Bata Gašić i 50 konobara

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Pustimo sad što se u ime ljubavi prema Srbima spasitelj gadi upravo Srba i prezire ih. Nešto drugo bi ovde trebalo da nas zanima.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Taman što je spasao ćirilicu, kad odoše tablice dođavola. Nema odmora za „srpskog“ spasitelja. Kada se gleda s ove strane granice, sve se dogodilo iznenada. Preko noći su dovezeni kontejneri te raspoređene ozbiljno naoružane kosovske jedinice kako bi se vozila na granici sa Srbijom zaustavila i na njima pod prisilom zamenile tablice iz Srbije tablicama Kosova. S one strane granice, čitava stvar se najavljuje godinu unazad. A da će se dogoditi 2021. znalo se još 2016, kada je produžen na još pet godina dogovor o tablicama. Ako ne ranije, pre nedelju dana smo mogli da saznamo da automobilske tablice iz Srbije neće važiti na Kosovu kao što kosovske tablice ne važe u Srbiji.

Stvar naravno nije u tablicama samima po sebi. One se sa obe strane granice vide kao obeležja državnosti. Zalud se sada s ove strane granice zapomaže o ukidanju osnovnih sloboda Srbima na Kosovu, među kojima je i sloboda kretanja. Na gušenju tih sloboda radila je upravo srpska strana kada je tobože državni rezon podigla iznad tih osnovnih sloboda. Kada je juče video vlastiti odraz u ogledalu s one strane granice, ovdašnji režim se – prepao. Dobro, prepao je jaka reč. Kažimo da je odglumio da se prepao, iznenadio, ozlojedio. A glumio je sve to kako bi sakrio da je stvar bila očekivana, da se znalo šta će se dogoditi i da se, uprkos svemu tome, u vezi sa tim ništa nije uradilo.

A moglo se uraditi. Recimo, mogla se na vreme žiteljima Kosova i Srbije s obe strane granice barem skrenuti pažnja na to šta će se dogoditi i kako da se u vezi s tim ponašaju. Pored toga, mogao se tražiti novi dogovor i to javno. Da se o tome javno govorilo, uputstvo za prelazak granice kolima stiglo bi kao očekivano a jučerašnji događaji ne bi nikoga iznenadili. Ako ništa drugo, ljudi bi manje-više spokojno prelazili granicu jer bi znali šta ih tamo čeka i bila bi izbegnuta kriza. Pod uslovom da se kriza htela izbeći. Sva je prilika da nije. Spasitelj je pak juče objasnio da je on mislio da će se osnivanjem zajednice srpskih opština rešiti i pitanje tablica.

U jednom trenutku je čak i njemu moralo postati jasno da od te zajednice barem za sada nema ništa, a da će ljudi i bez te zajednice putovati preko granice i da se onda to pitanje mora rešiti nezavisno od njenog osnivanja. Ništa od toga: kao što je u glavi spasitelja neki tobože državni rezon iznad osnovnih sloboda i prava ljudi s obe strane granice, tako mu je i neka imaginarna „zajednica“ važnija od realnog svakodnevnog života njenih žitelja. Juče je spasitelj, u specijalnom obraćanju, koje, sada smo to već sebi dobro utuvili, ni po čemu nije bilo specijalno, rekao kako je on jedini od svih pregovarača već devet godina u pregovorima. Drugi su dolazili i odlazili, a on je postao konstanta.

Tako ove pregovore obeležavaju dve konstante. Jedna je njihov stalni neuspeh, a druga: spasitelj. Zdrava pamet kaže da bi te dve konstante morale biti u nekoj korelaciji. Pa ako se hoće rešiti jedna, recimo neuspeh, morala bi se promeniti druga – da se umesto spasitelja pojavi neki drugi pregovarač. Spasitelj na to kaže – ali, ja najbolje znam o čemu se pregovara, ja sam najduže tu. To nije zdrava pamet: kao razlog da ostane on upravo navodi razlog zbog koga bi morao da se skloni. Juče je spasitelj dao još neke razloge za svoj ostanak, i svi su – recimo to tako – ljubavni. Ovako spasitelj: ko se ne slaže sa mnom, ne voli Srbe na Kosovu. I još: ko je protiv mene, ne voli Srbe na Kosovu.

Kada se te izjave ljubavi prevedu na jezik izborne kampanje, one glase: treba da se stide svi koji su u izbornoj kampanji protiv mene jer tako pokazuju da ne vole Srbe sa Kosova. Tako je spasitelj krizu oko tablica prikopčao na izbornu kampanju. Lakoća sa kojom je to uradio navodi na spekulaciju da je krizu jedva dočekao. Neki drugi spasitelj gledao bi da spasi što se spasiti može kada već zna šta će se i kada dogoditi. Ovaj naš spasitelj spokojno dočekuje krizu i onda je tobože usplahiren i pogođen patnjom (koju je dakle mogao da spreči) pretače u izbornu kampanju. Pa poimence navodi sve koji su protiv njega s gađenjem na licu i izričito kaže da ih prezire kao što i oni preziru njega.

