Šta je u javnom interesu?

„Od Srbije se očekuje da primenjuje svoje zakonodavstvo. U situaciji potencijalnog sukoba između Ustava i zakona, svako pravno ili fizičko lice u Srbiji ima pravo da pokrene postupak za ocenu ustavnosti pred Ustavnim sudom. Zakonitost eksproprijacije može da ocenjuje i Evropski sud za ljudska prava, međutim, takva pitanja su prethodno u nadležnosti nacionalne vlasti Srbije.“

Tako je nedavno, pre nekih mesec dana u Evropskom parlamentu, na poslaničko pitanje koje se odnosilo na eksproprijaciju za potrebe kineske kompanije Ziđin u regionu Bora, odgovorio evropski komesar za proširenje. I još naglasio da Evropska komisija „posvećuje posebnu pažnju vladavini prava, naročito u zemljama poput Srbije koje pregovaraju o ulasku u EU i u tom kontekstu i o uslovima eksproprijacije“.

Budući da je postavljeno i pitanje da li je Evropska komisija upoznata sa ekološkom štetom izazvanom aktivnostima koje su posledica ovih eksproprijacija, komesar je rekao da i s tim u vezi važi isto. I dodao da „Komisija budno prati šta se dešava sa životnom sredinom u Srbiji, i u svom dijalogu sa Srbijom naglašava značaj njene zaštite što uključuje zahtev za odgovarajućom procenom uticaja na životnu sredinu u vezi sa investicijama“.

Možda se može postaviti pitanje da li i koliko je komesar bio ozbiljan, ali je sigurno neupitno da očekivanje od bilo koga „da primeni svoje zakonodavstvo“ ima smisla samo uz uslov da ono to zakonodavstvo zaista ima, da ima koliko toliko konzistentan normativni sistem, a ne neuređen, unutar sebe kontradiktoran, haotični provizorijum. Isto važi i za mogućnost da se povodom neustavnosti nekog zakona obratite ustavnom sudu – to ima smisla samo pod uslovom da taj sud nije fasadna institucija, već stvarno nezavisan organ.

A iako član 58 Ustava Srbije i član 8 Zakona o eksproprijaciji jasno propisuju da se eksproprijacija vrši samo u slučajevima od javnog interesa ipak je, suprotno tome, članom 4 Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima prošireno pravo na eksproprijaciju i na „privredni subjekt u privatnom vlasništvu“. Šta god to značilo, tu neusklađenost koristi privatna kompanija Ziđin i ekspropriše imovinu naših građana. A u dogledno vreme mogla bi, u daleko većim razmerama, da je koristi i kompanija Rio Tinto. A što se zahteva za ocenu (ne)ustavnosti Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima tiče, zna se – Ustavni sud mudro ćuti.

Za zaštitu životne sredine u vezi sa aktivnostima velikih investitora, Srbija ima Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. On predviđa izdavanje dozvola koje obezbeđuju sveobuhvatnu zaštitu vazduha, vode i zemljišta od zagađivanja, prevenciju zagađenja i primenu najboljih i po životnu sredinu najprihvatljivijih tehničkih rešenja. Ministarstvo zaštite životne sredine je na osnovu zakona davno izradilo preliminarni spisak postrojenja koja podležu izdavanju integrisane dozvole, na kom je 227 postrojenja. Ali tokom višegodišnje primene zakona izdato je samo 46 dozvola, a 181 postrojenje (uključujući najveće zagađivače, pa i sve kojima upravlja kompanija Ziđin) radi bez neophodnih dozvola za rad i sistematski truje životnu sredinu.

I bez bilo kakvih upozorenja iz EU, bilo bi normalno i logično da dve apsurdne situacije u dve izuzetno važne oblasti dovedu do nekakve intervencije Vlade i parlamenta. I ovih dana smo zaista svedoci intervencija, ali najblaže rečeno, nimalo normalnih i logičnih.

Vlada je utvrdila Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o eksproprijaciji po kom će ona dobiti diskreciono pravo da po svom slobodnom nahođenju, praktično bez ikakvih unapred propisanih kriterijuma i uslova, proglašava projekte za projekte „od javnog interesa“. A shodno tome bi bilo čija imovina mogla postati predmet eksproprijacije u korist Vladinih strateških partnera, i to doslovno munjevite eksproprijacije, jer bi postupci bili hitni i sprovodili bi se u roku od 5 dana! U pravnoj državi ovakav tretman jednog od fundamentalnih ljudskih prava, prava na mirno uživanje svojine, jednostavno je nezamisliv.

Vlada je gotovo istovremeno utvrdila i Predlog izmena Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, kojim se rok za izdavanje integrisanih dozvola velikim zagađivačima pomera do kraja 2024. godine! Pomeranje jednom već produžavanog roka za izdavanje integrisanih dozvola (koji je istekao još krajem 2020) je nedvosmislena poruka stranim investitorima da zakoni za njih zapravo i ne važe, da će ih vlast podržati u bezakonju.

Već smo se suočili s tim da je svojim uglavnom stranim strateškim partnerima vlast već omogućila da dobijaju ogromne subvencije, u iznosima kakve domaći privrednici ne mogu ni sanjati; da plaćajući rudnu rentu na mizerno niskom nivou eksploatišu rudno blago Srbije pod uslovima povoljnijim nego u svojoj zemlji; da ne razmišljaju o zagađenju životne sredine; da bez sankcija na poklonjenom zemljištu bespravno, protivno našim propisima zidaju desetine hiljada kvadratnih metara poslovnog prostora, čak i da na svojim gradilištima drže mizerne radne logore koji asociraju na trgovinu ljudima.

Naša vlast je zapravo već odavno pokazala da je javni interes ne zanima i sa dva predložena zakona to samo definitivno potvrđuje. U vitalnom je javnom interesu suprotstaviti se takvoj vlasti.