Generali ili srodstvo po oružju

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ovo je poslednji tekst koji ću do izbora 3. aprila napisati o generalu Zdravku Ponošu.
Ilustracija: Eiko Ojala
Ilustracija: Eiko Ojala
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Zaista ne mogu da odgovorim na pitanje Šta želimo?, koje je u naslovu svog teksta postavila komentatorka Peščanika Sofija Mandić, jer bi to značilo da imam uvid u stavove neke podrazumevane unisone grupe ili zajednice kojoj bi trebalo ideološki i politički da pripadam.

Šta želimo?

Nasuprot tome mogu da kažem jedino kako ja vidim neke stvari, bilo da je reč o predizbornoj kampanji, koalicijama i stranačkim kandidatima, što sam i učinio. Žao mi je ako sam postavljanjem pitanja o valjanosti kandidata narušio dobru demokratsku praksu u Srbiji da se o najvažnijim stvarima ne razgovara. Povodom teksta koji sam objavio na Peščaniku, dobijao sam uglavnom negativne komentare, jer sam postavio pitanja koja u ovom času ne bi trebalo da budu u fokusu, budući da se konačno došlo do kakvog-takvog jedinstva opozicije, te da su kandidati sasvim dobri jer zadovoljavaju elementarne zahteve „poštenja i pristojnosti“. Možda su takvi komentari na mestu, ali meni se čini da svođenje predizborne debate na potvrđivanje nečijeg „poštenja i pristojnosti“, kao i oduševljenje stavovima o važnim državnim pitanjima iznesenim u poslednjih 7 dana promašuju temu izbora koji će se održati u „Srbiji 2022“, a ne u nekom boljem i srećnijem društvu. Bojim se da takvih društava nema, ni u regionu niti u širem okruženju.

Ne poznajem generala Ponoša, niti bilo kog drugog generala. Ne bih ni voleo da ih upoznam. Ne mogu ni da zamislim situaciju u kojoj se rukujem sa nekim od njih i kažem, generale, ako bude sreće vojničke, voleo bih da vas vidim u aprilskoj utakmici za predsednika. Ili da pokrenem vremeplov, vratim se u leto 2000, sretnem se sa Perišićem i Obradovićem, tzv. opozicionim generalima, čestitam im i poželim sve najbolje na jesenjim izborima protiv Miloševića. Tu negde, u širokom opozicionom bloku nade i strepnje, nalazi se još i general Božidar Delić, kao što se u vrhu SNS-a nalazi pukovnik Veselin Šljivančanin, koji je Vučiću važniji od svakog generala (izuzev onog na muralu). Srbija je puna generala i naoružanja. Milošević i Šešelj, kasnije Koštunica, Tadić i Vučić, vratili su Srbiju 100 godina unazad, učinivši je ponovo državom u kojoj radikali, oficiri i vladike vode glavnu reč ili se njihovim simboličkim kapitalom koriste pojedini političari. Vučić je na vrhu te piramide. Takva politika je dovela do isključivanja svake alternative iz političkog polja jer se, zaboga, podrazumeva da jednog Vučića može smeniti ako ne bivši vladika, ono bar penzionisani general. Ne pristajem na takav koncept politike, jer je smatram regresivnom reakcijom na miloševićevsko-vučićevska pravila igre, tj. da nema politike u Srbiji izvan zone oružja. Naposletku, bila je to poruka i Zoranu Đinđiću poslednjeg dana njegovog života. A Đinđić je zaista bio jedina politička alternativa koja se tokom dugog decenijskog rada približila najužem političkom polju delovanja u „Srbiji 2000“. Međutim, tadašnji izbor „poštenog i pristojnog“ predsednika koštao je ovo društvo previše.

JNA je institucija koja je imala jednu od najnečasnijih uloga u ratovima devedesetih i svako ko je obavljao i najmanju ulogu u toj ratnoj mašineriji, bilo kao redovni, pridruženi ili tobože paramilitarni član, ne bi trebalo da ima pravo na vršenje bilo kakve javne funkcije. (Isto važi i za političare koji su devedesetih bili na odgovornim funkcijama.) Ili bi pak to mogao da čini tek pošto se podrobno preispita njegov rad tokom devedesetih godina. U biografiji generala Ponoša koja se može pronaći na vikipediji postoji ozbiljan gep između rada osamdesetih i dvehiljaditih. Naime, devedesete su redukovane na nekoliko eufemističkih rečenica:

