Ne znam šta bih ti rekao

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
O kadriranju u javnim preduzećima odlučuje predsednik Republike, koji za to nema nadležnosti.
Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Kako upokojiti vampira, biće koje nije ni živo, ni mrtvo? Ili zombija, da se sklonimo od asocijacija na Pekića i „štajnbreherizaciju“? Književnost, film, mitovi i legende nude savete, rešenja. Ali šta činiti ako lovac na vampire, Van Helsing, na primer, ne veruje u ta bića? Ako ih ne primećuje ili se pravi da ih ne primećuje?

Kako smeniti vršioca dužnosti direktora koji de iure nije v.d. direktora jer mu je davno istekao mandat, ali de facto obavlja tu dužnost? I šta činiti ako se oni koji bi trebalo da spreče, reše i sankcionišu to stanje – Vlada Srbije, tužilaštvo, sud – prave da ne primećuju da nešto nije u redu?

Vampiri i zombiji su jedna od retkih napasti sa kojima se u Srbiji poslednjih godina (ili decenija) nismo suočili, ili bar to nismo primetili. Iako bi neki cinik primetio da nam krvopije nisu nedostajale.

Kršenje zakona, s druge strane, postala nam je svakodnevnica, u ovoj vampirskoj alegoriji, postali smo meštani malog sela u Transilvaniji koji noću ne izlaze iz kuće, čvrsto zamandale vrata i prozore, okite kuće vencima belog luka i zagnjure se u perine, čekajući jutro. Mrak gust, najgušći, ali zora nikako da svane.

I ne znamo kome više da se obratimo za pomoć, poput ljudi koji su na Tviteru, kada je TS ukazala na slučaj Milorada Grčića, u neverici komentarisali to što desetine direktora javnih preduzeća godinama (poneki skoro već deceniju) nezakonito sede u foteljama i pitali ko to treba da reši i kome sami da se obrate jer u preduzeću ili ustanovi u kojoj rade imaju sličan slučaj.

I kad smo kod obraćanja, malom šrafu u naprednjačkom mehanizmu, vernom stranačkom vojniku, Miloradu Grčiću obratio se lično predsednik. Nije se, kao što to čini sa nekim drugim vršiocima dužnosti, našalio na račun toga koliko vd može da pojede i popije; nije ga pozvao telefonom u direktnom prenosu da naloži da hitno izgradi trafo stanicu na Pešteru jer je Vučić to obećao meštanima. Ne, Vučić mu je poručio – „Ne znam šta bih ti rekao, Mićo“. Rečenica koja je protumačena kao poziv da podnese ostavku zbog „kolapsa u energetskom sektoru“.

I tu, ne bih rekao da komad počinje, već se zavesa diže za neke koji su zakasnili na početak farse.

Jer Vlada Srbije ne može da razreši Milorada Grčića, niti on može da podnese ostavku, jer on zapravo i nije vršilac dužnosti direktora Elektroprivrede Srbije. Iako mu Vlada Srbije, od naših para, uredno isplaćuje platu.

Grčić je za vršioca dužnosti direktora postavljen 23. marta 2016. godine, dvadeset dana nakon smenjivanja Aleksandra Obradovića, direktora izabranog na javnom konkursu i 19 dana nakon stupanja na snagu novog Zakona o javnim preduzećima, po kome je mandat vršioca dužnosti ograničen na 12 meseci i isto lice ne može dva puta biti imenovano za vršioca dužnosti.

Istog dana raspisan je konkurs za izbor direktora, koji nije okončan, već je 24. marta 2017. godine objavljen novi konkurs. Baš nekako u vreme kada je Grčiću, po zakonu, prestao mandat, istekom maksimalnih 12 meseci. On je, međutim, nastavio da dolazi na posao, kao i još dvadesetak direktora republičkih javnih preduzeća u istom položaju.

A to je onaj omiljeni položaj svake autoritarne vlasti – položaj u kome je onaj ko je počašćen nekom funkcijom i apanažom svestan da je tu milošću Onoga koji o svemu odlučuje i neće postavljati pitanje, šta god da mu se naloži.

