa to što se, batinajući i zlostavljajući svoje političke protivnike, Vučić u više mahova pozivao na Ustav ili ga, čak, primenjivao, ali bukvalno, kao rekvizit.

Jovana Mićića, okružnog načelnika koji se borio uz kneza Mihaila, stavio je, vezanog, na volovska kola i tako ga proveo kroz beogradsku varoš. Prolazeći kraj bedema kalemegdanske tvrđave, navodno je pozivao Turke da se raduju što vide vezanog Mićića i pritom pominjao Ustav: „Nu eto vam strašnoga Mićića, dušmanina vašeg i našeg, koji smo verni našem milostivom caru i carskom Ustavu. Nu! ne bojte ga se više, on je sad krotak, kao jagnje. Pljujte ga! Pljujte ga!“

U vračarskom logoru su obrenovićevci držani u jami, iskopanoj zarad građevinskog materijala kada je građena obližnja kuća Isidora Stojanovića, profesora Liceja. Jama je postala poznata kao Vračarska ili Trkićeva Rupa, po Jovanu Trkiću, prvom zatvoreniku koji je u nju bačen i kome se Vučić svetio za jedan raniji sukob (kasnije je dobila ime Zamastilova, po Čehu Jovanu Zamastilu koji je pored nje držao kafanu). Bila je četvrtasta, široka skoro šest metara, a duboka tri, bez ikakve nastrešnice ili drugog zaklona od vremenskih nepogoda. Kako je izveštavala tadašnja štampa: „I ovo je Pravedna stvar, kad toliki narod u logoru pod vedrim nebom biti može, mogu i apsenici za njihova bezčinija pod vedrim nebom uhapšeni biti“. Nekolicinu viđenijih zatvorenika, uključujući dotadašnjeg ministra unutrašnjih dela Cvetka Rajovića, Vučić je izveo iz Rupe, smestio u kuću i svakome dao u ruke po jedan Ustav, da čitajući ga „uvide svoje greške“.

Obrenovićevci su saslušavani u Vučićevom šatoru ili ispred njega i nijedno saslušanje nije prolazilo bez batina: „batine su padale kao pljuskom kiša“. A kada se jedan pobunio što ga biju i razvikao se kako to nije po Ustavu, Vučić je naredio „da mu se na debelo meso metne ustav“ i kazao: „Mi ćemo te biti po Ustavu, pa nek te on čuva‟.

Od Ane Brnabić smo onomad čuli šta je Gospodar Vučić o Ustavu govorio, ali valja znati i kako je po Ustavu delao i za koje ga je sve svrhe koristio.

 

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.