Preteća policijska država Srbija

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Srbija donosi brojne zakone koji ograničavaju slobode građana i kriminalizuju solidarnost, poput Zakona o izvršenju prema kome se prekršajno gone svi oni koji sprečavaju deložacije.
Preteća policijska država Srbija_615cf41fa94df.jpeg
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Donošenje opasnog novog Zakona o unutrašnjim poslovima u Srbiji zasad je izbjegnuto “molbom” predsjenika. Ova epizoda ne govori samo o tome kako funkcionira vlast u zemlji već jasno upućuje i na trendove u jačanju represivnog aparata koje pretpostavlja i službenu integraciju parapolicijskih snaga.

Srbiji je prošle nedelje pretilo donošenje novog Zakona o unutrašnjim poslovima, koji bi zamenio trenutno aktuelni Zakon o policiji. Javna rasprava o tom zakonu je bila, po starom dobrom običaju izbegavanja uključivanja javnosti u pitanja od javnog značaja, jedva vidljiva, slabo najavljivana i prekratkog trajanja s obzirom na važnost teme. Pa ipak, voljom milosrdnika, iako je Nacrt prošao javnu raspravu, Skupština se o njemu neće izjašnjavati.

Reakcije na Nacrt i ograničenu javnu raspravu su bile ozbiljne i glasne, jer je pomenuti predlog zakona donosio izrazito problematične promene – od obrade biometrijskih podataka, preko zabrane objavljivanja podataka o identitetu službenog lica i povećanja ovlašćenja ministra policije da može npr. imenovati parapolicijske formacije za policiju do generalnog smanjenja transparentnosti rada. Ko prati političke manire u Srbiji može i da pretpostavi kako se desilo da se povuče nacrt zakona tik pred usvajanje u Skupštini, jer zna se da politička garnitura stručnjake i javnost ne sluša ni za šta. Za one srećnije kojima je to promaklo – povučen je na molbu predsednika.

Predsednik Republike Srbije ume da zamoli predstavnike izvršne vlasti i Kriznog štaba na primer da (ne)donose mere, povlače predloge zakona, donose rešenja, propisuju norme i uključuju žene u politički rad, sve ono što inače ne spada u njegova ovlašćenja. Tako javni interes nikad ne pobeđuje, već propagandna mašinerija koja svaku borbu za javni interes nakači onome koji grdi, kumi ili zamoljava kao još jedan lični ustupak građanima i građankama.

Zamalo policijska država

Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao predlagač pomenutog Nacrta je predvidelo da novi Zakon o unutrašnjim poslovima nasledi aktuelni Zakon o policiji i donese brojne promene koje bi “modernizovale” sektor bezbednosti u Srbiji. To je u praksi podrazumevalo niz izuzetno problematičnih promena koje bi drastično zadirale u slobode i prava građana i građanki, a ujedno bi smanjile transparentnost i javnost rada policije, koja ionako ne uživa poverenje stanovništva, posebno od leta prošle godine kada je policija batinala civile na ulicama i parkovima Beograda.

Jedan od ključnih problema pomenutog Nacrta je predviđanje korišćenja biometrijskog nadzora i obrade podataka. Iako zvaničnici već godinama o pametnim kamerama govore kao o modernizaciji i povećanju efikasnosti policije u Srbiji, korišćenje takvih kamera bi u ogromnoj meri zadiralo u privatnost, prava i slobode građana i građanki. Dilema o uticaju i posledicama korišćenja masovnog biometrijskog nadzora po demokratsko društvo postoji na svetskom nivou, no Srbija bi, da je zakon usvojen bila prva država u Evropi koja bi zvanično uvela ove, u najmanju ruku kontroverzne metode nadgledanja stanovništva.

Pored toga što je predviđao široka ovlašćenja korišćenja biometrijskog nadzora stanovništva, zakon je istovremeno pretpostavljao napuštanje prakse da na uniformi policajca stoji njegovo prezime, što bi pratila i zabrana objavljivanja podataka o identitetu službenog lica, kao i zabrana snimanja policijskih službenika dok obavljaju svoju dužnost. Stručnjaci i stručnjakinje za bezbednost upozoravaju da bi posledice ovakvih ograničenja javnosti rada policije bile nemerljive, posebno u državi u kojoj je i do sada bilo teško procesuirati prijave za policijsku brutalnost. Kako to može da izgleda u praksi dobro ilustruje situacija sa prijavama koje su podnete za postupanje policije na prošlogodišnjih protestima, koje ne samo da nisu procesuirane već policijski službenici za koje postoje prijave za policijsku brutalnost, prekoračenje ovlašćenja i zlostavljanje građana i građanki nisu ni identifikovani niti procesuirani. Beogradski centar za ljudska prava koji prati sistemsko zanemarivanje julskih batinanja navodi da policija “nije mogla da utvrdi ni koje jedinice su postupale tokom protesta” pa ni identitet pojedinačnih policajaca, a da su individualni izveštaji policijskih službenika bili identični, sa istom štamparskom greškom. Šta ozakonjenje neidentifikacije policije može sa sobom da donese imajući sve ovo u vidu, možemo vrlo lako da zamislimo.

