Kako su se sa Kosova širile dezinformacije za izbore u Australiji

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Osnovni način manipulacije korisnicima u ovom slučaju je širenje vesti koje su često lažne, a izazivaju snažnu emocionalnu reakciju.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Među firmama i kompanijama koje se bave biznisom „iznajmljivanja uticaja“ Australijski institut za stratešku politiku našao je i pojedince i firme koji dolaze iz Albanije, Severne Makedonije i sa Kosova.

Džejkob Volis iz ovog nezavisnog tink-tenka iz Kanbere rekao je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) kako je sve vrše država spremno da iskoristi privatne firme i pojedince koje se bave „iznajmljivanjem uticaja“, da bi zamele svoj trag u propagandnim obračunima sa državama koje smatraju svojim strateškim konkurentima.

„Iznajmljivanjem uticaja“ smatra se kada kompanije ili pojedinci kroz veštački stvorene grupe naloga na društvenim mrežama šire propagandu ili prodaju komercijalne proizvode. Osnovni način manipulacije korisnicima u ovom slučaju je širenje vesti koje su često lažne, a izazivaju snažnu emocionalnu reakciju.

Kako je objasnio Volis, osnovni motiv kompanija koje se bave „iznajmljivanjem uticaja“ kroz mreže koje kontrolišu je novac, ali to ostavlja prostor za neke od država – zemlje poput Kine ili Rusije – da iskoriste ovakvu vrstu iznajmljivanja saradnika kako bi zamele trag svom učešću u propagandnim i dezinformacionim kampanjama.

RSE: U novom izveštaju Australijskog instituta za stratešku politiku koji se zove „Iznajmljivanje uticaja — Azijsko-pacifička siva onlajn ekonomija“ (Influence for hire — The Asia-Pacific’s online shadow economy) tvrdite da postoji sve više dokaza da države koriste komercijalne kompanije da bi izvršile uticaj. Kako to zapravo funkcioniše?

Volis: To nam je postalo jasno kada smo analizirali velike dezinformacione kampanje i propagandne operacije koje su bile povezane sa Kinom. Utvrdili smo direktnu vezu koja vodi do privatnih kompanija koje upravljaju grupama naloga na društvenim mrežama, a imali smo uvid i u veliku količinu podataka koje smo dobili dobili od velikih kompanija.

U okviru tih podataka, identifikovali smo mreže povezanih društvenih naloga, koje su bile iz regiona: Indonezije, Bangladeša, čak i Rusije. Tako da smo mogli da primetimo da u okviru zaista velikog broja podataka, postoje delovi ovih podataka koje je bilo moguće povezati sa drugim zemljama. Ono što smo utvrdili analizirajući te mreže jeste da je to dokaz za postojanje „iznajmljivanja uticaja“ odnosno sive onlajn ekonomije, gde će učesnici na tom tržištu davati u najam svoje usluge onome ko ih najviše plaća. U ovom slučaju, klijent je bila kineska vlada.

Koje države imaju najviše koristi?

RSE: Iz vašeg izveštaja saznali smo da je proizvodnja dezinformacija, nekada, veliki biznis. Možete li da nam kažete koje zemlje imaju najviše koristi od toga?

Volis: Postoji više načina da se na to pitanje odgovori. Dakle, jedan način bi bio da primetimo da ovakvo tržište stvara priliku za države koje su spremne da pokrenu ovakvu vrstu dezinformacionih kampanja – zemlje poput Kine ili Rusije – da iskoriste ovakvu vrstu iznajmljivanja saradnika kako bi zamele trag svom učešću. Tako će sakriti obim u kojem uzimaju učešće u ovakvim operacijama i širenju svog uticaja. Takođe, na taj način će lakše moći da negiraju da su učestvovale u ovakvim operacijama. To je za ove države korist od postojanje sivog onlajn tržišta gde je moguće iznajmite spoljne saradnike za širenje uticaja.

Kao što sam pomenuo, kineska vlada je koristila mreže uticaja iz zemalja kao što su Rusija ili Bangladeš, Indonezija. Ruska vlada, kroz svoju Agenciju za istraživanje interneta (Internet Research Agency) je za svoje operacije iznajmljivala saradnike iz zemalja kao što su Nigerija, ili Gana.

Dakle, znamo da ovakva vrsta tržišta olakšava državama da negiraju svoje učešće u ovim operacijama, ali takođe postoji i korist za preduzetnike koji u tome učestvuju. Jedan od globalnih centara za takvu vrstu aktivnosti je ovde, gde ja živim, u Australiji – tako da smo mi fokusirani na dejstva u azijsko-pacifičkom regionu. Za to postoji više razloga.

