Vulinu reći da ne govori istinu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Informacije iznosi Nevenka Tromp, predavačica na Univerzitetu u Amsterdamu, koja je dvanaest godina radila kao istraživačica Haškog tribunala.
Foto: Medija centar Beograd
Foto: Medija centar Beograd
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Novo!
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Srbija dobro razume simboliku krvavih događaja u Sarajevu i Srebrenici u BiH, Dubrovniku u Hrvatskoj i Račku na Kosovu, te zbog toga čini sve kako bi umanjila odgovornost za ratove koje je u devedesetim vodio njen lider Slobodan Milošević.

Takvu ocenu iznosi Nevenka Tromp, predavačica na Univerzitetu u Amsterdamu, koja je dvanaest godina radila kao istraživačica Haškog tribunala.

U Prištini je predstavila svoju knjigu “Krivični proces protiv Slobodana Miloševića – nedovršeno suđenje”, u kojoj iznosi i analizira materijale iz procesa koji je sud u Hagu vodio protiv bivšeg srpskog i jugoslovenskog predsednika. Postupak je počeo 2002., a završen je bez presude 2006. godine, kada je Milošević preminuo u pritvoru Haškog suda.

“On je umro pre iziricanja presude a ova knjiga je u stvari pokušala da odbrani tezu da su suđenja za ratne zločine, zločine protiv čovečanstva, genocida, sama po sebi vrlo važna upravo zbog dokaza i svedoka koji se tamo pojavljuju, da je sama presuda i kazna koja bi eventualno sledila, naravno, važna i ona je svrha krivičnih suđenja”, navodi Tromp.

U razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) ona posebno govori o odnosu Srbije prema zločinima na Kosovu, odnosno prema zločinu počinjenom u Račku 1999. gde su srpske snage ubile 45 Albanaca. Taj zločin, koji se, kako navodi Tromp, pominje u nekim haškim presudama, aktuelni ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin nazvao je nedavno falsifikatom.

Uprkos međunarodnim osudama takvog negiranja zločina, Tromp navodi da je iznenađena reakcijom javnosti, te poziva zvaničnike da nedvosmisleno kažu Vulinu da ne govori istinu.

“Znate šta mene zapanjuje? Mene ne zapanjuje to što srpski zvaničnici pokušavaju da to proguraju, nego neadakvetna reakcija svih onih drugih koje Srbija laže, uključujući Kosovo. Ne samo političke i državne funkcionere, tu mislim i na novinare, na akademike i sve ljude koji znaju da je to istina ali se nisu potrudili da nađu relevantne citate iz Haškog tribunala i kažu: ‘Gospodine Vuline, vi ste ministar Republike Srbije, ali vi lažete’. To je jedini odgovor.”

RSE: Koja su pitanja, prema vama, ostala bez odgovora zbog nedovršenog suđenja Slobodanu Miloševiću?

Tromp: Tri su velike teme koje su bile važne i pre rata, za vreme rata i koje su ostale još uvek važne. Jedno je pitanje ideologije. U ime koje to ideologije su se vodili ratovi devedesetih? Drugo je koja je bila tačno funkcija Slobodana Miloševića kao najvažnijeg srpskog političara u ta vrlo značajna vremena. Da li su se ratovi desili zbog patologije njegove ličnosti, zbog njegovog karaktera, zbog njegovog zla, ili je on bio u službi te ideologije, srpske ideologije, koju nazivam srpska državna ideologija?

Ta idelogija je stvarala granice srpske post-jugoslovenske države, tako da ju je želela proširiti na područja gde su živeli Srbi, ili su oni tvrdili da žive Srbi, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Treća stvar, koja je jako važna jer se radi o arhivama krivičnog suđenja, jeste odgovor na pitanje kakav je bio taj plan jer politički planovi, vojni planovi, ne moraju po definiciji biti kriminalni.

Mi smo i na suđenju Miloševića sledili njegovo stanje svesti, kako bi utrdili kada možemo reći da se to stanje svesti menja u kriminalno, da je on spreman da čini zločine da bi proširio granice srpske države. Identifikovali smo tri važna momenta.

