Smrt supružnika-kako izgleda prirodni tok žalovanja

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ilustracija: Xoana Herrera
Ilustracija: Xoana Herrera
Psihološka adaptacija na gubitak uključuje kompleksan set emocionalnih, kognitivnih i ponašajnih reakcija.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Smrt supružnika jedan je od najstesnijih životnih događaja. Psihološke posledice gubitka mogu varirati u zavisnosti od ličnosti drugog supružnika, odnosa koji su imali, životnog ciklusa u kom se porodica nalazi, kao i od konteksta gubitka. Kontekst se odnosi na to da li je smrt bila iznenadna, ili je posledica bolesti koja je trajala duži vremenski period. Drugi faktori od značaja su: životna dob, stresovi blisko povezani sa gubitkom, napori uloženi u negu obolelog, stigma povezana sa smrću, socijalna podrška.

Okolnosti gubitka

Anticipiranom gubitku, odnosno gubitku koji se predviđa samim tokom i razvojem bolesti, pripisuje se manje komplikovan proces emocionalne reakcije nego kod iznenadne smrti. Znanje o potencijanom smrtnom ishodu bolesti, mnogim parovima daje prostor da razreše emocionalne probleme i da naprave svoje zatvaranje priče, kao i da se bolje organizuju oko svojih ekonomskih potreba. Međutim, briga oko bolesnog supružnika može biti veoma iscrpljujuća i dovesti do socijalne izolacije i zanemarivanja sopstvenih psihičkih i fizičkih potreba. U suprotnosti sa tim nalazi se iznenadni gubitak koji nosi rizik od izuzetno teških simptoma žalovanja. Iznenadna i neočekivana smrt usled zdravstvenih tegoba ili nesreće dovodi do stanja šoka i neverice. Osoba ima poteškoće da shvati šta se dogodilo i može biti preplavljena osećajem nemoći i krivice. Studije pokazuju da izloženost iznenadnoj smrti bliske osobe dovodi do više poteškoća u periodu od jedne do dve godine. Istraživanja pokazuju da smrt koja je iznenadna može prouzrokovati viši stepen intruzivnih misli u periodu do 6 meseci nakon smrti, dok je kod anticipatornog gubitka smrti daleko viši nivo i efekat stresa.

Traumatska ili nasilna smrt, uključujući i smrt usled suicida-ovakve okolnosti su dodatni teret na šok i žalovanje. Pogađaju jednu od faza koja se osnosi na smisao i organizaciju života.

Smrt praćena stigmom-smrti usled suicida često su praćene osudom društva, a isto se odnosi i na smrti zbog infektivnih bolesti, te je u ovakvim slučajevima od izuzetnog značaja adekvatna socijalna podrška.

Prevremena smrt naspram smrti u starijoj životnoj dobi ima snažniji negativan uticaj na tok i proces tugovanja. Nepredviđeni životni događaji uvek nose značajno viši nivo stresa nego predviđeni.

Reakcije drugih ljudi mogu takođe uticati na žalovanje, pitanje je koliko je podrške ili njenog nedostatka. Bliske osobe žele da pomognu, da pruže uslove u kojim će se njihovi bližnji osećati bolje, čime se može uskratiti prostor za žalovanje.

Trenutne okolnosti u životu i drugi životni zadaci, poput brige za druge, za decu, za finansije, posao, roditelje, mogu napraviti presiju i uskratiti osobi prostor za tugovanje.

Odnos para je još jedan značajan faktor, što je odnos bliži, to je žalovanje teže.

Psihološka adaptacija na gubitak uključuje kompleksan set emocionalnih, kognitivnih i ponašajnih reakcija. Dužina trajanja žalovanja ne može se tačno proceniti, visoko je individualizovana.

Manifestacije normalnog, nekomplikovanog žalovanja

Psihički simptomi

Već je pomenuto da je svako tugovanje veoma individualan proces. Od mnoštva navedenih psihičkih simptoma, osoba može iskusiti sve ili nekoliko, a da je to ne izmešta ka komplikovanom žalovanju.

Tuga koja ne mora biti povezana sa plakanjem. Plakanje se smatra ne samo fiziološkim, već i socijalnim momentom, kako se naš mozak aktivira i manifestuje suze da bi ujedno dobili i saosećanje socijalne sredine, kao i da bi omogućili dovoljno prostora za sopstvena osećanja.

