Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Đavo je u detalju, kaže stara izreka. Jer detalj često i, kako se to kaže, paradigmatično ukazuje na suštinu stvari. Tako i jedan član Zakona u upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma o pravim namerama i željama vlasti, o „duhu zakona“, govori više od svih ostalih njegovih članova, kojih istina nema mnogo, svega 11, na tri strane, ali i od obrazloženja koje je pet puta duže.
Ostaviću, dakle, po strani inače vrlo zanimljivo pitanje zašto je o ovoj materiji donet potpuno nov zakon kad već postoji jedan – Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama – i kada bi bilo pravno smislenije i efikasnije, ako već treba, postojeći zakon izmeniti i dopuniti. Ali, ova vlast, više od svih prethodnih, voli da stvara normativnu konfuziju. To joj posle daje više prostora za samovolju i lov u mutnom.
Reč je, da se vratim na temu, o članu 5 u sredu, 15. septembra, usvojenog Zakona kojim se predviđa da Republika, Pokrajina (Vojvodina, razume se) i lokalne samouprave mogu „ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice za privredne subjekte koji u svom poslovanju odnosno u obavljanju svoje delatnosti odluče da koriste ćirilično pismo“.
Ministarka kulture Maja Gojković je obraćajući se poslanicima kao posebnu vrlinu Zakona istakla da on nikoga ne diskriminiše. Ne diskriminiše možda u negativnom smislu, tako što nekome uskraćuje neka prava – mada ni to nije sasvim tačno jer slobodu korišćenja latiničnog pisma svakako ograničava – ali davanje privilegija, povlastica i popusta, jednom rečju davanje više prava, svakako je diskriminacija, mada tzv. pozitivna.
To što ovi propisi još nisu doneti i formalno ne postoje ništa ne menja na suštini stvari, tj. na „volji“ zakonodavca. Zbog toga ima smisla bar za trenutak zamisliti kada neki takav propis bude donet – a nema sumnje da će se, potraje li samo ova vlast još neko vreme, to desiti – kakva će situacija nastati. Sigurno će, naime, neki privrednici iskoristiti priliku koja im se ukazala i, da bi smanjili troškove, prihvatiće povlašćeni položaj. Tu, međutim, neće biti kraj priče. Jer odmah će se postaviti pitanje zašto isto nisu postupili i drugi, tj. svi. Odgovor koji će se u takvoj atmosferi kao prvi nametati jeste – zato što nisu dovoljno dobri (da ne kažem baš zato što su loši) Srbi. Čak i ako, „tipično srpski“, to budu uradili iz inata. Ti ljudi i firme odmah će biti obeleženi. Zapravo – sumnjivi.
To neće važiti samo za vlasnike, nego i za zaposlene. Zašto oni uopšte rade kod vlasnika koji su, praktično, izrodi? I oni će postati sumnjivi i podložni osudi sredine. Žute trake – ili bele, kakve su tokom rata devedesetih u Prijedoru nosili muslimani – neće ni biti potrebne.
Možda do ovog katastrofičnog scenarija i ne dođe, ali podela na građane – a među njima posebno Srbe – prvog i drugog reda biće neminovna.
Pri čemu će, da se malo, od sve muke, i nasmejemo, ovi drugi biti naučnici, pošto je, prema slovu Zakona, dozvoljeno naučne radove pisati latinicom, dok će prvi biti političari i voditi zemlju, poput pomenute ministarke koja govori o „malom zakonu“ i da ćirilicom piše „od rođenja“. Tako da će, po svemu sudeći, konačno u stvarnost biti pretvoren onaj vic:
– Kako pametan Srbin zove glupog Srbina?
– Telefonom, iz Amerike.
To će biti samo jedna, ne nužno ni najvažnija, posledica Zakona usvojenog na Dan srpskog jedinstva.