Postoji dobra infrastruktura kada govorimo o internetu, postoji mnogo jeftine a dobro obrazovane i stručne radne snage, ovde je više od pola svetske populacije milenijalaca. Drugim rečima, postoji na raspolaganju veliki broj radne snage koji može lako da se mobiliše od strane onih koji žele da ostvare finansijsku korist tako što je nuditi usluge „iznajmljivanja uticaja“.

RSE: Pominjali ste da su mreže trolova sa Zapadnog Balkana takođe bile aktivne u Australiji, 2019. godine, na saveznim izborima. Tada su naročito pojedinci i kompanije iz Albanije, Severne Makedonije i Kosova, kada govorimo o širenju lažnih vesti, ali i spamovanju kroz takozvane „farme sadržaja“ (Farme sadržaja – ili „content factories“ su sajtovi koje proizvode velike obime tekstualnog sadržaja za više sajtova kako bi privukli posetioce). Zašto mislite da su baš ove zemlje poslužile za takve aktivnosti?

Volis: Izbori, referendumi, politički događaji velike važnosti sada su postale prilike za biznis onim kompanijama koje se bave „iznajmljivanjem uticaja“ onlajn. Reč je o tome da u takvim slučajevima postoji visoka aktivnost na društvenim mrežama, dakle postoji veća zainteresovanost publika nego obično. Takođe, postoji i povišeno uzbuđenje oko političkih pitanja.

Reč je o tome da je, uz sve ove faktore, lako upravljati publikom jer imaju emotivnu reakciju u odnosu na događaje. Tako da su ti periodi političkih kampanja, kroz izbore, postali značajna prilika za kompanije koje se bave „iznajmljivanjem uticaja“ i imaju, pre svega, finansijski motiv. Oni komuniciraju sa korisnicima društvenih mreža tokom takvih, politički nestabilnih perioda. Veliki broj tih aktivnosti je finansijski motivisan.

Znamo da postoji veliki broj malih preduzetnika koji su bili u stanju da iskoriste povišene političke emocije. Na primer, u izbornoj kampanji 2016. godine tokom kampanje za predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama, jedan od centara bio je Veles u Severnoj Makedoniji.

Ponovo, 2019. godine, tokom saveznih izbora ovde u Australiji, kroz medijsku istragu koju je sproveo australijski javni servis (Australian Broadcasting Corporation — ABC), postalo je jasno da je tokom izbora bilo vršenja uticaja iz zemalja kao što su Albanija, Severna Makedonija i Kosovo.

Oni su jednostavno zloupotrebljavaju tu, povišenu političku osetljivost na društvenim mrežama kako bi stvorili velike zajednice na Fejsbuku i Jutjubu. Koristili su ekstremno nacionalističke stavove, često deleći sadržaje koji su podgrevali islamofobiju i na taj način okupljali veliku publiku u okviru tih grupa na društvenim mrežama.

Zatim bi zasuli te grupe sa hiperlinkovima odnosno url adresama kako bi ih odveli sa tih platformi na sajtove koji su sami pravili, i tako bi, svaki put kada korisnik ode dalje prateći link, korisnicima prikazivali reklame, i na taj način ostvarivali finansijsku dobit.

Zapravo je prikazivanje reklama na veb stranicama koje kontrolišete osnova digitalne ekonomije.

To su zapravo digitalni preduzetnici niskog ranga koji predstavljaju osnovni nivo digitalne ekonomije i koriste poslovnu priliku. U vreme građanskog angažovanja i političkog previranja, zbog integriteta naših [australijskih] izbora i kvaliteta naše demokratije, potrebno je da shvatimo da takve situacije za neke ljude predstavljaju poslovnu priliku. I to, ne samo za druge države, koje žele da se umešaju u političke procese država koje smatraju protivnicima, već takođe i za one koji kao osnovni motiv imaju novac, do koga mogu da dođu manipulišući emocijama korisnika u politički osetljivim trenucima.

Ko stoji iza grupa za širenje lažnih vesti?

RSE: Da li znamo ko stoji iza tih grupa koje su se bavile širenjem lažnih vesti na internetu?

Volis: Imamo ograničene informacije po tom pitanju. U smislu toga šta znamo o tim kompanijama je samo njihova lokacija i to zbog tehničkih signala koje možemo da ispratimo. Ali, ne znamo mnogo toga o njima niti o njihovoj motivaciji, osim da je u pitanju prihod.

