Država i reprezentacija

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Neoliberalna kapitalistička država gradi i organizuje prostor tako da promena odgovara isključivo nekolicini bogatih, dok oni najugroženiji obično najviše ispaštaju.
Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

U poslednjih nedelju dana u Beogradu su održana 4 protesta. Prvi ispred RTS-a zbog neemitovanja spota protiv Rio Tinta, zatim u Makišu zbog početka izgradnje metroa tamo gde mu nije mesto, potom ispred skupštine zbog zakona o eksproprijaciji i referendumu i na kraju ispred predsedništva iz istog razloga. Sve proteste režim je označio kao „čistu politizaciju“, kao pokušaj organizatora da pronađu „svoje nebo pod političkim suncem“. Pisano je već da ekološki protesti jesu politički i da tu nema ničeg spornog i nečasnog. Pisali smo i da režimskoj mašineriji nije problematično to što narod ima političke zahteve, već to što oni nisu upućeni kao konstruktivna kritika već kao poziv na smenu vlasti.

Jedna izjava glumaca koji se bore protiv Rio Tinta otvorila je novu perspektivu. Jelena Stupljanin i Viktor Savić ovako su se branili od režimskih optužbi: „Svi smo zajedno u tome. Mnogo je važno da svi shvatimo da ovo nije politička borba, ovo je iznad politike. Ovo je kao kad reprezentacija igra – nije bitno da li navijaš za Zvezdu ili Partizan. Ovo nije politička borba, ovo je borba za nešto što je iznad svega toga, ovo nije borba protiv Rio Tinta, nego borba za našu zemlju, našu decu. Moramo zajedno. Siguran sam da kompanije kao Rio Tinto jednim pozivom saopšte šta će da prave, da tu nije važno ko je na vlasti, smenili bi ga, to su takve kompanije protiv kojih može jedino narod, samo zajedno možemo da se izborimo.“

Pre nego što se osvrnemo na ovu paralelu, važno je primetiti da su svi protesti na neki način okrenuti protiv nekakve izgradnje, bilo da je u pitanju rudnik, naselje ili metro. Kako kaže urbanistkinja Sara Dević, danas svaka intervencija biva „dočekana sa gnevom na ulici i gorkim komentarima na društvenim mrežama“. Mada može delovati da se u pozadini ovih pobuda krije konzervativni sentiment koji se protivi svakoj promeni, Dević objašnjava da je na snazi nešto sasvim drugo. Neoliberalna kapitalistička država gradi i organizuje prostor tako da promena odgovara isključivo nekolicini bogatih, dok oni najugroženiji obično najviše ispaštaju. Cena kvadrata u elitnim naseljima raste, manje imućni ostaju bez parkova, a najsiromašniji se izbacuju na ulicu. Zato se narod s pravom opire svakoj promeni.

Upravo je o tome reč kada govorimo o Rio Tintu i o izgradnji u Makišu, kao i ranije o Beogradu na vodi. Ljudi ostaju bez kuća, neki i bez života, stvaraju se skupa i nepristupačna naselja koja povećavaju nejednakost, a pretnja po životnu sredinu i zdravlje ljudi je nemerljiva i najviše će pogoditi one koji nemaju novca za lečenje i luksuz da vode zdrav život. Upravo zato nam je potrebna promena političkog kursa. Jer nije reč o neznanju režima kome je potrebno sugerisati bolja rešenja, već o surovim interesima. Režim Srbiju oblikuje po meri nekolicine bogatih. Iako se trudi da populističkim merama poput helikopter novca i 300.000 za prvo dete sebe predstavi kao zaštitnika naroda, politička zbilja sasvim je drugačija. I to se pre svega vidi po nameštenim tenderima i kapitulaciji pred krupnim kapitalom.

Glumci su ispravno procenili uticaj Rio Tinta. Kako funkcionišu pritisci, ucene, ali i dilovi kapitala sa domaćim režimom videli smo i na primeru izdavačke kuće Klet. Nemačka ambasada diktira Zakon o udžbenicima po meri ovog privatnog giganta, a domaći zakonodavac samo klima glavom. Glumci su u pravu i kada kažu da ovo nije borba samo protiv Rio Tinta, već borba za nešto dugoročnije. I reprezentacija je tu zgodna metafora (pod uslovom da je ne tumačimo u etno-nacionalnom smislu).

Ako nema rezultata, a menadžeri kroje tim gurajući svoje fudbalere kako bi se obogatili, onda reprezentaciji pomažemo tražeći promenu rukovodstva. Slično je i sa državom. Pri čemu promena ne mora uvek doneti rezultat. Kada je nakon Krstajića došao Tumbaković, ništa se nije promenilo. Očigledno je da se žitelji Srbije toga plaše. Zato se o partijama govori kao o fudbalskim klubovima, pukim preferencama, bez razlike u programima i ideologijama.

Dragan Stojković nam je pokazao da je moguća i velika promena. Ako smo uporni u kažnjavanju onih koji urušavaju državu i preraspodelu guraju ka bogatima, postoji šansa da stvorimo vlast sa socijalno pravednijom vizijom.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.