Ћирилица је босанско писмо

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Чувари босанског духовног, културног и земљишног блага не смију више ћораво гледати и глухо посматрати како им српска националистичка политика анексира аутохтоне босанске духовне, културне и земљишне вриједности.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Александар Вулин је био у праву кад је рекао да није он тај који је измислио идеју ”велике Србије”, односно ”српског св(иј)ета”.

Урадио је то давно прије њега Илија Гарашанин (1812 – 1874) у свом чувеном свесрпском памфлету ”Начертаније”.

Наиме, Срби су одувијек били, као што су и данас, опсједнути Османском царевином на начин да су од слуге хтјели постати господари попут Турака Османлија.

Отуда су рани протагонисти идеје о ”великој Србији” сањали да на рушевинама Османске царевине подижу своју српску хегемонију, тј., ”велику Србију” по моделу Османске царевине, којој су Срби ревносно служили и којој су се понизно дивили, као што се и данас диве, али и на трагу својеврског Штокхолмског синдрома.

Зна се, Османска царевина је na Balkanu оставила иза себе велико духовно и културно благо, као амалгам локалних и свјетских култура.

Прије свих, Босна је била и остала у средишту српске пажње због њене духовне, културне и земљишне богате више врсне оставштине.

Крало се немилице из богате босанске ризнице блага од босанске хисторије до босанске севдалинке, од босанске земље до босанске дове-молитве: – Нека туга буде нада! Нека освета буде правда!, од босанског језика до босанских књижевника, од босанске нације до босанске државе.

Но, посљедња хистерична српска галама око ”очувања и употреби језика српског народа и ћириличког писма”, понукала ме да скренем пажњу Бошњацима/Босанцима да знају да је ћирилица босанско прије него српско писмо.

Ако је, како каже Радован Караџић, Вук Караџић ”створио” српски језик, а знамо да само Бог Свевишњи стварa из ишта – ex nihilo, онда је јасно да је Вук Караџић морао правити правопис српског језика из нечега, а из чега би другог него из материје босанског језика и босанске ћирилице, односно босанћице.

Никако и никада, ни босанчица ни босански језик, нису били ”дио аустроугарског пројекта, који је наглашавањем босанског идентитета и неког наводног континуитета тадашњих беговских кућа и средњовјековне Босне настојао да историју Босне отме из оквира у којем се природно налазила, а то је српски културни простор”.

Као и многе друге српске лажне тврдње око Босне, и ова апокрифна тврдња професора Богословског факултета у Фочи Дарка Ђога је криво насађена зато што Босна није никад ни од кога ништа крала, а поготово не од мање вриједне духовности и културе од своје властите духовности и културе.

Ни по цијену да ју се прогласи земљом херетика, којима треба одсјећи језик зато што не славе светосавске иконе, Босна није одустајала од своје босанске неовисности, самосталности и слободе у вјери и култури.

У правили, босански сусједи су одувијек отимали и крали од Босне, као што то и дан данас чине, крали су оно што нису имали и што сада немају ни у свом духу ни у својој властитој културној баштини.

Међутим, нису криви само крадљивци, већ су много више криви немарни чувари босанског духовног, културног и земљишног блага.

Због тога, имам потребу да позовем Бошњаке/Босанце да схвате да се не одричу босанског власништва на ћирилицу, која је својствена древној босанћици, односно босанском аутохтоном језику.

Данас, босанска дјеца треба да уче једнако оба писма – и латиницу и ћирилицу!

И не само то, већ културна заједница у Бошњака ”Препород” треба да установи 15. септембар као босански дан ћирилице, гдје ће ћирилица имати статус неотуђивог босанског језичког и културног блага.

Уистину, 15. септембар треба да буде дан босанског националног јединства, дан босанске јединствене заставе са љиљанима, дан јединства босанског језика и дан јединства босанске културе у различитости ћириличног и латиничког писма.

Чувари босанског духовног, културног и земљишног блага не смију више ћораво гледати и глухо посматрати како им српска националистичка политика анексира аутохтоне босанске духовне, културне и земљишне вриједности.

Ћирилица је, несумљиво, једна од тих духовних и културних вриједности, којој се у Босни треба поклонити дужно поштовање, као обавезно сјећање и захвалност босанским прецима, који су нам оставили у наслијеђе босанско духовно и културно благо.

Нација која нема организирану свијест своје аутохтоне духовне, културне и територијалне прошлости, живи у конфузији своје садашњости и ризикује да изгуби своју будућност.

Аллаху Свемогући, оснажи нас да препознамо наше аутохтоне духовне, културне и територијалне вриједности! Амин!

Аллаху Свезнајући, поучи нас како да спознамо истину о нашим аутохтоним духовним, културиним и територијалним вриједностима! Амин!

Аллаху Милостиви, омили нам духовност, културу, језик и босанску земљу, нашу домовину, јер љубав према домовини је саставни дио вјере! Амин!

Čitajte više