Prvi momenat, kada Milošević postaje kriminalac, samim tim i plan i ideologija pokazuju svoju kriminalnost, jeste stvaranje Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj 1991. i 1992. godine, potom i rat do 1995. godine. Drugi momenat je stvaranje granica Republike Srpske u Bosni i Herecgovini, i treći momenat tog kriminalnog plana je bilo menjanje etničke kompozicije Kosova da bi se smanjio broj Albanaca i da bi se onda zakonima u lokalnoj samoupravi potvrdila vlast Srbije kao manjine nad albanskom većinom.

To su ta tri ratna područja gde povezujem kriminalnost i ideologije srpskog državnog projekta, ulogu Miloševića, koji pre rata nije bio kriminalac, bio je najobičniji komunistički aparatčik. Pokazujem, također, kako se razvijao do ratnog zločinca, do mirotvorca u Dejtonu i kako se nije mogao suzdržati nakon Dejtona, nego je preko kosovskog konflikta srljao u samodestrukciju. Njegova politička sudbina se završava samodestrukcijom, što takođe opisujem u knjizi.

O simbolici razorenih gradova

RSE: Poslednjih godina visoki zvaničnici Srbije, uključujući predsednika Aleksandra Vučića i ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina, za masakar u Račku od 15. januara 1999. godine kažu da je velika laž i falsifikat. Imali smo brojne reakcije na Kosovu i u međunarodnoj zajednici zbog tih izjava. Kako idite ulogu takvih izjava 22 godine nakon zločina?

Tromp: Uloga Srbije u osvajačkim ratovima, koji su imali svrhu da proširuju srpske državne granice u postjugoslovenskom prostoru, dovela je do ratova u Hrvatskoj, Bosni i Herecegovini i na Kosovu. U vreme kada su se ti ratovi dešavali, na Srbiju se gledalo globalno. Svetski mediji i političari su govorili da nije bilo nikakve dileme da je država Srbija najodgovornija za ratna zbivanja i masakre.

Srbija jako dobro razume simboliku Vukovara i Dubrovnika u Hrvatskoj, simboliku Sarajeva i Srebrenice u Bosni i Hercegovini, kao i simboliku Račka u ratu na Kosovu.

Ako pogledate šta Srbija radi nakon 1995. i 1999. godine, ona u svom ratnom narativu neprekidno potencira upravo ovih pet mesta jer celi svet zna za njih. Zamislite kako je svetskoj javnosti bilo da gleda kako Jugoslovenska narodna armija pod vođstvom Miloševića, jer je on de fakto vladao njom od oktobra 1991., ruši Dubrovnik.

Nije bilo osobe na svetu koja bar nije čula za Dubrovnik. Srbija stalno podstiče projekte da bi se smanjila njena odgovornost u Vukovaru i Dubrovniku, potom u Sarajevu i Srebrenici i što se Kosova tiče, tu simboliku ima Račak.

Srbiju činjenice ne obavezuju, zamislite vi da oni kažu da je Račak izbačen iz optužnica Milutinoviću (Milan Milutinović, bivši predsednik Srbije) i drugima pred Tribunalom, a zaboravljaju da su sami insistirali da se vode dokazi o Račku u oba slučaja, uključujujući poseban slučaj generala Vlastimira Đorđevića (bivši policijski general osuđen na 27 godina zatvora za zločine na Kosovu), u kojima u prvostepenom i drugostepenom žalbenom postupku sudije kažu da nema nikakve dileme da su 45 ubijenih kosovskih Albanaca bile žrtve srpskih snaga.

Zašto je Račak važan?

RSE: Da li u vašem istraživanju postoje dokumenti koji govore o masakru u Račku i šta kažu?

Tromp: Puno smo se bavili masakrom u Račku. Tužilaštvo je imalo nekoliko desetine svedoka, od forenzičara, istražitelja na licu mesta. Vilijem Voker (William Walker -nekadašnji šef posmatračke misije OEBS-a na Kosovu) je bio svedok, koji je u to vreme bio šef verifikacione komisije

Što je najvažnije, Slobodan Milošević je pozvao puno svedoka, na desetine svedoka da svedoče o tome i kažu da to nije istina, da su to sve bili borci OVK (Oslobodilačka vojska Kosova) i da je Račak upotrebljen u propaganda svrhe, da bi Americi dopustio da napadne srpske snage i da se Kosovo izoluje od beogradske i srpske vlasti. Međutim, to nije tačno.

