Prioriteti

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Iako je više od dvadeset godina prošlo od kraja poslednjeg rata na prostoru Jugoslavije, ova 2022. liči na prvu posleratnu godinu.
Ilustracija: Fausto Montanari
Ilustracija: Fausto Montanari
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Postoji pravi čas za tranzicionu pravdu. Izbori to nisu. Izbori su stvar kontinuiteta. Tranziciona pravda treba da potvrdi prekid. Izbori podrazumevaju podeljenost i suparništvo. Tranziciona pravda traži nešto poput opšte saglasnosti. Tražiti od kandidata u predizbornoj kampanji da obećaju mere tranzicione pravde (ili, ako hoćete tu omraženu sintagmu – suočavanje s prošlošću) isto je što i tražiti od njih da naprave nemoguće. Izbori čuvaju poredak, a kandidati, ako su razumni i ako se obraćaju razboritim biračima, najviše mogu dobaciti do obećanja reformskih mera (kod nas sada čak ni to: ovde je veliki korak napred ako se obeća da će se poštovati ustav i zakoni). Tranziciona pravda podrazumeva/traži neku vrstu revolucije. Srbija je danas daleko od bilo kakve revolucije, nažalost.

Tranziciona pravda trebalo bi da konsoliduje krhki novi kolektivni identitet što se podiže na ruševinama prethodnog, okaljanog masivnim zločinima. Za to je potrebno da se prethodni poredak uruši, da ustanove oslabe do krajnjih granica, a ljudi prepoznaju i prihvate da je netom okončana prošlost bila loša i slože se da treba početi iznova na drugačijim osnovama. Tranziciona pravda se onda pokazuje kao okosnica oko koje se sklapaju novi društveni aranžmani. Ona utvrđuje šta je bilo loše i tako podastire osnovu za promenu. Ona gleda i unazad i unapred. Unazad tako što sudi protagonistima starog, kriminalnog režima. Kroz ta suđenja uvode se drugačije (to jest univerzalne – još jedna ovde strašna reč) vrednosti i zakoni kao osnova za bolju sadašnjost i budućnost.

Tako je barem u nekim popularnim teorijama o tranzicionoj pravdi, recimo onoj profesorke uporednog prava Ruti G. Teitel. Ima i drugačijih, reklo bi se mnogo prizemnijih teorija tranzicione pravde, poput one politikologa Jona Elstera. Ali, kao Teitel, Elster takođe kaže da se za merama tranzicione pravde poseže samo posle krupnih društvenih promena (i dodaje: da bi se one opravdale). Da ponovimo, izbori, barem ovi sada, 2022. u Srbiji, ne mogu nositi sa sobom tako krupne promene, iako mogu rešavati pitanje opstanka zajednice, kako ih opozicija s pravom predstavlja. Krupnim promenama (nazovimo ih u zagradi: sudbinskim) obično prethode fizička razaranja manjih ili većih razmera. Društvo u Srbiji jeste razoreno, ali – još uvek – ne i fizički.

Pravi čas za tranzicionu pravdu u Srbiji bila je 2000. godina. Barem tako je izgledalo. Ali brzo se pokazalo da nema opšte saglasnosti oko željenih promena (i da li se uopšte želi promena). U naredne dve decenije iz godine u godinu, istraživanja javnog mnjenja tvrdoglavo su pokazivala da ogroman broj žitelja Srbije, procenti idu i preko 80, ili poriče ili kaže da ne zna za masivne zločine srpske strane u ratovima za jugoslovenske teritorije. Uz to, govorili su ispitanici u velikom broju, i kada bi im neko ponudio činjenice koje se kose s njihovim uverenjima, oni ne bi promenili mišljenje. To je kontekst. Ali, nije samo raspoloženje žitelja Srbije bitno uticalo na to da izostane iskrena primena mera tranzicione pravde, te da se društvo ne suoči sa svojom lošom prošlošću. Pokazalo se i da su se neke bitne ustanove još čvrsto držale kao uporišta starog režima. Iz revolucije 2000. stari i novi režim izlaze, reklo bi se, podjednako jaki. Međutim, vreme će pokazati, pogotovo od 2003. nadalje, stari režim je zapravo izašao jači.

Zato smo posle 2003. dobili i 2012. Zato sada izbori ove 2022. izgledaju kao da se odlučuje o golom opstanku. Svaki kandidat koji bi u kampanji za ove izbore žiteljima Srbije pričao o srpskim zločinima iz devedesetih ponašao bi se kao politički samoubica. Takav javni prostor, gluv za spominjanja loše nedavne prošlosti, nisu kreirali isključivo političari. Za političarima su poslušno išli i radili isti loš posao škole, mediji, kulturne ustanove. Stvar je zdrave pameti videti da bi i škole i mediji i kulturne ustanove mogli drugačije i bolje, mimo političara. Ali to ne rade. Kada se danas krive kandidati što ne govore o devedesetima, suviše je uzak fokus, krivica bi morala da se raširi mnogo više, na mnogo veći broj aktera – ćutanje o lošoj prošlosti nije karakteristika isključivo kandidata opozicije. To je obeležje čitavog društva.

Tekući režim u Srbiji u punoj snazi je obnovljeni stari režim iz devedesetih. Zanimljivo je pak da se zahtevi za suočavanje s lošom prošlošću upućuju isključivo opoziciji. Tako opominjanje na zločine iz devedesetih prolazi mimo tekućeg režima i ne škodi mu, dok potencijalno šteti opozicionim kandidatima. Da li to znači da na devedesete treba zaboraviti? Nipošto. Treba se na njih vraćati svaki put kad policajci u Priboju pesmom prizivaju novu Srebrenicu ili kada se likovi ratnih zločinaca iscrtavaju i slave po zidovima kuća. Ali, tražiti od kandidata opozicije da izbornu trku trče sapeti ovde krajnje neomiljenim suočavanjem s lošom prošlošću, naprosto nije dobar zahtev. Barem ne do neke nove 2000.

