Novi simbol

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
„Sine, gledaj, ovako, Srbija ima četiri stuba: ‘Zvezdu’, Crkvu… Vojsku… i šta beše četvrto?…“ ortak mu priskače sa: „Da nije murija?…“, što ćale smatra netačnim, ali danas mislim da možemo reći: jeste murija!
3D ilustracija: Quince Media/Wikimedia Commons
3D ilustracija: Quince Media/Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Imali smo srp i čekić kao simbol države seljaka i radnika, sad imamo čekić, rudarima neka ostanu njihova dva ukrštena čekića, državu najslikovitije prikazuje čekić: jedan vođa, jedan narod, jedan čekić na zastavi! Dobar za kontrolisanje šina naše buduće železnice i odličan da se nekome razbije lobanja, ključna kost ili drugi deo tela. Uz drvene pritke na šabačkoj ćupriji pojavili su se i čekići, za koje je predsednik Republike koristeći jednu iz mnoštva svojih paranormalnih sposobnosti ustanovio da su bili gumeni, igračke takoreći, a onima koji na rođendan Partije dižu bunu pričinilo se da je ovaj takoreći pozorišni rekvizit – prava batina.

Voleo bih da sam mogao čuti (mada bi i oni možda čuli mene, što ne bi baš bilo dobro) kako se omladina koju smo u nedelju gledali na televiziji dogovara da rastera nezahvalnike sa mosta: „Da ponesemo mi i koji čekić? Svečanije je, brate, da ne ispadnemo čobani samo sa ovim drvenim pritkama?“

Vučić, koji se rado meri sa pokojnim Titom, kad god misli da ga je nadmašio, a stalno to misli, mogao je na velikom slavlju, koje, kao i u Nemačkoj svojevremeno, nije moglo proći bez bakljade, slobodno ponoviti Maršalove reči: „Blago zemlji koja ima ovakvu omladinu!“, bilo da su njegovi skojevci sami odlučili da se istaknu udarajući sugrađane, bilo da su izvršili ono što im je naređeno. Stvorili su se, kao leteći majmuni u „Čarobnjaku iz Oza“, sa svojim svijetlim oružjem, koje pitam se gde su nabavili, jesu li išli na stovarište i tamo oprobavali dimenzije, elastična svojstva, tvrdoću? Jer, ukazali su se svi sa oružjem istog kalibra i iz iste fabrike oružja, što itekako utiče na neprijatelja, kad vidi da je sila organizovana, da mladobranitelji tiranije u jurišu na goloruko građanstvo ne koriste polutrule baskije odlomljene sa tarabe, ili cepanice koje su usput pokupili, nego da imaju alat za batinanje koji je unapred napravljen i koji je zacelo oproban, sa kojim se vežbalo pre napada.

Ne bi li bager bio bolji od čekića, da uđe na zastavu Partije, samim tim i Države, jer su Predsednik, Partija i Država Sveto Trojstvo? Ne bi, jer je za simbol potrebno nešto jednostavno i starinsko, a čekić su, bušeći kamen trskom koju su uporno uvrtali, napravili naši stari u Vinči, možda su hteli njime da učvršćuju kolje u vinogradu, ako je vinova loza postojala, nisu znali siroti da zaveštavaju oružje pokolenjima koja će doći nekoliko milenijuma posle njih.

Bager jeste moćan, ali Partija voli samo ono što može da se kreće bolje, jače, brže, dok bager i kad mu se nagazi papučica za gas ide najviše dva ili tri kilometra na sat, što je izračunala stanarka pokojne Jovanke, svi joj se rugaju, kako je odredila brzinu kretanja bagera, a kako se odredi koliko je fudbaler u Premijer ligi pretrčao kilometara? Snima se sve, i onda kompjuter sabere sve korake, sprintove, pa čak i klizeće startove koji su ipak jedna vrsta kretanja.

Iako su složni i ujednačeni, ipak se između Tvorca i stvorenoga oseća razlika: premijerka se nije setila da kaže kako je bager plastičan, nego je samo ustanovila da se građevinska mašina, koja u Srbiji, eto, radi i nedeljom poslepodne, kretala brzinom kojom isposnik, već dehidriran, posrće po užarenom pesku pustinje.