„Devedesetih se već preselio u Srbiju, a na početku raspada Jugoslavije razmišljao je da napusti zemlju, ali je na kraju ipak ostao. Tokom NATO agresije na Jugoslaviju 1999. godine, on i njegov tim su radili raznim improvizacijama kako bi sprečili veće gubitke, posebno na Kosovu i Metohiji. On je to opisao kao najsjajniju fazu našeg rada.“

Na drugom mestu nalazim rečenicu kojom se uspešno sažima bajkoliki svet devedesetih: „Od 1988. do 2002. godine bio je referent za razvoj i opremanje u Generalštabu“. Hajde, kažem, možda je bio samo mlađi referent, pa makar i u Generalštabu, ali kako je došao do pukovničkih odnosno generalskih činova? Verovatno postoji neko objašnjenje. Zanimljivo, u tom najturbulentnijem periodu, na mestu načelnika ove najviše institucije vojske smenio se čitav niz, blago rečeno, kontroverznih generala, i to: Blagoje Adžić, Života Panić, Momčilo Perišić, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković. U vreme komandovanja pobrojanih generala, JNA, odnosno VJ, odnosno VS, izvršila je najmonstruoznije ratne operacije u novijoj istoriji vojske, od Vukovara, preko Dubrovnika, BiH, do Kosova. O tome svedoče i pojedinačne sudbine ovih generala, od kojih su mnogi osuđeni pred Haškim tribunalom. Želim da kažem da između Adžića i Pavkovića stoji čitava istorija vojničkog beščašća, a bivanje u najbližoj okolini ovih ljudi, još pod neposrednom komandom i istim krovom, zahtevalo bi bar transparentnu analizu profesionalne biografije bivšeg vojnog referenta, potonjeg generala Zdravka Ponoša. Pod takvom analizom ne podrazumevam intervju kakav je general Ponoš dao za nedeljnik Vreme, u kome je javnosti uputio niz (zaista) finih floskula, od kojih bih izdvojio samo jednu autentičnu rečenicu: „Predsedniku je Ustav isto ono što je u vojsci Pravilo službe – mora ga bezuslovno poštovati“. Verujem da je ovaj iskaz, kojim general Ponoš izjednačava rad predsednika države i načelnika Generalštaba – iskren. Kažem, verovatno je „Srbiji 2022“ to sasvim dovoljno, nakon decenije Vučićeve devastacije svih institucija. No i pored toga, pitanja treba postavljati, naročito kada se neko izvuče iz vojničkog džaka pred izbore i predstavi kao najbolji mogući kandidat „koji sme da nam pogleda u oči“.

Na kraju ovog teksta o generalima i propasti vojničke časti u Srbiji, podsetiću na jednog generala koji nasuprot svim pobrojanim do sada, nije radio po komandi niti se slepo držao Pravila službe. Bio je to general Vladimir Trifunović, koji je zbog predaje kasarne u Varaždinu i spasavanja 280 ljudskih života, osuđen 1994. zbog veleizdaje. Njegova borba pred domaćim sudovima (bio je optužen i u Hrvatskoj i u Sloveniji) završila se tek 2010, kada je pred Višim javnim tužilaštvom oslobođen uz obrazloženje da je „postupio u krajnjoj nuždi prilikom povlačenja iz kasarne u Varaždinu“. Dok je trajao mukotrpni uništeni život jednog generala u sobi Hotela Bristol, ostali pukovnici i generali, koji su radili po PS-u, imali su zaista „sjajne periode“; napredovali su, kako do 2000. tako i potom. Ni načelnik Generalštaba u periodu 2006-2008. nije imao vremena da se bavi sudbinom „veleizdajnika“, kao ni tadašnji predsednik Srbije. Naravoučenije: niti je Ustav Pravilo službe za predsednike, niti se on može poštovati bez jasnog odnosa, ne samo prema budućnosti (u koju su zagledani lideri), nego i prema prošlosti, koja nije samo stvar istoričara u „Srbiji 2022“, već se tiče svih nas, kojima je do života izvan vučićevske kasarne stalo. A to je minimum koji se od predsedničkog kandidata očekuje, naročito ako dolazi iz mračnog sveta vojske.

***

P. S. Ovo je poslednji tekst koji ću do izbora 3. aprila napisati o generalu Zdravku Ponošu. Budući da su ovo pitanja koja su većini u Srbiji jasna kao dan, smatraću ih svojim ličnim endemskim interesovanjem. Takođe, ne želim da pitanje uključivanja alternative u politički život Srbije na primeru odabira predsedničkog kandidata bilo kako doprinese rejtingu aktuelnog komandanta vojarne.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.