Socijalističko nasljeđe nije uzrok niske stope vakcinacije na istoku

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Za sve je kriv taj komunizam, ta avet prošlosti, kada se država pitala za sve, a građani ništa, i kada je država bez otpora mogla da sprovodi svoje naume, pa zato danas ljudi nemaju poverenja u zdravstveni sistem.
Socijalističko nasljeđe nije uzrok niske stope vakcinacije na istoku_619edf91b5ae1.jpeg
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Po izbijanju pandemije, na zapadu se niža razina incidencije na europskom istoku uglavnom tumačila socijalističkim nasljeđem: poslušniji su i prijemčiviji za naredbe. Danas se pak niska stopa vakcinacije tumači također socijalizmom, ali obrnuto: ne slušaju državu upravo zbog iskustva socijalizma. Pored raskrinkavanja ove orijentalističke vizure, Vuk Vuković ukazuje i na uvjerljivije razloge slabije razine procijepljenosti na istoku.

U proleće 2020. godine, dok je pandemija korona virusa zahvatala stari kontinent, njegov istok kao da je konačno uspeo da se izmigolji iz uobičajenih stereotipa o nazadnosti, zaostalosti i bedi kako duhovnoj, tako i materijalnoj. Stope smrtnosti u zemljama srednje i istočne Evrope bile su dosledno i značajno niže nego na zapadu kontinenta, uprkos generalno slabijim i ranjivijim zdravstvenim sistemima i višestrukim razlozima za suprotna očekivanja. Dok su Španija, Velika Britanija i Francuska u tim danima beležile desetine smrtnih slučajeva, primera radi, Češka i Slovačka su beležile oko dva i manje od jednog smrtnog slučaja (tim redosledom) na stotinu hiljada stanovnika. Suočeni s ovako neočekivanim rezultatom, mnogi zapadni komentatori nisu odoleli iskušenju da to ipak oslikaju stereotipnim i protivrečnim bojama – usled života pod komunističkom diktaturom, građani tih zemalja su poslušniji i slabi na autoritet; totalni lockdown u početku je lakše prihvaćen zbog nepoverenja u (zdravstveni) sistem; to su kolektivistička društva gde se autoritet vlasti ne dovodi u pitanje; i tako dalje. Retki su bili oni glasovi koji su pokušali da ustanove šta je zaista iza ovako uspešnog odgovora na prvobitni pandemijski šok: od veće usaglašenosti svih javnih aktera u komunikaciji sa stanovništvom (što, ipak, nije bio slučaj u svim zemljama), manje gustine stanovništva, do slabijih poslovnih i saobraćajnih veza sa ostatkom sveta.

S iščezavanjem noviteta pandemijske situacije, stvari su se polako vratile u stari kolotrag, a istočnu Evropu opet bije stari glas. Najniže stope vakcinacije u Evropi mogu se pronaći baš ovde: od oko 26% u Bugarskoj i 40% u Rumuniji, do 20% u Ukrajini i 36% u Rusiji, naspram proseka Evropske unije od oko 75% vakcinisanih s obe doze. Očekivano, skoro svuda je veća i stopa zaraze i smrtnih slučajeva, koji se u nekim zemljama beleže u stotinama na dnevnom nivou i ozbiljno ugrožavaju zdravstveni sistem. Bolničkih kreveta, kao i na početku pandemije, ima određeni broj, i to skoro izvesno nedovoljan, a mutacije predstavljaju poseban problem. Zašto je stopa vakcinacije toliko niska u srednjoj i, u još većoj meri, istočnoj Evropi?

“Izloženost sovjetskom komunizmu”

Jedan stari sovjetski vic pripoveda da je Staljin na samrti rekao Hruščovu da mu je ostavio dve koverte u radnom stolu, da mu se nađu kad upadne u neizbežne probleme u rukovođenju Sovjetskim savezom. “Kad se prvi put nađeš u problemu, otvori prvu kovertu, a kad se opet nađeš u teškom položaju, ti otvori drugu”. I tako i bi, ide pripovest – kad se Hruščov prvi put suočio s problemima, otvorio je prvu kovertu a u njoj je pisalo – “Kaži da sam ja kriv za sve”. Hruščov je poslušao savet i okrivio Staljina i kult njegove ličnosti za sve, i neko vreme su stvari išle glatko. Nije prošlo mnogo vremena, međutim, i Hruščov je bio prinuđen da otvori drugu kovertu – a u njoj je stajalo “Nađi dve koverte i počni da pišeš”.