U nekoj državi u kojoj važe zakoni, sve što je Grčić potpisao od 24. marta 2017. do danas moglo bi se proglasiti ništavim. Ali bi on mogao (i morao) biti odgovoran za sve što je radio (i još više za sve što nije uradio) pošto se po Krivičnom zakoniku smatra službenim licem i odgovornim licem jer mu je „faktički bilo povereno obavljanje poslova i vršenje službenih dužnosti“.

Narednih dana (kad se završi kriza, kako reče ministarka Mihajlović) saznaćemo da li je Grčiću u ovoj podeli dopala uloga Saše Belopoljanskog iz Tajvanske kanaste, mada to zapravo i nije bitno i nije glavna tema ovog teksta.1

Grčić je samo paradigmatska dijagnoza stanja, ilustracija Srbije u kojoj živimo. Čovek koji je spreman da prihvati funkcije oko kojih bi se dobro zamislio vrhunski stručnjak (pomenuti Aleksandar Obradović, koji nije krio da je „stranački kadar“ i čija je povezanost sa pojedinim potencijalnim EPS-ovim partnerima budila sumnju u namere i svrhu onoga što je činio, sada deluje kao mitski junak iz davne prošlosti).

I ne samo da je od marta 2017. Grčić nezakonito na čelu najvećeg javnog preduzeća u Srbiji, već je i na to mesto postavljen mimo zakona jer nije ispunjavao uslov od pet godina iskustva na poslovima za koje se zahteva visoko obrazovanje. Pre četiri godine privatni fakultet iz Sremske Kamenice EDUCONS je, u odgovoru na zahtev Istinomera, objavio da je Grčić diplomirao u aprilu 2012. godine.

Grčić bi faktički mogao samo da prestane da dolazi na posao. Može, forme radi i da podnese ostavku, mada bi pravno gledano jedino ozbiljno rešenje bilo da Vlada Srbije konstatuje da mu je funkcija prestala 24. marta 2017. Što bi značilo (a trebalo bi, i bez tog Vladinog priznanja, da znači u pravnoj državi) da bi se pred sudom moglo osporiti sve što je od tada potpisao. Uključujući smenjivanje četiri direktora zbog propusta tokom eskalacije energetske katastrofe koja traje već godinama.

Naravno, nije problem u Grčiću, ni u Vladi. Niti je on nešto mnogo odlučivao, niti se Vlada pitala oko toga ko će doći na čelo EPS-a, kada će se i za koja JP raspisivati konkursi, a za koja neće.

O kadriranju u javnim preduzećima odlučuje predsednik Republike, koji za to nema nadležnosti. On poručuje Mići i svim mićama šta da rade, on poručuje da „ne da v.d. direktore“ jer ih je lakše kontrolisati nego direktore izabrane na konkursima.

A Grčić nije usamljen slučaj nelegalnog direktora. Od 34 preduzeća u vlasništvu Republike Srbije na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima za izbor direktora, na rukovodećem mestu u 22 (13 javnih preduzeća i devet AD i DOO) sede ljudi kojima je istekao mandat direktora ili vd direktora. Neki od njih su u neleganom statusu duže od sedam godina.

Pored ozbiljnih primena povezanih sa poslovanjem, tokovima novca, zapošljavanjem, raspodelom i kontrolom moći, neupitnim sprovođenjem volje Onoga koji se pita za sve, ovi vršioci dužnosti su zgodno oruđe za Vođine predizborne performanse ili za povremeno ublažavanje njegovih frustracija kroz javno ponižavanje, što je možda najbolje na svojoj koži osetio još jedan veteran vd statusa, Zoran Drobnjak.

Vršioci dužnosti, stranački vojnici, neće javno diskutovati o konceptu korporativizacije ili zelenoj energiji već o tome da li je Marinika Tepić proglasila Srbe genocidnim i pretiće da će povesti radnike u Beograd jer „glavna lobistkinja za nezavisnost Kosova Viola fon Kramon“ i drugi neprijatelji „u zemlji i inostranstvu žele da zatvore naše rudnike i otmu koru hleba našoj deci“.

U izbornoj kampanji vršioci dužnosti uložiće svaku banderu, trafo stanicu i tonu iskopanog uglja za glas za predsednika i njegovu partiju.

