Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Strah
«Zašto si tako ružno obučena i tužna», upita me drugarica gledajući me u oči zabrinuto. «Krijem se od straha», odgovorih joj.
Gleda u mene sažaljivo, pravi se da me razumije, a ja znam da joj baš ništa nije jasno. Nisam se ni potrudila objasniti joj.
Oblačim ružne košulje na sebe i svaki dan ih mijenjam. Sreću prikrivam sa zabrinutim izrazom na licu. Glumim u svom izmišljenom filmu glavnu ulogu i ide to meni od ruke. Kruži strah oko mene, ali me ne dotiče. Ne može me prepoznati, jer on je izbirljiv, više voli ljepotu i sreću. On bi da te svaki dan čopka pomalo, dok ti ne napravi duboku ranu koja zacijeliti ne može. Zato se ja od njega branim ružnim, zavaravam mu trag, kradem mu vrijeme i šetam mu se ispred nosa. Ponekad u mraku dok se vraćam kući okrzne me strah po lijevoj ruci toliko jako baš do suza. Šta s njim tada bude ne znam. Možda umre, jer prepadne se on i mene.
Kosa
Čuči djevojčica pored trošne tarabe meni dobro znanog puta. U sebi ima sve boje vjetra. Koža joj je bilijedoružičasta. Njene zelene oči na trnutak me podsjetiše na tamnu boju nefrita. Izgledala je nemoćno tako sklupčana, a ujedno odvažno i samouvjereno.
,,Šta radiš tu”?, upitah je.
«Čekam poštara. Donijet će mi paket, eto da znaš. U paketu će biti moje stvari i lutka.Jedva čekam da je okupam. Nije dugo vremena niko o njoj brinuo. Sigurno joj kosu raščešljati neću moći», odgovori.
Drskost u njenom glasu zapara mi uši.
Odsjeci joj kosu makazama. I meni je tetka odsjekla moju lijepu kosu tupim makazama. Plakala sam. Plakat ćeš i ti, možda.
Čekanje
Opet budna naslonjena na drvo dočekujem zoru. Mirno je. Tišina.Volim gledati taj prizor kada dan nekom neopisivom brzinom porazi noć. U toj noći kada si podstanar šume misli ti nedaju smiraj, a san te davno već napustio, pa skoro nikako ne navraća. Ako bi slučajno navratio nije se dugo zadržavao, jer mu nije bilo udobno i žuljala ga je prostirka na kojoj sam ležala. Nisam ga tražila, a i zašto bih? Bilo mi je bolje bez njega. Imala sam donekle sve pod kontrolom. Nesmetano sam raširenih očiju vrebala puku neizvjesnost koja je izvirivala sa svih strana.
Tako krene taj dan u napetosti pa počne oživljavati moje misli sve do te mjere da sam čitko i jasno ispred sebe velikim slovima vidjela napisano – da je i zemlje na kojoj ležim strah. Lagano bez napora obgrlim rukama onoliko koliko mi pripada toga straha ispisanog na zemlji. Skvrčim se i čekam šta će mi reći. Pola dana osluškujem da mi ne promakne odgovor i ne mičem se.
