Crnogorski slučaj

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
(Crnogorski slučaj) se obično pogrešno tumači zato što se njime bave oni koji sve gledaju kroz kolektivne identitete, kroz geopolitiku, štagod da je to, i oni koji moralizuju istoriju.
Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Kada se pogledaju ekonomske i demografske karakteristike Crne Gore nije izvesno da bi mogla da postoji dovoljna saglasnost interesa da bi se oformila samostalna država.

Kada ona već postoji, održivost nije neobjašnjiva jer eventualna promena statusa, recimo udruživanjem sa drugom državom, može da zahteva promene koje ne moraju da budu u interesu većine. Ali osamostaljenje može da bude još skuplje, da se tako izrazim, pa je zato crnogorski slučaj zanimljiv.

Ovde je potrebno uporediti crnogorsku secesiju sa slovenačkom. Jugoslovenska država je bila fiskalno veoma decentralizovana, a u slovenačkom slučaju je poreski teret bio veći bar za doprinose u Fond za nerazvijene. Ima smisla raspravljati o tome kolika je bila korist same Slovenije od tih doprinosa, jer se ne mali deo novca trošio na kupovinu slovenačke robe, ali to je druga tema. No, u crnogorskom slučaju je novac iz tog Fonda i još ponešto iz saveznog budžeta išao u crnogorski budžet. I kasnije u krnjoj Jugoslaviji je fiskalna međuzavisnost bila u korist Crne Gore. Stvari postaju manje jasne kada se uzme u obzir inflatorni porez, a i režim kursa, jer je i jedno i drugo verovatno bilo štetno po crnogorsku privredu.

Tako da je bilo potrebno zemlju pripremiti za osamostaljivanje najpre cenovnom stabilizacijom a potom fiskalnom samoodrživošću. Ovo nije sasvim različito od dezintegracije Jugoslavije, jedino što se osamostaljivala Crna Gora za koju obezbeđivanje fiskalne samostalnosti pre svega nije bilo naročito jednostavno. Jer tu, u širem smislu, spadaju i fondovi – zdravstveni, penzijski, socijalni – a i izdaci za obrazovanje što je sve težilo da budu u korist crnogorskog stanovništva.

Uz to je potrebno uzeti u obzir da su regionalne razlike u Crnoj Gori velike bez obzira na to što je država mala. Tako da je uz osamostaljivanje morala da dođe i promena u razvojnoj politici koja je podrazumevala okretanju pre svega uslugama, gde je naravno najznačajniji turizam. To je podrazumevalo i smanjenje udela industrijske proizvodnje i svakako bi trebalo da vodi i povećanim ulaganjima u obrazovanje kako bi se proširila ponuda usluga izvan hotelijerstva i svega ostalog što ide uz letnji turizam.

Opet, ako se uzmu u obzir regionalne razlike i u ne maloj meri geografski razlozi ih razlika, jasno je da je potrebno da se ulaže u infrastrukturu kako bi se komparativne prednosti uslužnog sektora mogle povezati sa ostalim privrednim aktivnostima u celoj zemlji, pa i u okruženju. Uostalom, zemlja ima uslova i za letnji i za zimski turizam ukoliko se na odgovarajući način u njih ulaže.

Ono što je pomoglo odluci o secesiji su, sa jedne strane, bila očekivanja da će se poboljšati privredni izgledi, a i da će porasti vrednost nekretnina svake vrste, a sa druge strane to što je do toga zaista i došlo.

I to je otprilike crnogorski slučaj. On se obično pogrešno tumači zato što se njime bave oni koji sve gledaju kroz kolektivne identitete, kroz geopolitiku, štagod da je to, i oni koji moralizuju istoriju. Vrlo je verovatno da do osamostaljenja ne bi ni došlo da je to bio pre svega crnogorski projekt, pod čim se misli da je bio uperen protiv Srba. Iz čega sledi da je održivost zemlje u velikoj meri zavisna od toga da ne bude projekcija jednog kolektivnog identiteta.

Crnogorski slučaj je poučan i zato što je reč o zemlji koja se suočava sa ozbiljnim i trajnim problemom očuvanja bezbednosti. U početku je pomoglo oslanjanje na Sjedinjene Države, čak uz nezainteresovanost za Evropsku uniju, što je kasnije ispravljeno. Jer je sada EU osnovno sidro crnogorske bezbednosti, pogotovo pošto je došlo do pristupanja NATO savezu. Zemlja teško da može da opstane u bilo kojim okolnostima ukoliko bar nije bezbedna za život, kod kuće, a i u odnosima sa drugima.

Ukoliko verujete da su u osnovi svih društava i zemalja plemenske razlike, bilo da verujete u rase ili etničke grupe ili u biološki određene nacije, ne Crna Gora već ni jedna država ne zadovoljava uslov da bude stabilna i dugovečna. Tako da sve izgleda privremeno pa tako i samostalnost bilo koje balkanske zemlje, a pogotovo Crne Gore. A zapravo je crnogorska secesija školski primer kako nastaju, ili u ovom slučaju se obnavljaju, i opstaju države.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.