Očigledno je da im je jedan od motiva novac jer su kopirali i delili sadržaj sa drugih delova interneta i onda ga koristili da izgrade svoju publiku u okviru kanala na društvenim mrežama, a zatim ih odvedu na sajtove kojima su upravljali, koji su često služili i kao „farme sadržaja“.

Ali, opasnost iz ugla državne bezbednosti jeste u tome što ta vrsta aktera može da postane posrednik za države. Tako smo, u našoj studiji „Iznajmljivanje uticaja, identifikovali farme sadržaja koje rade u azijsko-pacifičkom regionu kojima se, tobože, upravlja iz Singapura, ali koje su zapravo šalju iste poruke kao i kineski državni mediji. To ne znači obavezno da postoji i zloćudna veza između kineske države i te specifične „fabrike sadržaja“.

Ono što mi navodimo u izveštaju je da je ta veza, pre svega, finansijske prirode. Te kompanije shvataju da, tako što svoje poruke prilagode porukama koje dolaze iz kineskih državnih medija mogu da dođu do brojne publike.

Kineski državni mediji već su stvorili publiku i oni mogu jednostavnu da se priključe na nju, na tu potražnju, i ako usklade sadržaj svojih vesti sa kineskim državnim medijima mogu da dođu do iste publike. Koristeći isti poslovni model, nudeći reklame na sajtovima koje kontrolišu, oni dolaze do prihoda.

To je zapravo, vrlo opasno, je u ovom regionu smo već na putu decenije koje će, kako se čini, biti decenija regionalnog takmičenja. Ako su ove kompanije finansijski motivisani i spremne da svoje poruke usklade sa moćnom i autoritarnom zemljom, koja je spremna da koristi propagandu i dezinformacije, onda to ima potencijal da oblikuje region na način koji ne pogoduje otvorenim i demokratskim principima.

Jeftina radna snaga

RSE: Da, ali, neko bi mogao da kaže da su Australija i Kosovo dosta daleko jedni od drugih. Kada razmišljamo o tome zašto tačno su ove (Zemlje Zapadnog Balkana) u pitanju, da li mislite da jeftina radna snaga može da bude jedan od razloga?

Volis: Naravno, ovde govorimo o kompanijama i pojedincima koji su osnovni nivo digitalne ekonomije, možda imaju vrlo ograničene mogućnosti, a videli su poslovni model koji mogu da iskoriste. Platforme za društvene mreže im omogućavaju da dođu do publike do koje ne mogu da dođu na drugi način.

Pravljenjem takvih sajtova, pre svega, ne ulažu mnogo finansija u sadržaj. To nije Radio Slobodna Evropa – reč je jednostavno o sadržaju koji je ukraden sa interneta i prilagođen, oni mogu da zarade pare, uz minimalna ulaganja.

Na mnogo načina, takve operacije vidim, pre svega kao preduzetništvo, a koje dolazi iz delova sveta gde nema mnogo drugačijih mogućnosti. Oni su našli nišu u digitalnoj ekonomiji [specifičnu usku oblast delovanja] koju mogu da iskoriste.

Ali, mislim i da postoji ozbiljna opasnost u tome da se političkih događaja koji dele društvo, kao što su na primer izbori, posmatraju kao poslovna prilika. Reč je tome da kompanije i pojedinci koji su motivisani samo profitom, mogu da oblikuju nepovoljno političko okruženje, a zatim mogu da budu i zloupotrebljeni od strane onih država koje žele da se umešaju u strateške procese zemalja koje smatraju za rivale.

RSE: Takođe ste pominjali u vašem izveštaju da vlade mogu da usmere svoje aktivnosti prema ovim kompanijama i pojedincima kako bi im usmerili pažnju prema nečem kreativnijem, umesto da proizvode ovakvu vrstu sadržaja?

Volis: Mislim da je važno da ovaj izazov sagledamo na taj način. Postoji tendencija da se stvori vrlo neprijateljski odnos prema takvim kompanijama. Naravno, postoji više razloga kako je moguće da dođe to takvog neprijateljskog odnosa. Ovde u Australiji smo upravo prošli kroz to, jer je Fejsbuk isključio australijske vesti kao odgovor na zakon koji usvojen u australijskom parlamentu. To stvara dosta tenzije u pogledu suvereniteta jedne zemlje ili vladinih procedura s jedne, i najvećih kompanija koje pružaju informacije, u svim regionima sveta s druge strane.