Tako nekako ovih dana postupaju mnogi, uglavnom zapadni komentatori, kada pokušavaju da objasne uzroke niskih stopa vakcinacije na istoku Evrope. Za sve je kriv taj komunizam, ta avet prošlosti, kada se država pitala za sve, a građani ništa, i kada je država bez otpora mogla da sprovodi svoje naume, pa zato danas ljudi nemaju poverenja u zdravstveni sistem. Na standardu paletu šovinističkih kvalifikacija o zaostalim istočnjacima ne treba trošiti reči, osim što valja primetiti da se ona odavno primila i među samim “istočnjacima”. Jedna nedavna studija sa cenjenog britanskog LSE (London School of Economics) doslovno počinje sledećim istraživačkim pitanjem: “kako na poverenje u vakcine utiče izloženost sovjetskom komunizmu?” Izloženost sovjetskom komunizmu – kao da je u pitanju izloženost smrtonosnoj radijaciji ili otrovnim hemijskim supstancama, a ne život u jednom društvenom uređenju koje većina građana te iste istočne Evrope i dalje ocenjuje kao bolje u poređenju sa tranzicijskim i post-tranzicijskim iskustvima. Tako ova studija sugeriše da je osnova nepoverenja u vakcine zapravo šire nepoverenje u javne institucije, izazvano izloženošću sovjetskom komunizmu. Šta se desilo u onih trideset godina između prestanka izloženosti toj opakoj bolesti i današnje posustale vakcinacije – ko će ga znati! Međutim, upravo se u zbivanjima u tih trideset godina i njihovim posledicama krije rešenje zagonetke današnjih niskih stopa vakcinacije.

Iako je mnogima s našeg podneblja uspeh Jugoslavije u suzbijanju epidemije velikih boginja 1972. godine – kada je za svega nekoliko sedmica vakcinisano oko 18 miliona građana – prvi na pameti prilikom poređenja ondašnjeg i današnjeg iskustva, za ostatak istočne Evrope je nezaobilazna borba protiv dečje paralize pedesetih godina prošlog veka. Ta, za razliku od socijalizma zaista opaka bolest, relativno je brzo suzbijena masovnim kampanjama obavezne vakcinacije i skoro vojničkim rukovođenjem zdravstvenim sistemom u kriznim trenucima. SSSR je u roku od nekoliko meseci uspeo da vakciniše skoro 80 miliona dece i mladih. Čehoslovačka je bila prva zemlja u svetu koja je uspela da u potpunosti iskoreni dečju paralizu 1960. godine, a iskustva sovjetske Mađarske u godišnjim kampanjama vakcinacije (uporediti te godišnje kampanje sa današnjom “strašnom” perspektivom takođe periodične vakcinacije protiv korona virusa) poslužile su tek osnovanoj Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) za osmišljavanje globalne strategije borbe protiv dečje paralize. Iako ima podataka da je i tada bilo skepse prema vakcinaciji, ona izvesno nije poprimala razmere koje danas ima na tlu istočne Evrope.

Ako se imaju na umu uspesi javnog zdravstva u bivšim socijalističkim državama, kao i neka sociološka istraživanja koja pokazuju da je ozbiljan pad poverenja u zvanične “institucije sistema” u zemljama Varšavskog pakta tokom i nakon tranzicije bio praćen i padom međusobnog poverenja , sumanuto je i neoprezno uzroke niskih stopi vakcinacije danas ne potražiti u ovim procesima. Prema jednom novijem istraživanju, u periodu od 1990. do 2013. godine poverenje u političke institucije u zemljama srednje i istočne Evrope se prepolovilo. No, krenimo redom – od činilaca koji deluju neposredno u sadašnjosti ka onima koji su nešto dužeg trajanja. Ostavićemo po strani već poznate faktore kao što su aktivne kampanje dezinformisanja, vršljanje kojekakvih ekstremnih desničara, kako domaćih tako i iz uvoza, po istočnoj Evropi i reakcionarnost zvaničnih religijskih autoriteta (u Srbiji su neki sveštenici SPC svojevremeno agitovali protiv ličnih karata s elektronskim čipom jer to – naravno – žig zveri).

Orijentalistička vizura

Na prvom mestu, upravljanje pandemijom u srednjoj i istočnoj Evropi, nakon uspešnog perioda lockdown-a, postalo je žrtva političkih borbi i manipulacija, i po tome ovaj deo sveta nije ništa drugačiji od razvijenog Zapada. Baš kao što je vlast u Srbiji “šišala” brojke pred izbore i aktivno umanjivala opasnost od novog talasa, u Poljskoj je vladajuća konzervativna partija činila isto, u nadi da neće morati da odloži majske predsedničke izbore. Iako je poljska opozicija u početku kritikovala vlasti zbog ovoga, i sama je zagrizla udicu kada su izbori odloženi za šest nedelja, pa su samim tim navodno porasle i šanse za njenu pobedu (nije se desilo). U Češkoj je sada odlazeća vlada tajkuna Andreja Babiša bila žrtva sopstvene iluzije o izuzetnosti Češke i njenih prvih uspeha u borbi protiv pandemije. Vlasti u Rumuniji, ozbiljno uzdrmane nizom korupcionaških i ekoloških skandala, uz prateću krizu u pravosuđu, nisu imale šansu da sprovedu ozbiljniju kampanju. Stvar je još gora u Bugarskoj, gde je niz parlamentarnih izbora rezultirao u nerešenoj situaciji i političkoj nestabilnosti. Bivši premijer Bojko Borisov nije oklevao da okrivi prelaznu vladu predsednika Radeva za neuspeh u vakcinaciji, tvrdeći još i da su vakcine distribuirane po isteku roka trajanja. Naravno, ni ministar zdravlja u privremenoj vladi nije ostao dužan Borisovu i trend uzajamnih optužbi se nastavio na štetu javnog zdravlja. Poslednja iteracija ovakve prakse je, mora se tako reći, glupiranje hrvatskog predsednika Zorana Milanovića spram mera kako u Hrvatskoj, tako i u susednoj Austriji, što čini HDZ neočekivanim glasom razuma i strankom prosvećenosti.