Novi zakon je takođe pretpostavljao proširenje ovlašćenja ministra policije, koji bi donošenjem zakona dobio moć da različite parapolicijske grupacije proglasi policijom. Takvih grupacija u Srbiji ima i već neko vreme privlače pažnju javnosti, u poslednje vreme se organizuju najčešće kako bi maltretirali migrante ili napadali romsku populaciju. Kao dodatni problem se navodi i to da se novim zakonom deci zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova omogućavalo da bez konkursa dobiju posao.

Srbija donosi brojne zakone koji ograničavaju slobode građana i kriminalizuju solidarnost, poput Zakona o izvršenju prema kome se prekršajno gone svi oni koji sprečavaju deložacije, ali otvoreno stvaranje policijske države koja ima toliko široka ovlašćenja i svu moguću zaštitu i tajnost rada otvara brisani prostor za zloupotrebe. Ako tome dodamo generalno uzurpirane institucije i političke pritiske na tužilaštvo i sudstvo – šta ostaje?

Otkud novi Zakon o unutrašnjim poslovima?

Nacrt novog zakona o unutrašnjim poslovima je na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova objavljen krajem avgusta bez najave, te je zakazana Javna rasprava koja je trajala taman toliko koliki je zakonski minimum. Ipak, koliko god da je cela situacija bila iznenađenje za javnost, Nacrt ipak nije došao niotkuda.

Priprema za korišćenje biometrijskog nadzora počinje još 2009. godine zaključivanjem Sporazuma  ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Vlade Srbije i Vlade NR Kine, da bi 2013. bio i ozvaničen donošenjem Zakona o potvrđivanju pomenutog Sporazuma. U narednih nekoliko godina je došlo i do sklapanja Sporazuma o strateškoj saradnji između Republike Srbije i kineske kompanije Huawei od koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova kupilo još 2019. godine blizu hiljadu kamera koje su instalirane na ulicama i javnom prostoru širom Beograda.

I dok kamere nastavljaju da se instaliraju po glavnom gradu, a najavljuje se i širenje mreže kamera na autoputeve, javnost, civilni sektor i Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja upozoravaju da je korišćenje biometrijskog nadzora u suprotnosti sa Ustavom i Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti ali i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, koju je Srbija ratifikovala 2004. godine.

Ministar Vulin se poziva na bezbednost na ulicama Londona koju garantuju upravo biometrijske kamere, što je specifična obmana javnosti jer takvog nadzora nema ni u kamerama preopterećenom Londonu. I dok javnost pozdravlja povlačenje predloga Zakona, civilni sektor u Srbiji nastavlja borbu zahtevom za usvajanjem moratorijuma na obradu biometrijskih podataka, zahtev koji je već preporučen i od strane Ujedinjenih nacija upravo zbog potencijalnih negativnih posledica po pravo na privatnost građana. Mnogi misle da je zakon povlačenjem osporen a – nije. Njegova reinkarnacija spremna za usvajanje nas može sačekati već na proleće, nakon najavljenih izbora i promene Vlade u kojoj će nesporno većinu ponovo činiti SNS kadrovi navikli na donošenje odluka po preporuci ili molbi predsednika.

Predsednička se ne poriče

Zvanični razlog za povlačenje zakona je, kako je naveo Vučić, formalnog karaktera jer je “ostalo još šest meseci do izbora” te da tako važan zakon nije dobro donositi u tom periodu. Iako je ponovo cinično podvukao da “nema pojma šta piše u tom zakonu”, mogućnost usvajanja tog ili sličnog zakona je ostala otvorena.

Formalni karakter ili briga za rejting usled reakcija na proces pisanja i donošenja takvog zakona, ostaje da nagađamo, no Vučićevu molbu je pratilo živopisno saopštenje ministra policije Aleksandra Vulina koje je samo ilustrovalo atmosferu u kojoj se tako važni zakoni donose. Kako je navedeno u saopštenju, Ministarstvo unutrašnjih poslova je “obaveštajnim radom došlo do informacija da je nekoliko stranih zapadnih obaveštajnih službi preko svoje agenturne mreže u medijima, nevladinim organizacijama i političkim partijama izvršilo medijsku pripremu za organizaciju nasilnih protesta koji za cilj imaju destabilizaciju Srbije. Njima srpske glave nisu bitne i spremni su da ih bacaju u besmislenim sukobima”. O kakvim je glavama bilo reči, ostala je enigma, ali su svakako odradile svoju funkciju u SNS-skoj propagandnoj mašineriji koja već mesecima javnost opterećuje morbidnim fotografijama na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i po naslovnim stranicama režimskih medija.

Društvo u Srbiji je tako zarobljeno u tim molbama, jer kako je rekao Vulin predsednička se ne poriče, iako je predsednička često van svojih ovlašćenja. Ministar policije je još jednom podsetio da je odgovornost za kriminal na ulicama Beograda i Srbije naša, jer je osporavanje takvog predloga zakona izjednačeno sa borbom protiv svega novog u sektoru bezbednosti što će za posledicu, prema ministru, imati činjenicu da će ubice i lopovi biti malo sigurniji a policija i građani mnogo nesigurniji.

Ironično je, a suštinski tragično da predstavnici vlasti u Srbiji preteći mašu kažiprstom, posebno imajući u vidu da su ubice i lopovi razvili kriminalne grupe u tolikoj meri ne zbog manjka novina u sektoru bezbednosti već, bar kako navode mediji godinama unazad da upravo pripadnici kriminalnih grupa tvrde – zbog dobre umreženosti sa istim.

Čitajte više