(Treba podići barem dve ograde ovde. Prvo: u domaćem političkom polju još imamo barem dva političara koji i danas neumorno podsećaju na srpske zločine iz devedesetih: to su Čedomir Jovanović i Nenad Čanak. Da li ih spremnost da o tome govore čini privlačnim da se glasa za njih? Ili stvari stoje upravo obrnuto – to što baš oni govore o tim zločinima samo smanjuje šanse da ljudi priznaju neprijatnu istinu. Iako principijelno govore o devedesetima, to naprosto ne znači da i sve ostalo rade kako treba. Ispravan stav prema lošoj prošlosti sam po sebi nije garancija da imamo posla s principijelnim političarima. Naprotiv, u kolaboraciji s tekućim režimom, njih dvojica kompromitovali su svoje ispravne stavove o devedesetima.

Drugo: u Srbiji je posle 2000. primenjen niz mera tranzicione pravde. Ali na jedan pervertiran, izopačen način. Suština je bila da se umanje zločini iz devedesetih i demonizuje komunizam. To je takođe kompromitovalo samu ideju suočavanja s prošlošću.)

Da li to znači da je u dogledno vreme bitka za istinu o devedesetima izgubljena? Ne znači. Povucimo analogiju s posleratnom Zapadnom Nemačkom (brrrr – stresao se čitalac osetljiv na ovakve analogije). Prvi posleratni predsednik zapadnonemačke vlade Konrad Adenauer otvoreno je tražio amnestiju, i umesto denacifikacije insistirao je na obnovi i izgradnji razrušene zemlje. U tim prvim godinama posle rata, filozof Karl Jaspers bio je praktično proteran s univerziteta (a na kraju i iz zemlje) pošto je studentima pokušao vrlo izokola da govori o pitanju nemačke krivice. Studenti u sali su lupali nogama o pod da se Jaspers ne bi čuo, a poneki su ga i pljuvali. Kolege se ništa bolje nisu ponašale prema njemu. Danas je pak njegova knjižica „O pitanju krivice“ praktično nezaobilazna. To je bio nemački kontekst.

Da li je Adenauer bio loše rešenje za Nemce? Teško je reći. Izgleda kao da mu je istorija dala za pravo. Takav kakav je bio, sklon čak i laganju o zločinima, ipak je otvorio put da se o njima konačno među Nemcima otvoreno progovori, ali čitavih dvadeset godina kasnije. A jednom kada se progovorilo, to nije išlo glatko. Opet nekih dvadeset godina kasnije, pojavili su se istoričari koji su pokušali da objasne i normalizuju nacističke zločine. Rasplamsala se debata, iz koje je, kako sada stvari stoje, kao pobednik izašao filozof Jürgen Habermas sa stavom da su nacistički zločini napravili oštar prekid u kontinuitetu nemačkog kolektivnog identiteta. I da se na njih nikako drugačije ne može gledati, niti se oni mogu objasniti i normalizovati.

Kada se ne iskoristi pravi čas za tranzicionu pravdu, onda suočavanje s prošlošću postaje dugotrajni proces. A da bi taj proces uopšte mogao da se odvija, sa svim svojim meandriranjima, zajednica mora da traje. Ili, krajnje ogoljeno – da preživi. Možemo nagađati da li je Adenauer baš tako razmišljao. Biće da nije. On je hteo zaborav, ako ne baš i laž. Ali, ispalo je da je dao šansu suočavanju.

Da li ja opet iznosim argument o ćutanju ili zaboravu, o nultoj tački i brisanju prošlosti, barem u prvom koraku. Još jednom: nipošto. Od 2012. nadalje gledamo posledice izbegavanja da se kao politička zajednica suočimo sa svojom lošom prošlošću. Režim s Vučićem na čelu nije se dogodio slučajno. Nije rezultat nasumičnog sticaja okolnosti. Devedesete su se vratile 2012. jer je 2000. odluka bila da se njima ne bavimo, bar ne na ispravan način, u skladu s činjenicama. Izuzetno je važno da opozicija pokaže jasan odmak od tekućeg režima i prošlosti s kojom je taj režim u očiglednom kontinuitetu. To se može uraditi i odnosom prema srpskim zločinima iz devedesetih, ali je jasno da se time neće privući dovoljan broj birača za promenu vlasti posle izbora. Što je opet rezultat politike zaborava i poricanja. Jeste, vrtimo se u krugu.

Iako je više od dvadeset godina prošlo od kraja poslednjeg rata na prostoru Jugoslavije, ova 2022. liči na prvu posleratnu godinu. To je tako zbog – recimo još jednom – obnove starog režima u punoj snazi. Tekući režim sasvim je od sebe odagnao odgovornost za devedesete i nekim čudom je svalio isključivo na leđa opozicije. Povrh toga, takav kakav je, nije samo obrisao (lošu) prošlost nego ubrzano briše i sve izglede na bilo kakvu budućnost. Da bismo se uopšte bavili prošlošću, morali bismo računati na neku budućnost. Mislim da je o tome reč na ovim izborima – hoćemo li uopšte preživeti kao zajednica. Jer, ako (političke) zajednice više ne bude, neće više biti nikoga da se bavi njenom prošlošću: dobrom ili lošom, biće onda svejedno.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.