Stid

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Svakom odraslom žitelju Srbije jasno je da bi posle ovakvih lekcija srednjoškolci u Srbiji mogli da osećaju samo stid.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Biće uzbudljivo na nemačkim izborima za savezni parlament u nedelju 26. septembra: imamo tri stranke i tri po šansama poravnata pretendenta na kancelarsko nasleđe Angele Merkel. Uz to i veliki procenat, oko 40 odsto, još neopredeljenih birača. Da je nekim slučajem u izbornoj igri ostala i sama Merkel znali bismo pouzdano barem to da će ona izgubiti. Jer, ko god se pred svoje izbore vidi s Vučićem – gubi. Vučić nepogrešivo promašuje kada se kladi na kandidate na izborima u drugim zemljama i odlučno staje na stranu budućih gubitnika. Da li će loša karma zbog susreta s Vučićem preći sa Merkel na njenog naslednika u redovima demohrišćana Armina Lascheta, ostaje da se vidi.

I dok čekamo da vidimo šta će biti u nedelju, ima izbora u Nemačkoj koji su već završeni. Naime, u nekim tamošnjim školama, deca su proteklih nedelja već glasala na kobajagi izborima. U sklopu nastave o političkom sistemu, nemački srednjoškolci su se prvo upoznali s demokratskim ustanovama i procedurama svoje zemlje, zatim sa programima političkih stranaka i njihovim predstavnicima, da bi konačno kompetentno mogli i sami da se upuste i u – istina, tobože – izbore. Obrazovni cilj je očigledan: pripremiti decu da po izlasku iz škole budu odgovorni žitelji sposobni da sa sunarodnicima sklapaju aranžmane kako će zajedno živeti.

Pedagoška priča je bezmalo dirljiva. Kako to obično biva u tim osetljivim formativnim godinama, deci su na duši mahom bitne stvari – očuvanje životne sredine i zaštita životinja, na primer. Ali, to što brinu o krupnim (svetskim) problemima ne znači da su deca i naivna. Iako bi mnoga od njih ponajpre glasala za stranku u čijem je programu zaštita životinja na prvom mestu, deca znaju da su šanse te stranke da u realnom svetu odraslih uđe u parlament, da o vladi i ne govorimo, u domenu mašte. Pa se opredeljuju za druge aktere, najbliže onome što bi bio njihov prvi izbor – recimo za stranku Zelenih i njenu kandidatkinju za kancelarku Annalenu Baerbock.

U tim promućurnim a ipak mladalačkim političkim kalkulacijama ne prolaze loše ni levičari iz Socijaldemokratske partije. Ima naravno i dece koja tačno znaju šta bi volela, ali ne poznaju tekuću političku ponudu. Ta deca mogu otići na sajt koji ih jednostavnim upitnikom o političkim preferencama – što će reći, o tome šta im je bitno u životu – usmerava ka strankama koje su im po programu najbliže. Naravno, domaći cinici dosetiće se čitavog niza načina ne samo kako da se ovaj proces u školama zloupotrebi, nego i šta su mu, samom po sebi, nenadoknadive manjkavosti sa mogućim pogubnim posledicama. Ali, pustimo cinike. I ostavimo decu i odrasle u Nemačkoj da brinu svoje brige.

Umesto toga, hajde da zamislimo sličan pedagoški proces u našim školama, pred izbore naredne godine. Kako bi se dakle deca u školama u Srbiji mogla igrati izbora, kao što se izbora igraju deca u Nemačkoj u svojim školama? U prvom koraku, odgovor na ovo pitanje je – lak. Tako je, nepodnošljivo lak. Za razliku od svojih nemačkih vršnjaka, deca u Srbiji nemaju razloga da se upoznaju s partijskim programima. Nadalje, uopšte u tom prvom koraku nije bitno ni koje su to njihove političke preference ili takozvani životni ciljevi. Ako bi već morali da se igraju izbora u školi po analogiji sa onim što se događa u svetu odraslih, deca bi prvo morala da se dogovore oko izbornih uslova.

Umesto da uče o demokratskim ustanovama i političkim strankama, decu bi trebalo naučiti šta su to fer i pošteni izbori, to jest slobodni izbori. Recimo, da ima ko o tome da ih uči i recimo da postoji (prosvetna) volja da deca to nauče. Pošto to nauče, deca bi trebalo da se opredele ne za neku od stranaka, nego da se grubo podele na one koji misle da su fer i pošteni izbori bespotrebni luksuz i da samo štete čvrstini i efikasnosti države, i na one koji misle da su fer i pošteni izbori neophodni da bi se u miru živelo zajedno i donosile odluke za opšte dobro. Ili, da kažemo to sasvim jednostavno, deca bi se delila na one koji bi kada porastu da budu Vučić i na one koji misle da ti budući vučići ruše zajedničku budućnost.

Ostaje nam samo da strepimo od drugog koraka u ovoj pedagoškoj distopiji. Sasvim je lako zamislivo kako bi se deca posle ovakve političke obuke iz škola vraćala okrvavljena i razbijenih glava. Svaki razumni i dobronamerni pedagog povukao bi se pred verovatnoćom takvog ishoda i po cenu života se trudio da politiku zadrži ispred vrata učionice. Ali mračna politička slika se ovom krvavom školskom tučom ne bi zaokružila. Ako bi se analogija vukla do kraja i ako bi škola zaista htela da istinito odrazi političku realnost u zemlji (a to bi, u nekim apstraktnim okvirima, morala biti uloga škole), decu bi posle tuče došla da mire neka druga deca iz neke druge zemlje, recimo baš mali srednjoškolci iz Nemačke.

Svakom odraslom žitelju Srbije jasno je da bi posle ovakvih lekcija srednjoškolci u Srbiji mogli da osećaju samo stid. I svaki odrasli žitelj Srbije takođe bi se morao postideti jedne takve lekcije: jer, to je svet koji smo napravili za ovdašnju decu i o kome bi – da smo zaista pošteni i odgovorni – morali da ih učimo u školi. Jer to je svet u koji će uskoro ući nesrećni ovdašnji srednjoškolci. Stid bi morao biti nepodnošljiv. Da ima stida, u Srbiji.

Čitajte više