Referendum protiv nulte emisije?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Svi elementi potrebni za izgradnju populističkog saveza desnih i ekstremno desnih snaga su tu. Ključne primedbe biće rast cena goriva i energije i primoravanje već osiromašenih radničkih domaćinstava da dodatno prilagode svoje navike i ponašanje.
Foto: Peščanik
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Čitav desni deo političkog spektra, od ekstremne desnice do torijevaca, ujedinjen je u zahtevima da se u Velikoj Britaniji organizuje referendum na kom će se glasači izjasniti o planovima za eliminaciju emisija ugljenika. Praktično u isto vreme i koristeći gotovo identične argumente takav plebiscit su zahtevali Darren Grimes, Tony Parsons, Nigel Farage i Allister Heath, urednik Sunday Telegrapha.

„Niko nije glasao za ovu novu zelenu religiju“, pisao je Parsons u Sunu. „Glasači nisu tražili da osiromaše i da se smrzavaju. Niko nije glasao za poskupljenja električne energije“. Na predlog da se uvedu lične kvote za potrošnju ugljenika, Steve Barker, zagovornik tvrdog brexita, reagovao je sledećim tvitom: „Možda nam je zbog ovakvih ideja potreban referendum o nultoj emisiji“. Farage je iskoristio gostovanje na kanalu GB News da zahteva isto.

Telegraph je u međuvremenu sproveo ispitivanje javnog mnjenja po narudžbini anti-zelene lobističke grupe Car26 koje je navodno pokazalo da 42 odsto glasača želi referendum. Više žalosnim nego ljutitim tonom Heath je upozorio Borisa Johnsona da će bez referenduma njegov kabinet i prihvaćene obaveze u borbi protiv klimatskih promena završiti tamo gde su završili David Cameron i EU: „Zavladala je nova ortodoksija. Nemamo više funkcionalnu demokratiju, niti mehanizme kojima možemo uticati na ishode. Ovo je sramno i veoma opasno“.

Nije teško uočiti šta se ovde događa. Prema izveštaju OpenDemocracy, isti sumnjivi kapital i desničarske organizacije koji snose odgovornost za rasplamsavanje kulturnih ratova i ishod brexita pokrenuli su koordinisanu ofanzivu koja treba da proizvede populistički revolt protiv dekarbonizacije. Napad je počeo dok su svetski lideri u Glazgovu još čestitali jedni drugima.

Sličnom kampanjom glasači u Švajcarskoj su ovog leta navedeni da s malom razlikom odbace zakon o smanjivanju emisija CO2 koji je bio neophodan da bi zemlja ispunila obaveze prihvaćene Pariskim sporazumom. Sada su republikanski senatori u Ohaju predložili da se glasačima omogući da izjašnjavanjem na referendumu stave veto na bilo koji projekat za korišćenje obnovljivih izvora energije.

Veliki deo političke infrastrukture koju su u Velikoj Britaniji izgradili zagovornici hard brexita reaktiviran je za potrebe borbe protiv dekarbonizacije: na čelu organizacije Car26, koja postoji tek mesec dana, nalazi se Lois Perry, jedan od lidera stranke Reclaim Party koju je osnovao Laurence Fox. Dovodeći u pitanje tvrdnje da emisije ugljenika uzrokuju klimatske promene i postavljajući pitanje da li je angažovanje mladih u klimatskim protestima „granični slučaj zloupotrebe dece“, ova organizacija je klimatske inicijative postavila u kontekst tekućih kulturnih ratova: „Sloboda govora i debate zamenjeni su konsenzusom ’probuđenih’, konsenzusom lišenim humora koji kontrolišu distancirane elite uz pomoć potčinjenih medija i potkupljenih eksperata i institucija“.

U parlamentarnom odboru za ispitivanje nulte emisije (Net Zero Scrutiny Group) nalazi se oko 30 evroskeptičnih parlamentaraca koji su nekada bili članovi lobija European Research Group. U međuvremenu, bivši Forum za politike globalnog zagrevanja (Global Warming Policy Forum) koji je promenio ime u Net Zero Watch objavio je pamflet pod naslovom Crv u cvetu ruže u kom se pokušaji zapadnih vlada da smanje emisije ugljenika prikazuju kao potčinjavanje geopolitičkim interesima Kine.