&

U nedeljnom košmaru možda je najlepše to što predsednik Republike i predsednica Vlade otvoreno i zadrto brane pravo bageriste (koji izgleda da to zapravo i nije) da se slobodno, teškom građevinskom mašinom kreće kroz primerke homo sapiensa, oslanjajući se samo na njihov instinkt samoodržanja, premda takvi kakvi su, ovi koji su se našli pred bezdušnom kašikom bagera, i nisu potrebni srpskoj evoluciji ustuknuvšoj pred ekstremnim, radikalnim kreacionizmom Pantokratora Aleksandra. Da li heroj sa šabačke ćuprije ima dozvolu da upravlja bagerom, bilo na gradilištu, bilo u javnom saobraćaju, ili ima neku dozvolu kao što Siniša Mali ima doktorat? Što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji, ako ne dobiješ batine na mostu, dobićeš na ćupriji, na kolovozu, ali zašto ne i na pločniku, ili čak i u tvojoj vlastitoj kući (koja biće ti oduzeta ako se nađe na putu investitoru)?!

Šta se dakle desilo, ne samo u nedelju, ali u nedelju možda jasnije nego radnim danima: prvosveštenik kulta, da ne kažem alfa mužjak, pokazao je, plašeći se budućnosti koja mu se približava – kao kad se sve veća grudva snega jednako ubrzanim kretanjem približava baš brvnari šumara u Alpima – da ne napušta ni najneznatnije pripadnike svoje milionske falange, kad ovi u najboljoj nameri i u najvećoj ljubavi prema prvosvešteniku i prekardaše, i, gle, baš na rođendan Partije naprednjački se peščani sat obrnuo: trinaest godina proveravana je odanost i svite i dalekih niščih Vrhovnom biću, sad je Vrhovno biće u procepu tolikom da se pokidalo iskazujući lojalnost i poslednjem među redovima i rezervistima partijske vojske, eto to se po moemu u nedelju dogodilo, što, iako izgleda kao redovna drskost vladareva, govori o velikom vladaočevom strahu, strahu usled kojeg naprasno postaje stručnjak za gumene čekiće, pokradene možda u fabrici koja na veliko snabdeva neurologe da kuckaju pacijente po kolenima?

Ne vidim da predsedniku iko nadležan pritiče u pomoć, a vidim (premda i sam možda imam brain fog nakon korone, to će others primetiti pre nego ja) da se sve više gubi: jedno je kad se hvališe kako ne zna ništa iz savremenog života, ni kako se uključuje kamera na onom sokoćalu, ni šta je kurkuma, a drugo je kad ne zna je li potpisao Zakon o referendumu („Ne mogu da vam kažem, ali mislim da Zakon o referendumu jesam potpisao“), dok mu se za Zakon o oduzimanju svega svakome čini da će ga potpisati!

Kad besedite o čekićima, gospodine predsedniče, onda možete slobodno reći kako vam se čini da su gumeni, da su možda od materijala za gumene bombone, samo nisu u obliku medvedića, nego su to bombone za odrasle, i vama se, osobo sa posebnim jezičkim potrebama, može činiti da je bager milio dva kilometra na sat, možete, kao meni što je davnym davno deda Steva Kurjački govorio, reći da je išao šezdeset sati na kilometer, to može da vam se oboma čini, a da li će šef države potpisati zakon protiv kojeg se diže i staro i mlado, to ne može da mu se čini, to je nešto što mora da mu bude jasno, to mora da zna, i mora se docnije dugo i tačno sećati je li ga potpisao ili nije.

Njegova svetost je na toliko gaženje Svetog pisma, ma bilo ono i dva kilometra na sat, samo zažalila što se delimo umesto da se ujedinimo u Postu, Vaša svetosti, naše slučajno i kratkotrajno poznanstvo, nadomak manastira u kojem ste stasavali, a koje nije nastavljano i nije negovano ni u posnim ni u mrsnim danima, danas se zvanično završava.

Ko još, osim Svete matere i zloglasnog Ustavnog suda, mudro i neodustajno ćuti? Ćuti otmeno stub srpstva zvani SANU, njegovi pripadnici imaju jednu jedinu svetinju, a ta se zove, na jeziku koji im je svima blizak, status quo: da ne dođe do kakvog prevrata, pa da se nova vlast, revolucionarna, crkla unapred dabogda, povede za predlogom onog nepristojnog i neprosvećenog novinara koji bi ukinuo ne samo MOK, Olimpijadu, Ujedinjene nacije, nego i nas, koji smo bili kandidati, dopisni članovi, ko to nije prošao ne zna kakva je to golgota, čistilište i iskušenje, ima, uglavnom, i takvih koji bi Srbiju lišili najvažnijeg od četiri njena stupa!

Zaista, svi smo u filmu Miroslava Momčilovića „Vikend sa ćaletom“: „Sine, gledaj, ovako, Srbija ima četiri stuba: ‘Zvezdu’, Crkvu… Vojsku… i šta beše četvrto?…“ ortak mu priskače sa: „Da nije murija?…“, što ćale smatra netačnim, ali danas mislim da možemo reći: jeste murija!

Čitajte više