Ljutnja je jedno je od najkonfuznijih osećanja, a poricanje ljutnje može dovesti do komplikacija u žalovanju. Kako biti ljut na nekoga ko je umro zbog bolesti? Međutim, ova ljutnja je potpuno normalna i opravdana jer se odnosi na ljutnju što je supružnik ostavio drugog supružnika samoga. Ljutnja dolazi iz dva izvora. Jedan je ljutnja pokrenuta frustracijom jer osoba nije mogla da učini dovoljno da bi sprečila smrt, a drugi izvor se odnosi na regresiju sličnu separacionoj anksioznosti iz detinjstva. Poruka koju nosi je: „Ne ostavljaj me, ne mogu da postojim bez tebe“, vraća osobu u poziciju potpune nemoći. Ljutnja se mora ispoljavati, kako se ne bi pokrenuo maladaptabilan mehanizam kojim osoba počinje da se ljuti na sebe, što može dovesti do dubokih depresivnih osećanja.

Krivica se obično vezuje za događaje neposredno pred smrt voljene osobe, odnosi se na preispitivanja šta je moglo biti drugačije učinjeno, gde su reakcije mogle biti brže, adekvatnije i slično.

Anksioznost može varirati od blagog osećaja nesigurnosti do napada panike. Što je anksioznost intenzivnija, to je veća verovatnoća da je reč o komplikovanom žalovanju. Isto kao i ljutnja, anksioznost dolazi iz dva različita izvora. Jedan se odnosi na strah da osoba neće moći sama da preživi, da nastavi dalje sa životom, a drugi na iskustvo blizine smrti i pokretanje straha od sopstvene smrtnosti. Visok nivo anksioznosti može dovesti do toga da se celokupan proces tugovanja oseća kao strah, iako se osoba svesno ne plaši ničega. Ovakva stanja treba psihoterapijski tretirati, kako postoji rizik da se razvije fobija.

Usamljenost je najizraženija kod smrti supružnika, kako se svakodnevnica menja i postoji nedostajanje samog fizičkog prisustva, fizičkog dodira na nivou svakoga dana. Usamljenost je i emocionalna i socijalna kategorija. Socijalna usamljenost se da razrešiti adekvatnom podrškom, ali emocionalna je proces kroz koji osoba nužno prolazi sama.

Zamor i posustajanje se ispoljavaju kao umor ili bezvoljnost i mogu biti iznenađujući za osobu koja je do tada bila veoma aktivna. Može se doživeti kao nedostatak volje da se ustane iz kreveta, da se obave svakodnevne aktivnosti. Međutim, ova bezvoljnost je obično samo-limitirajuća, što znači da je osoba može prekinuti svojom voljom, može se „naterati“ da ustane i uključi se u aktivnosti. Ukoliko ovaj element izostaje, može biti simptom depresije.

Bespomoćnost je najizraženija kod smrti supružnika i ujedno je povezana sa anksioznošću i sa ranim fazama žalovanja.

Šok se obično povezuje sa iznenadnim smrtima, međutim, može se pojaviti i kod anticipiranog gubitka.
Čežnja se smatra normalnom reakcijom, a slabljenje njenog intenziteta upućuje da se žalovanje približava kraju. Ukoliko intenzitet ne slabi, može se razmatrati komplikovano žalovanje obično povezano sa traumatičnom smrću supružnika.

Emancipacija je proces oslobađanja od prethodnog položaja u porodici, značajno utiče na nestajanje osećaja bespomoćnosti i predstavlja normalan odgovor na promenu statusa.
Olakšanje je posebno prisutno kod anticipiranog gubitka nakon duge bolesti u kojoj je supružnik patio. Obično je povezano sa osećajem krivice.

Utrnulost se obično ispoljava neposredno nakon gubitka. Zapravo, predstavlja mehanizam odbrane od preplavljujućih osećanja kojih je ujedno previše. Svest ih blokira kako bi očuvala ličnost, smatra se prirodnom, normalnom reakcijom na teške okolnosti.

Fizičke senzacije

Emocionalne reakcije prate i fizičke senzacije. Mogu se javiti: praznina u stomaku, stezanje u grudima, stezanje u grlu, preosetljivost na buku, osećaj depersonalizacije: „Dok hodam ništa napolju ne deluje stvarno, uključujući i mene“, kratak dah, teškoće sa disanjem, suva usta, osećaj slabosti u telu. Druge fizičke senzacije, kao što su poremećaj apetita i sna, opisane su u delu o ponašajnim promenama.

Promene na kognitivnom nivou

Misli su obično karakteristične za početak žalovanja, ali nekada mogu i perzistirati i dovesti do pokretanja emocija, kao i do depresije i anksioznosti.

Neverica koja se javlja obično pri primanju vesti o smrti javlja se misao da to nije istina, koja ponekad može i potrajati, odnosno osoba se može osećati u stanju nalik na san iz kog čeka da je neko probudi i kaže da se smrt nije dogodila.

Konfuzija, zaboravljanje, teškoće sa koncentracijom, dovode osobu često u situacije u kojima se može dogoditi da više puta pita jedno isto pitanje.