Ja sam u svojoj knjizi, preko svojih dokaza koji smo predočavali pred Tribunalom, pokazala dinamiku. Ta dinamika počinje 1998. godine i u martu, kada se dešava masakar u Prekazima komandanta Adema Jašarija (ubijen u akciji srpske policije sa više od 50 članova njegove porodice), vi vidite da je tu stvoren oružani sukob. Posle toga, Milošević ima veliki problem kako da se nosi sa otporom OVK.

On želi da uništi OVK, kao terorističku organizaciju, bez da traži pomoć sa strane. I onda je to učinio.

U junu 1998. ide u Moskvu i razgovara sa Jeljcinom (Boris Jeljcin, bivši predsednik Rusije). Jeljcin njemu kaže ne, nećemo vam pomoći. Rusija nikada Srbiji konkretno nije pomogla.

Posle Jeljicina on nema drugog izbora, nego se sreće sa Holbrukom (Richard Holbrook – nekadašnji pregovarač SAD) i postižu taj oktobarski dogovor nakon kog Milošević po prvi put dopušta da dođu strani posmatrači da gledaju šta se to dešava, šta to Srbija radi svim tim civilima na Kosovu. U decembru 1998. ima oko 300.000 običnih građana Kosova bez krova nad glavom, žive u šatorima vani.

Zašto Milošević nikada nije želeo da kosovska verifikaciona komisija dođe? On je želeo da radi šta hoće na Kosovu bez da to iko može da arhivira i posmatra. Sada to više ne može. I Račak se u stvari dešava kada su svi iz verifikacione komisije ovde, oni to pišu i beleže, on nema kud.

Nije Milošević slučajno napravio Račak. Oni ubijaju, pale kuće i sela cele 1999. godine i nadalje, ali zašto je Račak važan?

Po prvi put u tako velikom masakru kosovska verifikaciona komisija je na licu mesta i kaže: “Miloševiću – rekli smo vam nema zločina, sada morate u Rambuje”.

Račak je bio način da se Srbija, tadašnja Jugoslavija, natera da ide u Rambuje pod pritiskom i da se razgovara o političkom rešenju za Kosovo. Oni odbijaju Rambuje i počinje vojna intervencija, traje nekih deset nedelja.

Tog 10. juna 1999. godine Srbija apsolutno kapitulira i gubi rat na Kosovu. Zbog toga je njima Račak važan, da kažu da je to bila neka zavera protiv Srbije.

Račak je samo jedan primer, ali je Srbiji važan jer predstavlja svetski simbol srpske agresije protiv kosovskih Albanaca, građana.

RSE: Zašto nikada nikome nije presuđeno za Račak?

Tromp: Slobodan Milošević i njegova optužnica su se bavili Račkom. Kada je Milošević umro, počeo je slučaj Milutinović i drugi, gde su šestorica visokih zvaničnika na nivou Srbije i Jugoslavije bili optuženi, protiv njih je podignuta optužnica.

Ja znam iz prve ruke da su sudije tada odlučile da Račak i zatvor Dubravu (na Kosovu) isključe iz optužnice protiv Milutinovića, jer se Račak desio pre nego što je objavljen rat i pre nego što je počeo međunarodni oružani sukob. Taj sukob počinje 24. marta.

Sa druge strane, sudije su smatrale da Račak ne podržava najvažniji pristup kosovskim zločinama koje je tužilaštvo identifikovalo, a to su deportacija i proterivanja.

Nikome na pamet nije palo da će Srbija to upotrebiti. Međutim, u Milutinovićevom i Đorđevićevom slučaju, isti svedoci su svedočili i kao odbrana Miloševiću. Ti svedoci, poput Danice Marinković, koja je bila istražni sudija, stalno insistiraju da se govori o Račku.

Zbog toga što su oni uneli Račak kroz svoja svedočanja, Račak ulazi u presudu Đorđeviću. Ja sam zapanjena koliko su ove presude važne za Srbiju, za Kosovo i za celi postjugoslovenski prostor.

To niko ne čita, nego mediji i političari ponavljaju kao papagaji, umesto da se ide nazad u arhive i da se vidi da Srbija ne može da tvrdi ovakve stvari, da one nemaju veze sa stvarnošću.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.