Kad mikroba nije bilo

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Šta više, njihovo postojanje je potvrđeno vek i po ranije, ali se još od 5. veka p.n.e. spekulisalo o njihovom postojanju.
Foto: Free-Photos/Pixabay
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Pre nego što su lekari otkrili kako mikrobi šire zaraze, smatralo se da bolesti uzrokuje prljav vazduh koji je nazivan mijazma. Ova reč grčkog porekla značila je zagađenje koje je posledica truljenja. Mijazma je, kako su smatrali učeni ljudi sve do pred kraj 19. veka, kao otrovno isparenje sadržala koleru, hlamidiju, kugu i druge zarazne bolesti koje su vekovima kosile ljude. Sama bolest, smatralo se, nije mogla da se prenosi sa osobe na osobu, već je sa bolesnika stizala u vazduh, stvarajući mijazmu, pred kojom su i lekari bili nemoćni. Umeli su samo po nekad da je prepoznaju po lošem mirisu.

S obzirom na takav pogled na bolesti, nije ni čudo što lekari u novootvaranim bolnicama 19. veka nisu mnogo marili za higijenu – mijazma se nije prenosila dodirom već se udisala, a lekari su radili u prljavim mantilima i sa neopranim rukama.

“Procvat bolnica doveo je u najveću opasnost žene, jer se opasnost po zdravlje i život prilikom porođaja u stvari povećala umesto da opadne. Oko 1840. u bolnicama je umiralo čak i do 32 odsto porodilja. Lekari, u to doba isključivo muškarci, pripisivali su krivicu za toliko umiranje svemu od emocionalne traume pa do nečistote creva”, piše Alana Kolin u knjizi “10% čovek” (Laguna, 2016.).

Mladi mađarski akušer Ignac Semelvajs u to vreme radio je u Bečkoj opštoj bolnici, a porodilje su naizmeničnim danima primane na dve odeljenja – jedno su, piše Kolin, vodili lekari, drugo babice.

“Dolazeći na posao Semelvajs je svakog drugog dana viđao žene kako se porađaju na ulici ispred bolničkih vrata. To su bili dani kada je u bolnici padao red na lekare da primaju porodilje. Žene su znale da im izgledi da prežive porođaj nisu veliki ako ne uspeju da se strpe do sutradan. Porodiljska groznica, koja je bila razlog smrti većine porodilja, vrebala je na odeljenju koje su vodili doktori. Zbog toga su žene čekale, u bolovima, na hladnoći, u nadi da će beba sačekati s dolaskom na svet dok ne otkuca ponoć. Ako bi bile primljene kod babica, bile su, relativno govoreći, znatno bezbednije. Uz negu babica umiralo je dva do osam posto porodilja – mnogo manje nego pod staranjem lekara”.

Samelvajs – kasnije poznat kao “spasilac majki” i pionir antiseptičkih procedura u bolnicama – počeo je da traga za razlozima tolike smrtnosti na odeljenju lekara. Kada se njegov kolega tokom izvođenja autopsije posekao skalpelom, a zatim oboleo i umro sa dijagnozom “porodiljska groznica”, Samelvajs je konačno shvatio glavnu razliku između dva odeljenja za porođaje. Lekari su, naime, na pauzi između porođaja vreme provodili u mrtvačnici gde su obučavali studente, a zatim su se vraćali da porađaju žene. Tako su prenosili smrt iz mrtvačnice u porođajnu salu.

Samelvajs je kolegama koje se iz mrtvačnice vraćaju u porodilište predložio pranje ruku hlornim krečom – za mesec dana stopa smrtnosti porodilja toliko je opala da se izjednačila sa onom na odeljenju babica. No, Samelvajsove zaključke za koje on nije imao neko posebno naučno objašnjenje (ali je znao da daju efekta) odbila je medicinska zajednica – da su ih prihvatili, to bi značilo da su lekari zapravo sejali smrt. Osim toga, nametanje pranja ruku zvučalo je uvredljivo.

Postojanje mikroorganizama, međutim, u to vreme nije bilo nepoznato. Šta više, njihovo postojanje je potvrđeno vek i po ranije, ali se još od 5. veka p.n.e. spekulisalo o njihovom postojanju. Mahavira, učitelj, mudrac i predvodnik indijske religije đainizma govorio je o postojanju sićušnih organizama nazvanih nigoda koji žive svuda, ali vrlo kratko. Te nigode ljudi stalno uništavaju dok jedu, dišu, sedaju, kreću se…

Marko Terencije Varon, jedan od najobrazovanijih Rimljana, nadzornik prve javne biblioteke u Rimu, zapisao je u 1. veku p.n.e. u jednoj od oko 600 knjiga koje je napisao za života, kako bolesti prenose nevidljivi organizmi i kako je nezdravo živeti u blizini močvara jer se u njima nastanjuju ova “minijaturna stvorenja… koja lebde u vazduhu i ulaze u telo kroz usta i nos i uzrokuju ozbiljne bolesti”.

Persijski filozof Avicena (Ibn Sina) je u svom delu “Kanon Medicine” početkom 11. veka pisao o zaraznim bolestima kao što je tuberkuloza, a polovinom 16. veka italijanski lekar Đirolamo Frakastoro tvrdio je da se bolesti prenose nevidljivim semenkama, čak i bez kontakta i na daljinu. Konačno je 1673. godine Holanđanin Antoni van Levenhuk – danas poznat kao otac mikrobiologije – otkrio, posmatrao i oposao mikroorganizme u naučnim eksperimentima sa mikroskopom. Robert Huk je otprilike u isto vreme posmatrao mikrobe pod mikroskopom.

No, i pored tog već poznatog znanja, veza između mikroba i bolesti u 19. veku nije ni pretpostavljana. Akušer Samelvajs je toliko napadan zbog sugestija da prljave ruke lekara ubijaju pacijente, da je navodno doživeo težak nervni slom, pa su ga kolege smestile u duševnu bolnici. Tamo su ga pretukli stražari, a jedna od povreda na ruci se tako inficirala da je dve nedelje kasnije umro usled sepse, u 47. godini.

Svega nekoliko godina kasnije Luj Paster obznanio je svoju teoriju da se bolest prenosi klicama – time je konačno dato naučno objašnjenje Samelvajsovoj tvrdnji o prljavim rukama. Ideja o mijazmi konačno je napuštena, a u bolnice se uvode higijenske mere.

Čitajte više