Juriš na bakšiš

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Kao što reče prvi crnogorski liberal, Marko Miljanov Popović, junaštvo je braniti sebe od drugih, čojstvo je braniti druge od sebe.
Ilustracija: Luke Ridgway
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Lepo kaže stara izreka: čim neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik. Tako su ovih dana svi reflektori bili upereni u nacionalnu zastavu i ćirilicu, dok su nam u „bek stejdžu“ praznili džepove.

Evo, recimo, ministar finansija Siniša Mali je nedavno izjavio da bi uskoro Srbija mogla propisati da bakšiš ulazi u fiskalni račun. U pitanju je, kako mu i samo ime govori, sitniš ali je primer, što se kaže, „paradigmatičan“. Na njemu se prelama čitavi privredni sistem, tj. odnos vlasti i privrede. Naime, inicijativu da se bakšiš nekako „legalizuje“ pokrenuli su zapravo sami ugostitelji. Iz dva razloga. S jedne strane, zato što ih je finansijska policija, zbog viška u kasi ili novčaniku konobara, rigorozno kažnjavala, često i zatvarajući im objekte. S druge strane, zato što su, zbog nemogućnosti da se napojnica da prilikom plaćanja karticom, što je u svetu uobičajena praksa, ostajali bez zarade koja je, po tvrdnjama upućenih, samo 2019. godine iznosila 10-15 miliona evra.

Kao da su, međutim, otvorili Pandorinu kutiju. Sad se, poučeni dosadašnjom praksom, plaše da će kad bakšiš uđe u fiskalnu kasu taj prihod biti oporezovan što će znatno smanjiti njihova, tačnije pre svega primanja kelnera.

Šaljivdžije kažu da bi uskoro i bakšiš koji dobija muzika mogao ući u fiskalnu kasu. Drugi odgovaraju da bi u tom slučaju muzikanti, kao taksisti i advokati, trebalo da naprave štrajk pred Vladom Srbije. Uzmu instrumente i zasviraju nešto, recimo onu „Pada, pada, pada vlada“. Pretvorilo bi se to u opštenarodno veselje.

Šalu na stranu, dok se ovaj „juriš na bakšiš“ tek priprema, jedan drugi zakon, onaj o tzv. „e-fiskalizaciji“ već je na vratima. Velika bruka tog zakona je što su pomenute dve profesije, taksisti i advokati, ponovo izuzeti iz njegovog važenja i opet dobili specijalni, takoreći nadpravni status. Sramota, naročito za navodne zaštitnike pravne jednakosti, advokate, ali na to više ne treba trošiti reči.

Nije to ni najvažnije. Suština ovog zakona – čija je zapravo glavna novina da zahteva obavezno uvođenje novih elektronskih fiskalnih kasa – jeste u tome da je on nepotreban. Privrednici već imaju fiskalne kase, te kase su već povezane sa Poreskom upravom, dakle i prihod se beleži i kontrola je omogućena. Zakon nije potreban ni građanima. Ne samo zahvaljujući nagradnoj igri „uzmi račun“, oni su fiskalizaciju lepo prihvatili i na nju se navikli.

Ako nije potreban ni korisnicima kasa ni potrošačima, postavlja se logično pitanje, zašto se on uopšte donosi? Očigledno zato što je potreban vlastima. O njenim pak razlozima može samo da se nagađa, ali se nameću dva. Možda zato što na taj način nabacuju posao određenim firmama – sa svim (koruptivno-klijentelističkim) posledicama koje iz toga slede i zbog kojih je Srbija odavno okarakterisana kao „zarobljena privreda“. Drugo, uticaće to i na rast bruto domaćeg proizvoda. Malo, ali Vučiću je i svaki promil zauvar.

Na „nečistu savest“ vlasti možda najbolje ukazuje odluka da sa 200 evra subvencioniše kupovinu svake kase, zašta je u budžetu (s obzirom da ih ima oko dvesta hiljada) već izdvojeno šest milijardi dinara. Tako, po rečima ministra finansija, privrednici „neće imati ni dinar troška za nove fiskalne uređaje“. Kada je Siniša Mali pre par godina optužen da je plagirao doktorat, kao olakšavajuću okolnost sam iznosio da je makar prepisivao od dobrih ekonomista – Živkovića, Mijatovića i sličnih. Izgleda, međutim, da je Mali prepisivao mehanički inače bi znao da se državna kasa puni novcem koji je putem raznih poreza oduzet od preduzeća (i građana, razume se) tako da svaki budžetski trošak, makar indirektno, jeste i trošak privrede.

U stvari, naravno da Siniša Mali to zna, ali prosto teško je odupreti se tom osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština.

Što nas vraća na temu s početka ovog teksta, samo iz drugog ugla. Na nedavnoj proslavi Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, 15. septembra, predsednik Vučić je, utemeljujući praznik u slavnoj prošlosti, na kraju podsetio i na neke nacionalne nesreće. I zavetovao se da „nam se više nikada neće ponoviti ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Prebilovci, ni Oluja, ni Bljesak, ni pogromi iz 2004. godine“. Činilo se nekako i u tom svečanom času, s obzirom na sve što se u poslednje tri decenije događalo, to junačenje deplasiranim, ali je nešto drugo, mada nije ni pomenuto, možda još više zaparalo uši.

Kao što reče prvi crnogorski liberal, Marko Miljanov Popović, junaštvo je braniti sebe od drugih, čojstvo je braniti druge od sebe. Pa kad je već pominjao stradanja srpskog naroda, obećavajući da se to više nikad neće desiti, bilo bi dobro da je Vučić pomenuo Sarajevo, Srebrenicu, Vukovar, Dubrovnik, pogrom iz 1999. i zarekao se da Srbi to više nikada nikome neće učiniti. Bilo bi to hrabro, i liderski.

Čitajte više