Nemoguće je vratiti vreme. Ono što vidimo u azijsko-pacifičkom regionu je kretanja unazad kada govorimo o nekim demokratskim vrednostima. Većina stanovništva zemalja u regionu pozitivno gleda na ideju demokratskog uređenja. Pa ipak, postoji promene u tendencijama kod vlada u regionu kada govorimo o korišćenju zakona koji se tiču lažnih vesti, koje mogu negativno da utiču na građansko društvo i nezavisne medije.

U isto vreme, imamo ove kompanije i pojedince koji koriste niše u digitalnoj ekonomiji za finansijsku korist, a takve aktivnosti mogu da imaju posledice po stanje demokratije u regionu.

Ono što mi predlažemo u našem izveštaju je stvaranje struktura koje će omogućiti zajedničko stvaranje rešenja između vlada, organizacija građanskog društva i internet industrije u regionu. Mislim da će ta rešenja izgledati drugačije u odnosu na to gde se nalazite u azijsko-pacifičkom regionu, koji je zaista obiluje različitostima – kako političkim tako i kulturnim.

Dakle, mislim da što više možemo da uradimo da ohrabrimo i omogućimo partnerstva između kompanije koje su vlasnici društvenih mreža i vlada, bićemo u boljoj poziciji da stvorimo otvoreni azijsko-pacifički region koji će nastaviti da se razvija i da ćemo na taj način moći da odgovorimo na tenzije i konkurenciju u regionu.

‘Farme sadržaja’ bez ikakve kontrole

RSE: Možemo li još malo da porazgovaramo još malo o „farmama sadržaja“, šta bi trebalo da znamo o njima?

Volis: Kada govorimo o „farmama sadržaja“ govorimo o najnižim operacijama koje su nelegitimne, i nedozvoljene, nema nikakve novinarske kontrole nad sadržajem koji se proizvodi. Akcenat je na kvalitetnu, izbacivanju velike količine vesti koja će doći do što značajnije moguće publike, a zatim na manipulisanju te publike zarad finansijske koristi.

Dakle, sadržaj je čisto tu da bi doveo publiku do reklama, nema nikakvu drugu svrhu, to nije novinarstvo, sadržaj nije napravljen da bi nekoga informisao bilo koga. Nije čak napravljen ni da bi zabavio publiku jer je većina sadržaja pokupljena sa interneta, a zatim prilagođena da bi donela profit onima koji upravljaju tim sajtovima.

U kontekstu zapošljavanja, to bi bila ekonomija koja se zasniva na honorarnim poslovima. Često se radi o poslovima koji se rade dodatno uz glavni posao, sadržaj se isporučuje publici. Ove kompanije i pojedinci nekada koriste i svoje legitimne naloge na društvenim mrežama, a nekada zapravo, koriste čitavu mrežu lažnih naloga da bi izbacili sadržaj koji je već ranije objavljen na internetu a zatim prepakovan za svoju namenu.

Poslovni model je isključivo posvećen dolasku do profita. Postoji čitav spektar aktivnosti, na prvom nivou, samo zarad dolaženje do novca. Na višem nivou, postoje usluge koje se oglašavaju kao usluge komercijalnog marketinga.

Istraživali smo ovakve mreže iz Indonezije koje su bile upravu u procesu promene modela, prebacivale su se promocije sajtova za elektronsku prodaju, promovišu sokove, vladine programe vakcinacije i specifične političke agende.

Verujemo da je ovde reč o tome da su te mreže uticaja već iznajmljene različitim klijentima koji ih onda koriste za svoje potrebe, i koje će onda ponavljati bilo kakve poruke koje zahtevaju klijenti. Opasnost je u tome što postoji jako malo zakona ili pravila koji uređuju ovu oblast, ona nije dobro proučena, niti je dovoljno dobro dokumentovana, i nije dobro regulisana.

To znači pre dodatne izazove, za države, naročito u azijsko-pacifičkom regionu, koje se kreću, kako je ovde često slučaj, iz vrlo autoritarnih okvira prema demokratskim, jer imaju slabo građansko društvo, slabe nezavisne medije. Ako, na primer, vlada na skriveni način utiče na društveni okvir kroz kompanije i pojedince za „iznajmljivanje uticaja“ kako bi oblikovale javno mnjenje, to nije zdravo za stanje demokratije u jednoj zemlji.

Mi predlažemo da ove aktivnosti budu bolje regulisane i bolje shvaćene, kao i da vlade i političke partije treba da preuzmu obavezu da neće koristiti ovakve mreže za „iznajmljivanje uticaja“. Verujemo da bi takva vrsta uticaja prešla granicu u ono što smatramo nelegitimnim uticajem.

