Curice skaču

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ne nameravam da se uhvatim u staru zamku – kakvi god da su uslovi, šta god da nam radite, mi skačemo, ništa nas ne može zaustaviti, mi smo čudo niotkuda…
Ilustracija: Giulia Zoavo
Ilustracija: Giulia Zoavo
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

One potiču iz sela i zaselaka Slovenije, iz imućnijih i progresivnijih porodica, ponegde su se prošvercovale uz brata koji skače; one nemaju psihičkih problema o kojima pišu novine muških skijaških skakača, nemaju problema sa treniranjem, ne znamo kad su bile indisponirane i uopšte, pojma nemamo o njima.

I onda, odjednom, pre dve godine, curice iskoče i dosada sve bolje, više i brže skaču, sve do potpune premoći na Olimpijskim igrama. Uz njih, i dečki su se počeli truditi i bolje skakati. Ukratko, čudo niotkuda – uglavnom zato što im se nije poklanjala pažnja. Književna nominacija po naslovu romana Dubravke Ugrešić Štefica Cvek u raljama života odjednom pokaže seriju mladih književnica iz celog jugoslovenskog prostora – opet čudo niotkuda.

Ne nameravam da se uhvatim u staru zamku – kakvi god da su uslovi, šta god da nam radite, mi skačemo, ništa nas ne može zaustaviti, mi smo čudo niotkuda… Naprotiv, to je prilika da se pokaže nepravičnost, nejednakost, milion prepreka, sve vrste plafona, od kiklopskog, preko čeličnog, do staklenog, da se upita zašto ih nije još više kad ih je mnogo, da se granice šutnu a ne razumno pomere.

Iza toga se kezi još gora stara tehnika – izabrati nekoliko, da bi se sakrila većina. „Najbolja pesnikinja“, „najveća sportistkinja/naučnica/itd“, da bi se sve ostale pokrile zaboravom, naročito one nezgodne i kolektivu mrske – nacionalnom, patrijarhalnom, zavidnom. I isto tako ne nameravam da uzaludno prizivam žensku solidarnost uz tugovanje za nedostajućom ženskom potporom. Ah, žene su najgore protiv žena i slično… Ne, ništa od toga, iza svih tih žalbi i samožalbi uvek je isto i znano.

Nedavno je Slavenka Drakulić u zagrebačkom Jutarnjem listu pledirala za pravičniju raspodelu književnih nagrada za autorke i za njihovo veće prisustvo u književnom životu. Životne pobede Slavenke Drakulić od nje čine značajan uzor za žene, njena ocena je nesumnjivo tačna. Ona isto tako dobro zna da će veći broj književnih nagrada za žene uglavnom sadržavati kalkulacije „najvećih“ koji odlučuju. Upravo zato treba se podsetiti veoma delimično napisane istorije jugoslovenskog feminizma (vidi zbornik Feminističke kritičke intervencije, Zagreb, 2012), i promena koje je pokret, akademski, umetnički i aktivistički, imao od 70-ih godina prošlog veka pa nadalje.

Diskretno udaljen od jugoslovenske disidencije 80-ih, feminizam se pred rat otvoreno odmakao od tendencija rušenja Jugoslavije (dubrovački svetski kongres 1990. i zajednički dokument nekoliko stotina učesnica protiv raspada države i mogućnog rata) i nastavio svojim putem, svaki kod kuće i preko svih granica, sa svim ostalima svaki put kad se moglo. Među razlozima za backlash u položaju žena posle pada socijalističkog bloka i rata u Jugoslaviji, mora biti i taj što onoga koji nije pao u iskušenja, nije uništavao, krao i ubijao, treba ugnjetavati i utišavati, utoliko više što taj nije bio samo nemi svedok.

Misoginija i ostalo što se tako razvilo u poslednjih 30 godina nisu samo posledica patrijarhata, već posledica krivog, nacionalističkog, zločinačkog patrijarhata. Feminizam to nikako ne sme da zaboravi, i zato zahtevi za boljim predstavljanjem žena, ako ne sadrže pamćenje i zahtev za odgovornošću, zvuče malčice praznjikavo. Nije jednostavno biti istovremeno Jugoslovenka, Balkanka, Srednjeevropejka, Evropejka i građanka sveta – ali kako to uspeva najmlađima, bez neposrednog sećanja? Curice skaču, svakako i zato što nisu opterećene, ali to ih ne lišava obaveze da znaju. Znaju, dakle, jer inače ne bi skakale.

Među savremenim pokretima u prostoru koji nam je koliko-toliko blizak nema nijednog koji ne bi morao da objašnjava, pravda, negira ili preuveličava svoje poreklo. Feminizam je verovatno jedini koji nema zbog čega da se izvinjava i nema ništa da krije. Nije krivo ime, nisu kriva delovanja. Žaliti se na nejednakost nema mnogo smisla, jer se nema kome žaliti. A kada se skakanje suoči sa preprekama, mnoge će naprosto odustati, što ne bi morale, kada bi se okrenule feminizmu. To ne znači ni pristajanje na pokret, ni ulazak u institucije, to samo znači razmišljati i zaključivati dosledno, istovremeno strasno i hladno.

Snaga feminizma može izgledati traljavo, i realno to uglavnom i jeste. No svako „ja sam feministkinja“, izgovoreno u sebi, da i ne govorimo o izgovorenom u javnosti, znači dobitak koji je, u našim okolnostima, nemerljiv: prvo zato što pokriva mnogo opredeljenja, i drugo, zato što je to još uvek hrabro. A i sama izjava je manje važna od gesta, reči izgovorene u pravom trenutku. Ili, ukratko, skakanja.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.