Slike nauke

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Tehnologija ne samo da nije ugušila potrebu za naučnom ilustracijom – ona je zapravo omogućila njen nastanak.
Ilustracija: Luis Renard (1678 -1746), Histoire naturelle des plus rares curiositez de la mer des Indes
Ilustracija: Luis Renard (1678 -1746), Histoire naturelle des plus rares curiositez de la mer des Indes
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Živopisne ribe na slici nisu stvorene da krase zidove domova – mada to svakako zaslužuju – već su sasvim skromna naučna ilustracija, jedna od mnogih, koja prikazuje riblje vrste u vodama Indonezije s polovine 18. veka. Ribe su naučna ilustracija Luisa Renarda iz knjige objavljene 1754. godine, u vreme kad ovakve ilustracije živog sveta postaju gotovo nezamenjiv pratilac nauke.

Čak i danas, skoro tri veka kasnije, uz sveupštu upotrebu štampe, fotografije, mikroskopa i brojnih novih tehnologija, najplodonosniji sudari nauke i umetnosti često proizvode upravo naučnu ilustraciju, baš kao u Renardovo doba.

Neki od modernih udžbenika biologije, u pokušaju da objasne i ilustruju procese u ćeliji na najrealističniji mogući način, koriste kao ilustraciju stvarne fotografije ćelije. No, kako je u stvarnosti često nemoguće razlikovati i razgraničiti hromozome ili organele, različite ćelijske strukture i procese, ovakvi primeri podsetili su na nužnost naučne ilustracije. Ona nam služi da na jednostavniji način razumemo i naučimo, ponekad pojednostavljujući naš predmet interesovanja, a ponekad pružajući mnogo detaljniji i bolji uvid, čak i kad smo na drugom kraju sveta ili uopšte nemamo mikroskop.

Tehnologija ne samo da nije ugušila potrebu za naučnom ilustracijom – ona je zapravo omogućila njen nastanak. Sve do 16. veka naučna ilustracija gotovo da nije ni postojala – od Stare Grče pa do Srednjeg veka svet je uglavnom opisivan rečima i ilustracije su bile vrlo retke. Knjige su kopirane prepisivanjem i nije ni postojala tehnologija koja bi omogućila da ista ilustracija završi u većem broju primeraka knjige.

Dok su Hipokrat i Galen ljudsku anatomiju i fiziologiju opisivali rečima, u 13. veku, oslanjajući se na Galenova saznanja, arapski lekar Ibn al-Nafis nacrtao je ljudsko srce i cirkulaciju – doduše vrlo grubo i netačno.
I kasnije anatomske ilustracije bile su jednako nerealistične i uglavnom su služile da pokažu gde se koji organ nalazio. Same za sebe nisu mnogo značile čitaocu, bile su simboličke i služile su kao dodatak uz tekst. No, pošto je krajem 15. veka Papa Sikst IV dozvolio da se tela kriminalaca koriste za proučavanje (pod uslovom da se nakon toga sahrane u skladu sa hrišćanskim običajima), interesovanje za ljudsku anatomiju, kao i saznanje o njoj, poraslo je toliko da su u 16. veku anatomske ilustracije postale vrlo realistične.

Leonardo da Vinči je – ne sluteći da će ikad biti objavljeni – u svojim sveskama pravio crteže ljudske anatomije koji se i danas jednako smatraju remek-delima, i to ne samo zato što ih je Leonardo nacrtao. U to vreme, već, anatomske ilustracije nisu samo pokazivale gde je koji organ već su detaljno, realistično i jasno predstavljale i pojedinačne mišiće, pa tako i srce – kao mišić.

Zahvaljujući tehnologijama 15. i 16. veka – štamparskoj presi, graviranju metala i rezbarenju drveta – Leonardov naslednik u naučnoj ilustraciji, Belgijanac Andreas Vesalius, već je 1543. uspeo da u svojoj knjizi “De humani corporis fabrica” objavi anatomske crteže.
Ljudska anatomija srećom nije ostala jedina preokupacija tog doba – ilustracija biljaka i životinja nemačkog slikara i štampara Albrehta Direra izazvale su neočekivano interesovanje za biologiju, posebno botaniku.

Autor „Mikrografije“ koja je opisala svet ispod uveličavajućeg stakla, Robert Huk (inače čovek koji je skovao naziv „ćelija“) pod mikroskopom je posmatrao životinje, biljke, minerale… sve što mu je dopalo pod ruku. Lepota, detaljnost i sasvim novi svet koji otkrivaju ilustracije proistekle iz te Hukove opsesije, objavljene u „Mikrografiji“, postakle su do tada nezapamćeno interesovanje za nauku, zbog čega je ova knjiga često etiketirana kao prvi naučni „best-seler“. Jedan po jedan, ovi umetnici na svoj način pomogli su utiranju novog puta za interesovanje za nauku.

I mada je čovek u 21. veku ovladao fotografijom i mikroskopijom toliko da može da uveliča i uslika jedan jedini atom, naučni ilustratori ni blizu nisu postali stari, zaboravljeni zanat. Oni se danas obrazuju na gotovo svim univerzitetima kao biolozi sa umetničkim darom ili umetnici sa odličnim poznavanjem biologije i perspektivnom karijerom.

Čitajte više