Opsesivne misli o preminulom partneru najpre se javljaju u formi intruzivnih misli, a zatim, kako se ponavljaju, dobijaju formu opsesivnih misli. Najčešći sadržaj ovih misli vezan je za način kako povratiti voljenu osobu, a najintenzivnije su kod nepredviđenog gubitka i u partnerskim odnosima gde je postojao konflikt.

Osećaj prisutnosti preminulog je u formi misli da ih voljena osoba čuva, pazi na neki način, iako fizički nije prisutna.

Halucinacije, čulne i vizuelne, smatraju se normalnim u prvih nelkoliko nedelja nakon gubitka, kako su veoma često zabeležene kod žalovanja.

Ponašanja

Poremećaj spavanja: teškoće sa odlaskom na spavanje ili problemi sa jutarnjim buđenjem, posebno previše rana buđenja. Poremećaj spavanja se smatra normalnim delom žalovanja i obično se koriguje bez ikakve intervencije. Ukoliko perzistira, može zahtevati medicinsku pomoć. Poremećaj sna može sibolizovati različite strahove, kao što je strah od odlaska u krevet bez partnera, strah od samoće, strah od smrti.

Poremećaj apetita je karakterističan za žalovanje. Prejedanje i gubitak apetita, oba mogu biti prisutna. Gubitak apetita se češće javlja, može rezultovati značajnim promenama u telesnoj težini.

Odsutnost u svakodnevnom funkcionisanju, zaboravljanje – često ponavljanje pitanja iako je dat odgovor, zaboravljanje kojim prevoznim sredstvom je osoba došla na posao. Smatra se prirodnim, normalnim odgovorom i prolazi samostalno.

Povlačenje iz socijalnih krugova, kao i nezainteresovanst za svakodnevne vesti i novosti, potpuno je normalno za početnu fazu žalovanja, prolazi spontano i traži razumevanje okoline.

Snovi o preminuloj osobi, uključujući i uznemirujuće snove i košmare, smatraju se normalnim delom žalovanja sa višestrukim svrhama.

Izbegavanje podsećanja na preminulu osobu, poput sklanjanja stvari, slika, izbegavanja da se ode na grob, izbegavanja mesta koja su zajedno posećivali jeste normalno, međutim, kada se dogodi previše brzo, na samom početku žalovanja, može upućivati na ambivalentan odnos prema preminuloj osobi i tumači se kao mogući predznak komplikovanog žalovanja.

Traženje i dozivanje voljene osobe, bilo u sebi, bilo verbalno.

Često uzdisanje – povezano je sa fizičkim senzacijama bola, a nivo kiseonika kod osoba koje žaluju sličan je kao kod osoba koje boluju od depresije.

Nemir koji tera osobu da je stalno u pokretu.

Plakanje kao vid otpuštanja emocionalnog stresa. Proces je i dalje nedovoljno istražen, te se u skladu sa tim još uvek ne zna negativan efekat potiskivanja suza.

Često posećivanje mesta koja su posećivana zajedno, nošenje slike ili predmeta preminule osobe, je ponašanje suprotno izbegavanju i obično gonjeno strahom da će se voljena osoba zaboraviti.

Čuvanje stvari preminule osobe se obično vezuje za početni stadijum žalovanja i postepeno se napušta sa protokom vremena.

Razlog izlaganja svih navedenih karakteristika misli, ponašanja i osećanja je normalizacija. Daleko od toga da će se sve navedeno naći u iskustvu jedne osobe koja žaluje, ali je važno znati šta se sve može ispoljiti, kako se osoba koja tuguje ne bi osećala uplašeno nekim od simptoma. Mnogi simptomi žalovanja mogu izgledati kao depresija, ali glavni simptom koji razdvaja ova dva stanja jeste što kod žalovanja nema gubitka samopouzdanja i slike o sebi, tipičnog za većinu depresija. U žalovanju svet izgleda osiromašeno i prazno, dok se kod depresije osoba oseća osiromašeno i prazno. Žalovanje deluje kao da dolazi u talasima, niotkuda ili trigerovanim sećanjem na voljenu osobu. Kada se po prvi put izgubi bliska osoba, osećaj može biti nalik na plivanje među velikim talasima tuge, koji jedva da dozvoljavaju da se udahne vazduh pre nego što ponovo zapljusnu. Vremenom, bura se smiruje, talasi postaju manji, ređe preplavljujući. Kako se život nastavlja, talasi se ponovo javljaju pri prvim aktivnostima bez voljene osobe-prva večera, prva šetnja, prvo putovanje. Siguram znak da se žalovanje završava prirodnim tokom jeste prisustvo tuge, ali ne i razarajuće boli kada se pomisli na voljenu osobu. Očekivati da tuga potpuno nestane je nerealno. Tuga će uvek biti tu, samo što će supružnik uspevati da živi sa njom kao sa svojim saputnikom, bez težine razarajućeg bola koji se oseća na početku gubitka.

Čitajte više