Pogled iz ponora

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Predgovor za knjigu Ljubodraga Stojadinovića „Oči slepog vođe“.
Dizajn korica: Slaviša Savić
Dizajn korica: Slaviša Savić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru.

***

Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić…

Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo?

Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović.

Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa?

Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca.

Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi.

To nam neprekidno saopštava Stojadinović. Ne piše on o „njima“. On piše o nama. Da nije nas takvih kakvi smo, hoće da kaže Stojadinović, ne bi bilo ni „njih“ takvih kakvi jesu. Ali nam on to najčešće ne govori izričito, kod njega to stoji implicitno. Jer, zapravo, nije nemilosrdan. Ja bih čak rekao da je nežan. Njemu je nas žao. Zato piše. (Barem se meni tako čini, a on će me, ako bude trebalo, već ispraviti.) I zato, baš kao u pomenutom romanu, sliku o nama samima on u stvari skriva iza nakaznih portreta glavnih protagonista srpskog pada. Ali, dok gledamo u njih – gledamo sebe. Tako ja čitam ovu knjigu. A čitalac – on će već naći svoj put kroz ove tekstove.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.