Svi elementi potrebni za izgradnju populističkog saveza desnih i ekstremno desnih snaga su tu. Ključne primedbe biće rast cena goriva i energije i primoravanje već osiromašenih radničkih domaćinstava da dodatno prilagode svoje navike i ponašanje.

Ovaj narativ ne iscrpljuje se skepticizmom pred naučnim dokazima o klimatskim promenama. Glavni argument biće onaj isti koji je korišćen u kampanji za brexit: priča o bogatim elitama koja se hvale sopstvenim vrlinama dok vode kulturni rata protiv pripadnika radničke klase proglašenih za rasiste bez mozga. Konačno, s obzirom da Kina i Indija ne žure s dekarbonizacijom, iskoristiće se i argument neoimperijalizma: ako odustanemo od fosilnih goriva, Kina će zavladati svetom.

Nažalost, veliki su izgledi da takva kampanja bude uspešna. Liberalni mediji su možda još hipnotisani spektaklom u Glazgovu, ali činjenica je da mere za zaustavljanje klimatskih promena sporo napreduju.

Političke i društvene elite bliske su sa najvećim zagađivačima (lobisti energetskog sektora isplatili su torijevskim parlamentarcima više od milion funti od 2019). Još čvršće su njihove veze sa liderima u svetu globalnih finansija. Pošto je bila prinuđena da prizna poraz u pokušajima da ospori naučna saznanja o klimatskim promenama, elita se sada brani usvajanjem nerealističnih politika za dostizanje nulte emisije: ono što je planirano ne može se ostvariti sredstvima koja su za to izdvojena.

Boris Johnson je odličan primer. Sećamo se da je 2010. tvrdio da su klimatske promene izazvane ljudskim aktivnostima beznačajne u poređenju s promenama izazivanim aktivnostima na površini Sunca, te da je sve što ljudi čine „zanemarljivo u odnosu na promene raspoloženja zvezde koja nam daje život“. Do 2015. često je citirao klimatskog skeptika Piersa Corbyna koji mu je jednom rekao da „promene vremena koje vidimo… nemaju nikakve veze s konvencionalnim učenjem o klimatskim promenama“.

Tek kada je ušao u Dauning strit 10, izjavio je kasnije, eksperti koji rade za vladu uverili su ga u utemeljenost tvrdnji o antropogenom karakteru klimatskih promena i prirodnih katastrofa. U kampanji za izbore 2019. obavezao se na dostizanje nulte emisije ugljenika do 2050 – zbog čega desničarski populisti sada ponavljaju da nam „nikada nije bilo dato da se izjasnimo o takvom planu“.

Pored toga, plan vlade za dostizanje nulte emisije koji je objavljen prošlog meseca ima dva velika nedostatka, koje će protivnici dekarbonizacije iskoristiti. Prvo, navedene brojke su neutemeljene. Planirana energetska tranzicija u velikoj meri se oslanja na temeljne promene u svakodnevnim navikama, na pad cena toplotnih pumpi, rastuću ponudu zelenog vodonika i korišćenje tehnologija za ekstrakciju i skladištenje ugljenika koje su još u povoju. To je kao da graditelji mosta započinju gradnju sa jedne obale reke, nadajući se da će usput smisliti kako da stignu na drugu.

Drugi problem su troškovi. Kancelarija za budžetsku odgovornost jednostavno je prepisala procenu Odbora za klimatske promene, prema kojoj bruto troškovi za period od 30 godina treba da iznose 1,4 triliona funti, uz neto investiciju države od 344 milijarde funti.

Skeptični parlamentarci iz Net Zero Scrutiny Group odmah su to razglasili, a mediji i tabloidi spremno preneli. Međutim, problem nije sam iznos. Problem je ministarstvo finansija pod vođstvom Rishija Sunaka.

Sunak je prošlog meseca objavio da se potrebna sredstva neće obezbeđivati zaduživanjem države. Umesto toga, u izveštaju vlade je najavljeno da će se novac pribavljati kroz oporezivanje i podizanje troškova za one koji koriste ugljenik. To znači da će gorivo, energija, hrana i transport poskupeti ili će se dohodak dodatno oporezovati. Možda i jedno i drugo.