Pa za kraj, evo podsećanja kako je to izgledalo kad vd Grčić podržava lokalne funkcionere na izborima 2020. godine, samo u posledjih desetak dana kampanje:

Radove na rekonstrukciji dalekovoda i mreže niskog napona na području opštine Mionica 17. juna obišli su Grčić i Boban Janković, predsednik opštine Mionica. Grčić je iskoristio priliku da podseti i na inicijatora napajanja električnom energijom Mionice i Divčibara: „Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, vodi računa o svakom kvadratnom metru Republike Srbije. Sada je momenat kada se otvara novo poglavlje za budućnost Mionice i svih Mioničana, ali i čitav kraj kada je reč o napajanju električnom energijom.“

Istog dana Grčić je bio u Obrenovcu sa ministrom finansija Sinišom Malim i tamošnjim predsednikom opštine: prisustvovali su otvaranju renoviranog banjskog kupališta Cevka – „mesta za uživanje i još jednog u nizu obećanja koje je ispunjeno“, kako je to sročio Mali. Za pohvale na račun predsednika bio je zadužen ministar finansija: „Obrenovac je opština koja je simbol obnove i napretka Srbije, ali su uspehu prethodile teške reforme koje je pokrenuo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.“ Činjenica da je teško ustanoviti vezu EPS-a i banjskog kupališta možda je bila presudna da se ova vest, za razliku od drugih promotivnih aktivnosti Grčića, nije našla na sajtu EPS-a.

Našla se zato vest od 16. juna kada je Grčić obišao predsednika opštine Gornji Milanovac i rekonstruisanu trafostanicu. Trafostanica je izgrađena, moglo bi se zaključiti, da bi predsednik mogao da otvara fabrike koje rade na struju: „Prateći politiku Aleksandra Vučića, u cilju stabilizacije celog elektroenergetskog sistema, modernizujemo i gradimo nove trafostanice. Znamo da je bilo neophodno poboljšati snabdevanje električnom energijom na području Gornjeg Milanovca kako bi mogle da se otvaraju fabrike i grade autoputevi.“

I 15. juna je Grčić elektrifikovao lokalne zvaničnike. U Lazarevcu je položen kamen temeljac za novu trafostanicu, a Grčić je pojasnio da trafostanica služi da bi se struja za čiju proizvodnju brine predsednik sprovela do građana: „Svedoci smo da politika Aleksandra Vučića, predsednika Republike Srbije, daje rezultate i to se vidi u svakoj opštini širom Srbije. Elektroprivreda Srbije i ogranak Rudarski basen Kolubara zahvalni su predsedniku što brine o proizvodnji, ali nije važno samo da se struja proizvede već i da stigne do građana. Zato su neophodna ulaganja u distribuciju i danas počinjemo gradnju nove 35 kV trafostanice u koju će biti uloženo 150 miliona dinara.“

Grčić je 11. juna modernizovao elektromrežu i gradonačelnika Loznice na puštanju u rad nove trafostanice „Loznica 2“. Pohvale predsedniku, ali i Vladi, prepustio je domaćinu: „Politika predsednika, države i vlade potvrđuju da se ulaganjem u sve vidove infrastrukture ne samo podiže kvalitet života nego je to šansa i za domaću privredu i dovođenje novih stranih investitora.“

U Kruševcu je 8. juna, na puštanju u rad još jedne „rekonstruisane i dograđene trafostanice“ bila je pojačana ekipa. Uz vd direktora EPS-a i gradonačelnicu Kruševca, prisustvovala je i direktorka Elektromreža Srbije.

Na sajtu EPS-a nađena je još jedna promotivna elektrolokalna aktivnost – puštanje u rad trafostanice u Ubu, 22. maja, u društvu predsednika opštine, sa predsednikom na usnama: „Shodno uspešnoj razvojnoj i ekonomskoj politici Aleksandra Vučića, izgradnjom autoputa Ub postaje sve interesantniji i neophodno je bilo baviti se rekonstrukcijom i izgradnjom mreže za snabdevanje električnom energijom.“

Danas mu, čini se, ne bi pomoglo da sa svim autoritetom koji nosi mesto direktora EPS-a saopšti da je lično Vučić, u laboratoriji Željka Mitrovića, otkrio struju. Stranački vojnik je svoj javno-politički život položio na oltar devastacije elektroenergetskog sitema. Za latifundiju, valjda, nije pristojno pitati, a koji će feudalac blizak vladaru od ovog pustošenja imati koristi saznaćemo uskoro. A tu korist ćemo, naravno, mi platiti.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.