Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Postraumatski stresni poremećaj nastaje kao rezulat izloženosti preplavljućim stresnim događajima. Smatra se normalnom ljudskom reakcijom na nenormalne okolnosti. Ovakve okolnosti su obično iznenadne, izuzetno snažne i blokiraju čovekovu sposobnost da adekvatno reaguje. Takođe, povrede nastale uzrokovane ljudskim faktorom mnogo je teže zalečiti nego one nastale usled prirodnih katastrofa ili bolesti. U ovu grupu teško izlečivih povreda spada i silovanje. Silovanje je trauma prouzrokovana namernim, malicioznim ljudskim postupkom, kao i incest, egzibicionizam, pornografija, neprimereno dodirivanje i ljubljenje.
Ipak, osobe koje su preživele silovanje nazivaju se i preživelima, a ta reč uliva mnogo nade. Termin preživeli koristi se da označi bol, patnju, ali i iznad svega snage ličnosti koje su preživele različita loša iskustva i velike životne krize, koristeći snage svoje ličnosti, aktivirajući do tada nepoznate kapacitete i pronalazeći kasnije značajnu vrednost unutar svoje ličnosti. Među preživelima, nalazi se veliki broj dece i odraslih, oba pola, koji su bili žrtve seksualnog nasilja.
Prepoznati lice preživelih i osećanja sa kojima se bore sve silovane osobe
Mentalno i fizičko stanje osobe koja je preživela traumu zahteva posebnu pažnju. Dok se rana ne zaceli, smenjuju se različita osećanja i misli. Slomljene, ranjene, oštećene, kao da se nikada neće ponovo sastaviti, mogu se osećati ugašeno, kao da ništa ne izgleda nevino, sveto, neuprljano, kao da su u dubokoj crnoj rupi koja će svakog momenta progutati ceo njihov život. Kao da su drugačije od svih drugih ljudi, da se nikada neće uklopiti, da će poludeti, da gubitak kontrole koji su zaista osetile preti, čeka iza svakog ugla da ih ponovo opsedne, blokira njihovu reakciju. Mogu nositi doživljaj da su mrtve iznutra, zbačene sa svih životnih putanja kojima su nekada išle ili mogle poći. Kao da je trauma odjednom presekla život, podelila ga, prekinula sve što je do tada postojalo i spakovala ih u lice i psihu nekoga ko sada poznaje život pre i posle traume.
Razumeti smisao simptoma
Postraumatski stresni poremećaj karakterišu ekstremna generalna fizička pobuđenost, nemir, prilikom izlaganja trigerima. Ovo se dešava jer je nervni sistem postao preosetljiv preplavljujućim traumatskim iskustvom. Kao posledica toga nervni sistem pokazuje preterane reakcije čak i na male stresove.
Javljaju se problemi sa snom (isprekidan ili nemiran san, košmari, teškoće sa usnivanjem). Strahovi mogu biti povezaani i sa odlaskom na spavanje, posebno ako je krevet bio mesto na kom se dogodila trauma.
Iziritiranost ili bes mogu se često ispoljavati jer nerazrešeni bes slobodno luta, često pomešan sa sramom, frustracijom, izdajom.
Teškoće sa koncentracijom i pamćenjem mogu se dogoditi zbog stalnog prisustva intruzivnih, nasilnih sećanja koja se vraćaju. Biti u pripravnosti u odnosu na intruzivne misli znači i konstantnu pažnju, kojom se osigurava, prevenira, potencijalna naredna povreda. Prisutan je osećaj ranjivosti, bojažljivosti od mnogih stvari i nemogućnost da se osete bezbedno i na sigurnom mestu. Konstantan strah od mogućeg ponavljanja traumatskog događaja vodi ih u preteranu obazrivost, brzo skeniranje okoline, izlaza, načina na koji će sedeti, hodati, pričati sa drugim ljudima.
Snaga intruzivnih misli ih može voditi ka tome da očajnički pokušavaju da izbegnu sve podsetnike na traumu. Mogu čak i blokirati u umu misli ili slike vezane za traumatski događaj, ili ugasiti sećanja, imati praznine u memoriji u odnosu na detinjstvo ukoliko je do zlostavljanja došlo u detinjstvu. Mogu se preokupirati fizičkim bolom kako bi izbegli emocionalni. Potisnute emocije i sećanja na traumu su toliko bolni da se odbijaju smestiti u dugoročnu memoriju, te poput neimenovanog foldera na desktopu stoje na površini, konstantno upadajući u druge memorijske fajlove. Karakteristike virusa, status neorganizovanog foldera. Osobe se mogu osećati potpuno drugačije tokom traume, doživeti disocijaciju, a isti osećaj se može javiti prilikom izlaganja trigerujućim dodirima, mirisima, slikama, ili pri upadu intruzivnih misli. Delovi mozga koji bi normalno integrisali traumatske događaje u dugoročnu memoriju bili su preplavljeni tokom traumatskog događaja, te trauma ostaje zarobljena u aktivnoj memoriji, stalno pokretana različitim trigerima. Disocijacija je zapravo način na koji se um brani, slično kao odbrana koju telo pokreće protiv infekcija. Neprocesuirane traumatske misli će se vraćati dokle god ne budu osmišljene i smeštene u dugoročnu memoriju.
U socijalnim odnosima mogu se osećati nepovezano i otuđeno od drugih. Uglavnom je osećaj kao da nose veliku, mračnu tajnu u sebi i da niko drugi nema takvo loše iskustvo. Povezanost sa drugim ljudima zahteva i emocionalnu otvorenost, rizikovanje ranjivosti, što je gotovo nemoguće zbog tajne i borbe koju još uvek vode sa prošlošću. Osećaj nepovezanosti sa drugima može voditi i ka diskonekciji sa sopstvenom budućnošću, odnosno, nema jasne vizije pozitivne budućnosti, normalnog, srećnog života. Blokiranje prošlosti blokira i sadašnjost i budućnost.
Uverenja o sebi, drugim ljudima i životu menjaju se u odnosu na period pre traume. Uverenja o sebi: „To se ne može meni dogoditi, bezbedna sam, nisam ranjiva, stvari su u mojoj kontroli“, preoblikuju se u potpunu suprotnost, konstantan osećaj ranjivosti, nesigurnosti, gubitka kontrole nad sopstvenim ponašenjima osećanjima, normalnošću. Dobrota, kompetencije, slika o sebi koja je bila obojena svetlim bojama, sada zrači negativnošću, idejom o bezvrednosti, mentalnom klopkom, samodegradacijom i nejasnoćom ko je osoba uopšte.
Uverenja o drugim ljudima, koja su ranije nosila poruke svet je dobro mesto u kom se događaji daju predvideti, ljudi su dobronamerni, pretvara se u mesto koje nema nikakvog smisla, gde su ljudi zlonamerni, maliciozni, loši, gde je gubitak kontrole stalno prisutan i obesmišljava postojanje.