Iako je bio dobro skriven na finansijskim stranicama novina, protivnici klimatskih inicijativa odmah su uočili ovaj koristan podatak i upotrebili ga. U izveštaju vlade lepo piše da će troškove energetske tranzicije snositi današnje generacije, a ne one koje će doći posle 2050. i koje će od programa tranzicije imati najviše koristi. Desničari već rado ponavljaju mantru da „poreze ne plaćaju preduzeća, već ljudi“.

Pošto je u našoj kapitalističkoj ekonomiji kapital snažan, dok su radnici, zakupci i potrošači slabi, očekivano je da će kapital pokušati da cenu dekarbonizacije prebaci na one koji imaju slabije pozicije. U isto vreme će maksimalno iskoristiti sve kratkoročne beneficije, kao što su državne subvencije i ugovori koji im daju monopolska prava, stičući uz to reputaciju zaslužnog borca protiv klimatskih promena.

Zato treba odustati od rasprave o cenama toplotnih pumpi i stavkama budžeta za dekarbonizaciju i okrenuti se raspravi o kapitalizmu, bogatstvu i moći.

„Magija“ industrijskog kapitalizma koji je za manje od 250 godina revolucionisao ljudske potencijale i istovremeno destabilizovao planetu počiva na eksploataciji tri stvari: ugljenika, rada i nauke.

Da li bi kapitalizam mogao da funkcioniše bez ugljenika, tako što bi besplatnu energiju iz uglja zamenio energijom iz obnovljivih izvora? Načelno, da – pod uslovom da zaduživanjem države troškove tranzicije prebaci na buduće generacije, da nauku stavi u službu javnog interesa i da raskine postojeću vezu između rada i dohotka.

Problem je u kapitalizmu kakav danas imamo. Njegove elite ne žele da se zadužuju i investiraju, a društvene troškove tranzicije žele da prebace na siromašne. Takođe, dobar deo elita u zemljama u razvoju jednostavno ne želi tranziciju, i tačka. To su elite koje nastavljaju da uživaju u uzlaznoj putanji kapitalizma izgrađenog na ugljeniku, što jasno pokazuje poseta bilo kom privatnom klubu u Moskvi, Pekingu, Riju, Dubaiju ili Bombaju.

Zato prava tema o kojoj treba razgovarati, od Glazgova do lokalnog bara iza ćoška, jeste kapitalizam, a ne ugljenik.

Čak se ni Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC) u svojim precizno modelovanim „zajedničkim društveno-ekonomskim putanjama“ (SSP) ne izjašnjava o problemima ekonomskog sistema. Ne usuđuju se da kažu da je u sistemu kojim dominiraju finansijsko rentijerstvo, monopolizacija informacija, elite zavisne od ugljenika, sistemsko izbegavanje plaćanja poreza i organizovani kriminal, verovatnoća da se dekarbonizacija uspešno i na vreme privede kraju i planeta sačuva veoma mala. Iako je to već jasno svim demonstrantima okupljenim u Glazgovu.

Cop26 je prema sopstvenim merilima već doživeo neuspeh. Inicijativa će doneti izvestan napredak, ali to neće biti dovoljno. Takođe će inspirisati ksenofobe koji radije ne bi ništa preduzimali dok se Kina i Indija ne uozbilje. U takvoj atmosferi pozivi na klimatski referendum biće sve glasniji.

Mi koji smo na referendumu glasali za ostanak u Evropi izgubili smo zato što nismo shvatali pune razmere kulturnog otpora nauci, razumu, društvenom liberalizmu i međunarodnoj solidarnosti. Takođe nismo razumeli da u sukobu sa reakcionarnom manjinom koja ima podršku finansijskih elita moramo pridobiti one koje ne možemo da porazimo.

Ako ne želimo nametanje još jednog referenduma koji bismo verovatno izgubiti, moramo ozbiljnije promovisati inicijative koje Johnson i Sunak pokušavaju da zaobiđu: to je plan tranzicije u kojoj će se troškovi pokriti zaduživanjem, tranzicije kojom će upravljati država, a ne tržište, tranzicije u kojoj će porezi za bogate rasti brže nego cene energije za radničku klasu.

Preveo Đorđe Tomić

 

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

Budimo prijatelji

HEFTIČNI BILTEN

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.