Pohvale

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Zašto je Ani Brnabić, ali i predstavnicima Skupštine, potrebno da još jednom budu uhvaćeni u ulepšavanju stvarnosti?
Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Teško bi bilo ustanoviti koliko puta je Vlada Srbije navodno dobila pohvale od Venecijanske komisije za napore uložene u promenu Ustava Srbije. Ovaj proces, samo u mandatu aktuelne vladajuće koalicije, traje duže od 8 godina. Ako navedene pohvale, ilustracije radi, svedemo samo na izjave Ane Brnabić i to samo tokom 2021. godine, videćemo da je Vlada Srbije dobila odobrenje Venecijanske komisije za promenu Ustava (16. april, izvor Beta) kao i da je Vlada dobila pohvale Venecijanske komisije za promenu Ustava u delu o pravosuđu (28. septembar, izvor Beta). Međutim, istina bi se mogla svesti na sledeće – mišljenje Komisije o važećem Ustavu Srbije iz 2007. je izrazito negativno; mišljenje Komisije iz 2018. o jednom od nacrta rešenja za izmenu Ustava je takođe pretežno negativno (o tome je detaljno bilo reči na Peščaniku), dok je mišljenje na koje ovih dana referiše Ana Brnabić tek u postupku izrade. Venecijanska komisija prikuplja informacije o Nacrtu akta o promeni Ustava, a mišljenje o njemu će tek biti pripremljeno i objavljeno tokom oktobra 2021.

Dok čekamo ovo mišljenje, od nemale važnosti je naglasiti da i se tekst Nacrta akta o promeni Ustava, sa pratećim Nacrtom ustavnog zakona, ne može pronaći prostom pretragom akata u proceduri Narodne skupštine. Naime, ovog teksta nema čak ni među ostalim aktima u proceduri, već se isključivo može naći u okviru izveštaja o sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo od 21. septembra, kada je nacrt poslednji put izmenjen usmenom intervencijom članova Odbora. Kako je tekst na srpskom jeziku dostupan samo najupornijima, možda ne treba naročito naglašavati da tekst na engleskom jeziku, a koji je upućen Komisiji, uopšte nije javno dostupan. Ovo ne bi bio tako veliki problem da domaće institucije nemaju istoriju lažnih prevoda sa srpskog na engleski jezik i obrnuto. Poslednji takav slučaj beležimo u slučaju dostavljanja teksta Nacrta zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, kada je tekst dostavljen Komisiji u bitnim delovima izmenjen u odnosu na onaj koji je bio u javnoj raspravi. O tome detaljnije drugom prilikom.

Dok traje Vladina radost zbog navodnih pohvala predsednika Venecijanske komisije, ne treba smetnuti sa uma da do danas javno nisu dostupni zapisnici sa sednica Radne grupe Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koja je izrađivala akte o kojima je ovde reč. Ovi zapisnici ne samo da nisu objavljeni, već trenutno nisu dostupni ni na zahtev, zbog povećanog obima rada skupštinske službe (o ovome svedoči skupštinski odgovor autorki ovih redova, koja je zapisnike zahtevala redovnim zakonskim putem). Zapisnici bi nam razjasnili kako je ova grupa odlučivala, ko su bili predlagači određenih rešenja, koju argumentaciju su koristili za njihov odabir. Ovo su pitanja koja su za naše prilike ako ne važnija, a onda podjednako važna kao i buduće mišljenje Venecijanske komisije o promeni Ustava. Ovaj materijal je od velike važnosti ne samo sada, dok je postupak u toku, već će to biti i naknadno, u postupku istorijskog i ciljnog tumačenja ovih odredbi.

Radna grupa, koja se prvi put sastala 30. juna i od tada, prema rečima predsednice Odbora Žarić Kovačević, još ukupno 13 puta, trebalo je da doprinese javnosti postupka izrade Nacrta akta o promeni Ustava. U tu svrhu su kao članovi ove grupe postavljeni i predstavnici Društva sudija i Udruženja tužilaca. Doduše u manjini u odnosu na sastav grupe u celosti – dva predstavnika od ukupno 11.

Zbog čega zapisnici o radu ove grupe nisu javno dostupni, a prejudicirane međunarodne pohvale u medijima jesu? Ovo pitanje skoro i da ne zahteva odgovor.

Zašto je Ani Brnabić, ali i predstavnicima Skupštine, potrebno da još jednom budu uhvaćeni u ulepšavanju stvarnosti? Odgovore možemo svrstati u nekoliko kategorija. Pre svega, postoji očajnička potreba da se izmene Ustava po svaku cenu sprovedu do kraja, nakon gotovo decenije odlaganja. Ove izmene su, po svim svojim karakteristikama, oktroisane od strane izvršne vlasti. Dalje odlaganje, pa makar i naprednjački nametnutih ustavnih izmena, vodilo bi spoljnopolitičkim problemima, poput potpunog zastoja evropskih integracija. Nedovršeni posao bi ukazivao i na temeljnu nesposobnost vladajuće većine, koja u svojim rukama drži baš sve poluge vlasti. S obzirom na to da je domaća, pre svega stručna, podrška ustavnim promenama u najmanju ruku skromna, potrebno je preuveličati onu međunarodnu. To u očima vlasti čitav postupak čini legitimnim ili makar legitimnijim.

Takođe, Vlada Srbije, njena predsednica i vladajuća partija u celini, smatraju da međunarodne institucije funkcionišu kao i domaće. Recimo, na način na koji funkcioniše domaće tužilaštvo ili sud. Dakle, vlast se, držeći megafon, izjasni o poželjnom ishodu, a onda do takvog ishoda, nekakvim čudom, zaista i dođe. U srpskim uslovima ovakav redosled koraka uglavnom daje odlične rezultate. Funkcionerima je zato teško da shvate da bilo koji drugi sistem postoji ili da je uopšte potreban. Ovo je ujedno i razlog zbog koga ova i ovakva vlast nikada neće predložiti ustavna rešenja koja bi tužilaštvu omogućila samostalnost, a sudstvu nezavisnost. Što je, podsetimo, osnovni cilj ustavnih promena u Srbiji. Vladajuća većina svakim svojim potezom pokazuje nemogućnost da se sa takvim ishodom suoči, čak i na apstraktnom nivou. Od prakse smo i dalje udaljeni miljama.

Čitajte više