Globalni domet

RSE: Treba li krivicu svaliti na kompanije vlasnice društvenih mreža? Da li one rade dovoljno u borbi protiv toga?

Volis: Mislim da ima dosta krivice koju bi trebalo rasporediti ovde, mislim da kompanije vlasnice društvenih mreža imaju astronomski domet, koji je van svih njihovih očekivanja, tako da globalni „reach“ znači da kompanije operišu na tržištima, u okviru kojih postoji značajan udeo političkog rizika po njih. Primera radi, Fejsbuk je bio izložen značajnom negativnom publicitetu zbog svojih operacija u Mjanmaru, gde je bio eksploatisan od strane mjanmarskog vojnog režima u distribuciji onoga što je u svojoj suštini propaganda, zatim u mobilizaciji stanovništva protiv manjine Rohindža u državi Rakain.

Ovde je izazov je da politička lingvistika i kulturni diverzitet kojih sam se dotakao ranije, kompanije koje operišu iz Silikonske doline na zapadnoj obali SAD ne razumeju nužno dobro ta tržišta i njihove operacije koje se tiču bezbednosti i pouzdanosti treba da inkorporiraju razumevanje diverziteta regiona. Moraju biti sposobni da rade na svim jezicima u regionu i moraju razumeti politički kontekst u okviru kog rade.

Imajuću sve to u vidu, mislim da bi vlade i regioni mogli raditi mnogo više kako bi našli zajedničko stajalište u smislu kako će raditi sa platformama. I neke od preporuka koje smo dali u izveštaju mislim da doprinose kvalitetu tog odnosa.

Obaveza da nećete koristiti nelegitiman uticaj na svoje domaće stanovništvo. To se čini neprikladnim i to bi takođe bilo kršenje uslova korišćenja platformi na društvenim mrežama, tako da mislim da mora biti izvesnog uporišta koje će u sebi objediniti različite aktere u regionu tako da imamo mnogo kooperativnije i produktivnije partnerstvo između aktera u industriji u digitalnoj ekonomiji i vlada koje bi trebale da zastupaju najbolje interese svog stanovništva u regionu.

Jedan od načina da to uradimo jeste kroz neku vrstu Azijsko-pacifičkog centra za demokratski otpornost koja može poboljšati i olakšati angažovanje državnih aktera u industriji i civilnom društvu.

RFE: COVID-19 je do sada ugrozio sve. Kao što ste takođe naveli, sa pandemijom je došla nova era dezinformacija, u kojoj možemo videti na dnevnom nivou eroziju kredibilnih informacija. Kako se protiv toga treba boriti?

Volis: To je veliki izazov, jer imamo populaciju pod stresom i ono što ljudi pokušavaju jeste da stvore značenje iz okolnosti u kojima se nalaze. I kako to radimo? Odemo na internet. Povezujemo se sa našim pouzdanim mrežama na društvenim medijima, mogli bismo pretraživati preko Gugla ili nekog drugog internet pretraživača u pokušaju da nađemo smisao u tome kako da se izborimo sa stresom kom smo svi izloženi.

Postoji još jedan sloj nečistog ekonomskog uticaja koji ljudi doživljavaju, a koji ima potencijal da stvori masovnu društvenu otuđenost.

Tako da vlade moraju da velike napore u pozitivnu javnu masovnu agendu koja će pomoći ljudi da razumeju kako da se nose sa pandemijom, ali takođe moraju da se suprotstave negativnim masovnim agendama koje dolaze od brojnih državnih aktera koji iskorišćavaju pandemiju za stratešku dobit.

Ali, takođe postoje i izvesne političke i ekstremističke grupe koje vide pandemiju kao priliku.

I opet, ponavljam, ovde mislim da je deo u kome partnerstvo između države i industrije postaje apsolutno ključno, jer kompanije koje drže društvene mreže su na prvoj liniji za preduzimanje mera. Nisu vlade te koje moraju da preuzimaju mere, već kompanije koje drže društvene mreže. One moraju da donose odluke koja mreže treba ukloniti ili suspendovati, o tome koja vrsta poruka ili koja vrsta sadržaja je neprimerena i koje treba ukloniti.

Samo kroz taj pozitivni angažman između vlada i industrije možemo naći srećnog posrednika u smislu onih praksi i politika moderiranja sadržaja, koje najbolje služe interesima demokratskog stanovništva.

Čitajte više