Suverenizam

Dosledni suverenizam bi morao podrazumevati ravnopravno uključivanje svih građana u politički život zemlje. Na osnovu njihovih političkih i ljudskih prava.
Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić
Novo!
Close
Sačuvajte članke sa nalogom

Nakon što se prijavite preko Cafe Sandžak, možete sačuvati priče i lako ih pregledavati kasnije na bilo kojem uređaju.

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Dveri su od svojih početaka negovale imidž organizacije desnih intelektualaca, bilo da su za polje delovanja imali kulturu, desni sektor NVO-a – čiji su pioniri – ili učešće u politici. Shodno tome, Boško Obradović se prethodnih dana potrudio da odgovori na kritike koje se od početka meseca iznose u javnosti zbog njegovog učešća na sastanku sa Vučićem i Dodikom, u cilju „odbrane“ RS. Na tom sastanku je bilo i drugih opozicionih stranaka, ali je jedino Obradović imao potrebu da napiše dva autorska teksta, u kojima je izneo apologiju svog gesta. Što bi značilo da su Obradoviću i Dverima kritičari, na neki način, ipak bitni. I to možemo smatrati rezultatom prethodnog perioda, od kada su Dveri, ulaskom u Savez za Srbiju, postale sastavni deo opozicionog mejnstrima i prihvatljivi kao gosti i sagovornici na nezavisnim medijima – što pre Saveza nije bio slučaj. Odlukom Dveri da uđu u pregovore na „dva koloseka“ u vezi sa izbornim uslovima – i sa predstavnicima EU i sa Vučićem – došlo je i do kontrolisanog otvaranja režimskih medija za Obradovića.

Iako se ti koloseci međusobno poništavaju, izbor Dveri je logičan i proizlazi iz prepunog političkog kofera ove stranke. A u kojem su nabacani različiti politički stavovi, koje je skoro nemoguće naći u okviru iste političke organizacije: od pitanja ekologije, do porodične politike. Ipak, glavna pitanja za koja se Obradović zalaže su: nacionalni interes (otuda sastanak sa Vučićem); demokratija (zato učešće i na pregovorima sa EU); sitnoburžoaska kritika neoliberalizma. Sve ove pozicije obuhvata pojam suverenizam, pa je jedan od Obradovićevih tekstova naslovljen: „Novi suverenizam – iznad vlasti i opozicije“. Biti negde „iznad“ je stara težnja Dveri, a koja je sada ponovo došla do izražaja. Suverenističku priču u Srbiji ne zastupaju samo Dveri. Na istom je koloseku i Radulovićev DJB, ali i pojedinci kao analitičar Đorđe Vukadinović.

Međutim, Obradović ne uviđa da je u Srbiji već na snazi oblik autokratskog suverenizma u okviru kojeg je ličnost Aleksandra Vučića „iznad vlasti i opozicije“. Vučić je iznad formalno vladajućeg SNS-a; postoji konstruktivna opozicija; a istinski opozicionim strankama se u praksi ograničava učešće u političkom životu. Sledeći korak u razvoju ovakvog sistema bilo bi proglašavanje Vučića vladarem bez političke i pravne odgovornosti. Vučićeva ličnost je izvor vlasti u državi, na osnovu nepisanog načela da suveren može biti samo jedan.

Obradović je mišljenja da je njegov program iznad „levice i desnice“, ali takav je i Vučićev. Postoji tolerancija na iznošenje suprotnih političkih stavova, tako da režim dozvoljava izvesni pluralizam, pod uslovom da se ne dovodi u pitanje vladajuće načelo. Zato je dozvoljeno javno delovanje kako ekstremno nacionalističkih grupa (Zavetnici); tako i kritičara nacionalizma (Srbljanović, Basara); a tu su i ljudskopravaški liberali i liberalke (NVO saputnici autokratije Klačar ili ministarka Čomić). Ali – baš zato što je iznad suprotstavljenih političkih svetonazora – Vučićev suverenizam ne garantuje javnu bezbednost (prekidanje Basarine tribine od strane Zavetnika). Šta je garancija da se Obradovićev novi suverenizam neće izroditi u Vučićev?

Predsednik Dveri bi odgovorio ovako: „novi suverenizam koji podrazumeva povratak demokratiji i naciji: da državu i lokalnu samoupravu vratimo građanima, ali i građane nacionalnoj svesti i brizi o nacionalnim i državnim interesima, onako kako to rade sve države sveta koje na prvom mestu imaju svoje interese“. U predstavničkoj demokratiji su građani ti koji su nosioci suvereniteta – ili izvor vlasti – tako da je Obradovićevo shvatanje na mestu. Posle te konstatacije, nema nikakvih prepreka da rasprava o nacionalnim i državnim interesima započne odmah. Recimo, zašto je Srbiji u interesu da zahteva nezavisnost i pripajanje RS, ne poštujući suverenitet svih građana susedne BiH, kako to smatra Obradović? Odgovor znamo, zato što nacionalizam podrazumeva da se granice etničke zajednice moraju poklapati s državnim granicama. Kakvo je onda rešenje za Kosovo? Pristanak na to da se udruži sa Albanijom? Raška oblast ili Sandžak (naziv obuhvata i delove teritorije Crne Gore) sa većinskim bošnjačkim stanovništvom, da se pridruži BiH? Može se dalje nabrajati, ali su i navedeni primeri dovoljni da uvidimo da je nacionalizam izvor problema i da se teško može zamazati demokratijom – kako bi to želeo Obradović.

Dosledni suverenizam bi morao podrazumevati ravnopravno uključivanje svih građana u politički život zemlje. Na osnovu njihovih političkih i ljudskih prava. Ma kakav da je njihov identitet, verski ili nacionalni. U tom smislu, negiranje haških presuda nikako nije u nacionalnom interesu, budući da takve izjave kod građana bošnjačke nacionalnosti izazivaju nepoverenje i nesigurnost, kada je država Srbija u pitanju. Ali Obradović, nažalost, ne odustaje od negiranja genocida: „Ko sme javno da kaže da se u Srebrenici nije desio genocid…“ I heteroseksualna porodična politika Dveri takođe ograničava suverena prava građana Srbije. Sledi da je nacionalizam antidržavna ideologija prvog reda, iako su njeni zagovornici navodno najviše zabrinuti za nacionalne i državne interese.

Obradović dobro uočava da postoji, najblaže rečeno, nesklad između neoliberalizma i nacionalne države, međutim, tradicionalna alternativa liberalizmu su socijalizam i internacionalizam (radnog naroda), a ne suverenizam, makar bio i novi. Načelno se nije teško složiti sa Obradovićem da je u Srbiji potrebna rasprava o nacionalnim interesima, ali je nerealno očekivati da se ona može voditi u dvorskom parlamentu suverena Vučića.

Heftični bilten

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije. Prijavite se za Heftični Bilten i svake hefte primajte e-mail s pričama koje morate pročitati.

Čitajte više

Search
Search

Slušajte audio izdanja magazina Sandžaklija

HEFTIČNI BILTEN

Nikad više ne propustite veliku priču od Sandžaklije.

Prijavom na Heftični Bilten slažete se sa Uslovima korišćenja i politikom privatnosti.