Nit koja povezuje sve ove tragične poteze i situacije nije neki naročit “kukavičluk političara” koji su, eto, javno zdravlje žrtvovali na oltaru sopstvenih političkih ambicija – osim u meri u kojoj je to neophodno za politički uspeh u predstavničkim demokratijama. Radi se o tome da je udeo biračkog tela koji je “skeptičan prema vakcinaciji” sad već ozbiljno narastao i, štaviše, čini nezanemarljiv deo glasačke baze konzervativnih političkih partija koje, uz neke izuzetke, već dugo vladaju evropskim istokom.

U neposrednoj vezi sa tim je i činjenica da je antikomunistička reakcija posle 1989. godine, u opštoj ofanzivi na “egalitarni sindrom”, “samoupravni mentalitet” i druge bauke, manje ili više uspešno zbrisala i svaki pojam zajednice, javnog i kolektivnog, čak i tamo gde bi takve prakse, veze, odnosi i ustanove bili od značaja i danas (od pandemije pa do veće otpornosti na neizbežne šokove koje će izazvati klimatske promene i istanjivanje globalnih robnih lanaca). Kakav god stav zauzeli o prirodi socijalizma u Evropi, nesporno je da nije u pitanju bila neka veštačka konstrukcija nakalemljena na inače čisto i homogeno nacionalno biće. Da je tako, ona bi se mogla bezbrižno oduvati tržišnim reformama i “strukturnim prilagođavanjem”, a nedirnuto biće nacije bi se projavilo u svoj svojoj čistoti. To je i bilo i ostalo obećanje nacionalnih intelektualaca, često konvertita. Snaga nostalgije u kolektivnom sećanju direktno je srazmerna praznini koju je ovaj krstaški pohod ostavio. Protivno tome, socijalizam kao postojeći sistem je u sebe inkorporirao čitave sklopove društvenih praksi, pogleda i običaja, i udarac sistemu bio je istovremeno udarac i ovim elementima društvene prakse. U tom smislu su istočnoevropska društva – mada je taj pojam sam po sebi nemoguć, jer objedinjuje isuviše različite entitete – strogo kolektivistička jedino u orijentalističkoj vizuri, jer u stvarnosti imaju izražene elemente individualizma, pojačane propadanjem i, štaviše, svesnim uništenjem kolektivnih praksi i institucija iz vremena pre i tokom socijalizma. Ako uzmemo da su individualizam i egoizam vrednosne i moralne osnove političkog pokreta protiv vakcinacije, zvanične medicine i javnog zdravlja, onda ne čudi zašto se on javlja u zemljama koje iz tranzicije nisu dobile mnogo, pa individualne strategije snalaženja postaju imperativ, kao ogledalni lik onog pada međusobnog poverenja tokom tranzicije.

U tom kontekstu, javno zdravlje nije samo još jedna nedovoljno finansirana, neproduktivna i zanemarena naučna disciplina. Ona se u Srbiji, a izvesno i drugde, izučava tek na nekolicini akademskih ustanova, a već dve decenije se odlaže osnivanje odgovarajućih institucija i tela za javno zdravlje. Ne treba zaboraviti ni nalaze da je tranzicija u istočnoj Evropi često rezultirala ne samo izuzetno dubokim i ozbiljnim recesijama, već i da je odgovorna za stotine hiljada smrti. I onda kada nam neko ponovo otkrije ime kao što je Andrija Štampar i pojam jedne narodne medicine koju je nemoguće misliti kao individualnu, mi nemamo drugog izbora nego da se opet suočimo s mučnim i nerazrešivim utiskom da je budućnost nešto što je bilo pre.

Čak i tako nerazrešiv i nepomirljiv, on i dalje ima više smisla nego posezanje za požutelom i izanđalom kovertom u kojoj piše – za sve je kriv komunizam. A još će manje koristi od toga imati društva evropskog istoka na udaru pandemije, ionako izmrcvarena i iscrpljena večitom tranzicijom i integracijom u evropski poredak čija je deviza razvoj nerazvijenosti.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.