Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Ovaj tekst je iz čistog srca i čiste duše.
Zatvorio sam opet jednu kafanu s prijateljem. Srbinom koji zna što pričam kao Crnogorac. Iako nikad ne pominjemo te identitete. Jednostavno se razumijemo.
Ne zatvaramo kafane kao pijanci. Dio smo XXI vijeka – zatvaramo ih u hodnicima intelektualnih svjestlosti koje su suprotnost mraku haustorske tame projektovanog uništenja od strane džemperaša i sindikalne želje koja je 1989. godine radničkoj klasi donijela smrt – koja se zove samoubistvo s predumišljajem.
Razlog je bio ni manje ni više nego Kosovo. Jedna divna šansa za pljačku. Jedna divna šansa da zbog mitomanijaštva pretvorite kroz pljačku građane u zombije ili koleteralnu štetu vašeg bogatstva. Onog, naravno, ličnog.
I da… neka bude iz čistog srca i duše – ja sam Crnogorac, ali znam da sam Srbin. I tu neka se stavi tačka. Jer neću o sebi. Neću o onome što znam. Ali hoću o onome što je danas.
Manimo se ordenja Petrovića i kako su ih imenovali. A imenovali su ih do Obilića.
U svojoj mržnji ste kolateralna šteta. Tako tumačite i Njegoša. Ali ima Njegoš ono što jeste, a što ste preskočili, a čojstvo je:
”Doleće ni jato jarebicah,/i svakoju živu pofatasmo;/s toga graja nasta među nama./(Svi iz grla poviču)/Puštite ih, amanat vi božji;/jere ih je nevolja nagnala,/a ne biste ni jednu fatali:/Utekle su k vama da uteku,/a nijesu da ih pokoljete/ Puštiše jarebice…”
Živko Nikolić je bio sasvim normalan čovjek. Od nas samih, kakvi jesmo – napravio je priču. Prikazao nas je kao kolateralnu štetu nečega što nikada nijesmo živjeli, a zove se ljubav. Zove se tajna. Zove se sreća.
A šta kada znamo da je tako? Tu ljubav, tajnu i sreću nekako vješto zaobilazimo zarad tuđeg zadovoljstva i tuđe projekcije života.
Jesmo li obuli cipele drugih?
Nijesmo nikad iz samo jednog razloga – te cipele smrde istinom. A ta istina zna da boli. A kad boli – baš boli!
Od Srbije volim moje Čarapane. Volim Kruševac. Jug Srbije. Volim od Beograda samo krug dvojke. Biljanu Srbljanovic. Arh Borisa Bogdanovića. Mišu Janketića. Mirjanu Karanović. Naravno volim i Sergeja Trifunovića, Milenu Dravić, Dragana Nikolića, savršenu Mirjanu Joković koja je zaslužila sve oskare ovoga svijeta ili Anu Sofrenović koja je definicija gospodstva koju negdje ne mogu da postavim u Glembajevima jer je previše savršena. Ili možda Olju Bećković – kćerku Njegoševe nagrade čijem ocu zabraniše ulazak u Crnu Goru.
Tako mi je prijao razgovor večeras s mojim bratom Srbinom. Reče mi da je razumio moj vrisak zbog Cetinja.
Volim svoja ludila. Ona su moja. U mojoj okolini ih niko ne voli. Ali ta moja ludila uvijek pucaju na ljubav i altruizam.
Ludila se ne prilogađavaju „normalnom“. Jedino je lud normalan.
I šta je kolateralna šteta? Kolateralna šteta je tvoj mozak.
Ako možeš da prihvatiš da su žrtve u Murinu kolateralna šteta.
Ako možeš da prihvatiš da su sprženi ljudi u vozu koji je bombardovan upravo i samo kolateralna šteta.
Ako može da prihvatiš da je Žuta kuća i vađenje organa kolateralna šteta.
Ako možeš da prihvatiš da je ubijanje Albanaca i njihovo pakovanje po Batajnicama kolateralna šteta.
Ako su to Štrpci i ja u vozu noć prije bez lične karte da ogolim kurac da vide da nije obrezan.
Ako je to Bukovica.
Ako su to Konavli i Dubrovnik.
Morinj.
I slanje pod nož Bošnjaka iz Herceg Novog kolateralna šteta?
Onda ako je sve to tako – ti si idiot.
A poraz sistema, pripravnika koji su se ukurčili da su državnici jeste nemanje zakona o lustraciji.
U ovoj zemlji je najveći problem što je građanin kolateralna šteta. Onaj svaki, a većina ih je, koji makar za jednu kolateralnu štetu pomisli da je normalna. Opravdana. I to je poraz.
Taj krug dvojke ima mural Ratku Mladiću koga čuva Vulin. Mladim generacijama servirati njega kao heroja je opasno. On se jednostavno lično pokazao kao pizda. Kao i oni što su nijemo gledali genocid nad Srbima u Hrvatskoj tokom „Oluje“.
Možda smrt i nije najgora. Najgore je poniženje. Kada vas samo stave u izolaciju. I u svom neznanju misle da znaju. A politika je zabava za prostake. To uvijek prođe – mimo altruizma.
A život tako divno teče i čeka – kao političari bićete kolateralna šteta samih sebe.
A mi koji smo ubijeni, sprženi ili strijeljani, mentalno ili fizički… kad s oblaka padnete na zemlju i pogledate gore u krvi koja iz nosa lipti od udara – vidjećete nas koji vam pružaju ruku. Jer nije lako biti vi – jer je vaša percepijaVAS na granici by Oscar Wilde u knjizi The picture of Dorian Gray. Ili možda Orvelovska priča koju potvrđujete da na našoj Životinjskoj farmi, kojoj dajete ono što ni on nije napisao – koja svinja će biti jednakija od drugih svinja? A one nejednakiji će biti kolateralna šteta. Jer je očigledno da kod nas ostale životinje ne postoje. Među ljudima.
Da! Crna Gora je kolateralna šteta njenih poganih sinova.
Zemlja Sunca. Zemlja Grahovca… postala je zemlja u kojoj se u stavu mirno čeka zamjenik pomoćnika čega god. Eskobar… A jeste Kolumbija reklo bi se. Po prezimenu.
I na kraju – dok god političari ne budu sluge građana – bićete kolateralna šteta gospodo građani. A oni će vašim qrcem po gloginjama mlatit. Voziti službena vozila i jesti kavijar o vašem trošku. A inače vole ćevape s lukom. I pivo više od šampanjca. Ali kad plaćaju građani – onda bujrum! Zna insan da bira kad je džabe i ono što ne voli. Samo da je skupo! I ne po džepu!