Pustimo sad što se u ime ljubavi prema Srbima spasitelj gadi upravo Srba i prezire ih (ako sam dobro zapamtio, svi poimence nabrojani kao dostojni prezira bili su osvedočeni Srbi). Nešto drugo bi ovde trebalo da nas zanima. Ako se zbog ljubavi prema Srbima uoči izbora ne sme ići protiv spasitelja, ako se iz iste te ljubavi prema Srbima spasitelj ne sme kritikovati što devet godina u nizu ređa neuspehe i time direktno ugrožava žitelje Kosova (kosovske Srbe, ako hoćete) – šta se sme? Recimo, ako ste direktor BIA-e i umirete od ljubavi prema Srbima sa Kosova, šta radite 19. septembra uveče, a znate šta će se dogoditi 20. Ženite sina, naravno. Jer, kako drugačije voleti kosovske Srbe?

Da se odmah razumemo, mladencima sve najbolje. Njihovo venčanje je isključivo njihova stvar. Ali, tata mladoženje od 19. septembra je ujedno i direktor BIA. Što više nije samo njegova privatna stvar. On je pre svega direktor BIA upravo uoči 20. septembra, sve i ako 19. uveče ženi sina. Vest kaže da je na proslavi venčanja tata angažovao 50 konobara. Da zaista voli Srbe na Kosovu, tata bi kao direktor BIA-e odštampao letke sa uputstvima za promenu tablica na granici, i onda bi sa 50 konobara u rano jutro 20. septembra stao s ove strane granice i delio letke putnicima da ne budu zatečeni na granici. Nije se desilo. I ako nije, spasitelj ipak ne sumnja u tatinu/direktorovu ljubav prema Srbima na Kosovu.

Nije tata direktor jedini koji na čudan način voli Srbe na Kosovu. Uz njega stoji i patrijarh. On je pre svadbe krstio tatinog unuka. Kao mladencima, i unuku želimo apsolutnu sreću. Nadalje nas zanima isključivo patrijarh u čijem je opisu posla, kako se to uobičajilo, da voli Kosovo. Pošto je očigledno blizak s direktorom BIA, jer što bi mu inače krstio unuka, kada je to mogao da uradi i neki kruševački pop, kao što i inače krsti (obične) novopridošle članove u svojoj mesnoj verskoj zajednici, patrijarh je mogao/morao znati šta će se odigrati na granici 20. septembra. Ali, eto, ni on nije u rano jutro požurio ka granici da obavesti svoje sunarodnike šta im se sprema oko tablica i posavetuje ih.

Direktor BIA i patrijarh u sadašnjem, naopakom, poretku stvari u Srbiji, plaćeni su da vole Kosovo. Kako su ga voleli na 20. septembar, videli (ni)smo. Tu čudnu demonstraciju ljubavi spasitelj, pak, nije osudio. Što se spasitelja tiče, Srbe na Kosovu najviše vole upravo oni koji doslovno gledaju samo svoja posla. Svi drugi, koji se sa spasiteljem ne slažu jer im je pored svojih poslova na duši i takozvano zajedničko dobro, za spasitelja su mrzitelji. I tako samo povod da spasitelj sa od besa izobličenom grimasom još jednom u javni prostor kao u kanalizaciju izlije sopstvenu mržnju.

P.S. U Kosovskoj Mitrovici su roditelji protestovali što tobože zbog zaraze ne rade osnovne škole. (Tako su se u protestu pridružili roditeljima iz Valjeva i Niša.) Rečeno im je da škole ne rade po naredbi ovdašnjeg ministarstva prosvete. Roditelji su logično pitali – zašto, po nalogu istog ministarstva, rade osnovne škole u Srbiji, a ne rade u Kosovskoj Mitrovici? Zašto su njihova deca diskriminisana u odnosu na osnovce iz Srbije, iako su sva (navodno) u nadležnosti istog ministarstva? Po kriterijumima iz Beograda, Kosovska Mitrovica ne ide u crvenu zonu, pa tako ni tamošnje škole ne bi trebalo da rade u crvenom režimu. S druge strane, kosovska vlada pomerila je početak školske godine na 27. septembar. Tako se inače neutemeljena odluka ovdašnjeg ministarstva pokazuje kao usklađena s odlukama tamošnje vlade, iako za to, da ponovimo, ako se poštuju ovdašnji kriterijumi, nema razloga. Pitanje za spasitelja – kolika je ljubav ovdašnjeg ministra prosvete prema Srbima s Kosova?

Čitajte više