Misterija jedne kolone

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Jasno je da režim nema drugu opciju do da blati opoziciju: da je predstavlja kao razjedinjenu i nesposobnu da se dogovori jednom kada na izborima dobije priliku da formira vlast.
Foto: Ivana Tutunović Karić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Reklo bi se, dobre vesti za stranke iz opozicije. Mada, kako se uzme. Ovih dana nezavisnim medijima kruže rezultati najnovijeg istraživanja raspoloženja (raspoloženje ovde nije čak ni eufemizam, pošto bi trebalo da stoji: očaja) birača u zemlji. Pa se kaže: u Beogradu opozicioni politički protagonisti u najmanju ruku su izjednačeni sa strankama režima u izgledima za pobedu na izborima, ako nisu i u blagoj prednosti. (Vest je ipak očekivana: uspeh bojkota na prošlim izborima u Beogradu nagovestio ju je.) Među žiteljima čitave Srbije pak stranke režima i dalje imaju ubedljivu prednost. I onda se dodaje: ako Srbija i jeste izgubljen slučaj, u Beogradu bi možda nešto dobro na izborima i moglo da se desi.

Da ne bude zabune, pod dobrim se ovde podrazumeva isključivo pobeda na izborima nad režimskim kandidatima. Kalkulacija je sledeća – među opredeljenim biračima u Beogradu, SNS može da računa na oko 27 odsto glasova, dok SSP (jeste, Đilas i Marinika) vuče prema istraživanju oko 13 odsto glasova. E sad, kada se uzmu svi birači zajedno, stvari izgledaju još bolje – za stranke vlasti glasalo bi 21 odsto birača, za takozvanu bojkot opoziciju isto toliko, a za opozicione stranke koje su izašle na izbore još čitavih 10 odsto. Pustimo sad razlike u brojevima kada se gledaju samo opredeljeni birači te svi birači zajedno koje pomalo zbunjuju, svakako se stiče utisak da je SNS pred porazom u Beogradu.

Srbija je, prema istom istraživanju, drugačija priča. Naravno, i tu postoje razlike u procentima kada se gledaju samo opredeljeni birači i kada se daju rezultati za sve birače zajedno. U prvom slučaju, SNS je na preko 40 odsto, a SSP recimo na samo 8 odsto. Ali, među svim žiteljima Srbije, režimske stranke padaju na oko 30 odsto. Možemo pretpostaviti da se razlike u procentima javljaju zbog apstinenata i neopredeljenih birača. S tim u vezi jedna sugestija i za istraživače i za novinare: bilo bi dobro da se više potrude oko prezentacije i da glavne rezultate istraživanja i poruke u vezi sa njima jasnije naglase i objasne.

Ovako smo dobili glavnu poruku – opozicija ima šansu u Beogradu, ali nije jasno iz kojih podataka se ta poruka izvlači. Ono što od podataka imamo u medijima, pokazuje u stvari da režim nema šansu u Beogradu.

I rezultati za celu Srbiju su kontradiktorni. Iako SNS prema istraživanju ubedljivo vodi, širom zemlje takođe ubedljivo rašireno je i nezadovoljstvo vlastima. Ispada tako da su žitelji Srbije u sebi duboko podeljena bića. Ili barem izrazito mazohistički nastrojena. Što ne mora nužno biti netačno. Opšte je mesto u odnosima između nasilnika i žrtve da se žrtva identifikuje sa nasilnikom. To je jedan u velikoj meri uvrnut samoodbrambeni mehanizam – da bi barem u tragovima sačuvala integritet i dostojanstvo, žrtva se poistovećuje sa svojim zlostavljačem koji upravo gazi po njenom integritetu i dostojanstvu. Moguća su, naravno, i druga, manje komplikovana objašnjenja: žitelji Srbije su ucenjeni koliko god su i nezadovoljni.

Kako se izlazi iz ovog vrzinog kola, možda ćemo gledati uskoro. Samo po sebi, ovo (ne)raspoloženje žitelja Srbije zaslužuje posebno istraživanje. Možda bi to istraživanje pokazalo i da nema velike razlike u razmišljanjima žitelja Beograda i drugih delova Srbije: svi su podjednako nezadovoljni, samo što je u Beogradu mnogo ljudi na relativno malom prostoru pa ih je teško sve uceniti ili namiriti mrvicama. Pa otuda stiže šansa za opoziciju.

U predstavljanju istraživanja, a kasnije i u komentarima, istraživači i komentatori podelili su sa nama i jednu svoju bojazan: da opozicija neće iskoristiti priliku u Beogradu. Naime, oni veruju da tu šansu opozicija može iskoristiti samo ako na beogradske izbore izađe u sada već notornoj jednoj koloni. Najglasniji zagovornik jedne opozicione kolone upravo je SSP, stranka koja prema istraživanju prednjači među opozicionim protagonistima, pa otuda njene poruke imaju posebnu težinu. Ali, ponovo, ono što kažu istraživači nije sasvim u skladu sa onim što govore njihovi brojevi. Nigde se u istraživanju ne vidi zašto bi jedna kolona bila jedino rešenje za opoziciju u Beogradu.

Naprotiv, čak su i sami istraživači opoziciju podelili na dve velike grupe: na onu koja je bojkotovala prošle izbore i na onu koja je na njih izašla. Prema novom istraživanju, ove dve velike opozicione grupe samo zajedno imaju ubedljivu većinu nad strankama režima u Beogradu. Iako je tako, sami istraživači ih dele u dve kolone prema jednom ipak proizvoljnom kriterijumu. Možda će neko novo istraživanje, koje se već najavljuje, pokazati da jedna kolona ima smisla. Za to bi bilo potrebno da se biračima pitanje upravo tako i postavi: da li biste glasali radije za jednu kolonu, odnosno da li bi vaš glas za opoziciju i uopšte izlazak na izbore bio uslovljen okupljanjem opozicije na jednoj listi?

Kako sada stvari stoje i s obzirom na oštre podele unutar same opozicije oko pitanja jedne kolone, verujem da bi visok procenat birača raspoloženih samo za jednu kolonu bio krajnje sumnjiv većini opozicionih protagonista. Hoću da kažem, sumnjali bi da je istraživanje namešteno. Pored toga, uopšte nije jasno zašto se i pre bilo kakvog istraživanja u vezi sa tim insistira na jednoj koloni. Ako se neko ovde oslanja na nedavne izbore u Budimpešti gde je opozicija potukla Orbana nastupajući u jednoj koloni, to nije dobar primer. Tamo su izborni uslovi drugačiji. Jedna kolona bila je smislena u Budimpešti gde se bira prema jednokružnom većinskom modelu. Mi imamo proporcionalni sistem, pa jedna kolona nije nužna.

Budimpeštanski primer je zaveo i ovdašnje zagovarače takozvanih predizbora. To ni u Beogradu ni u Srbiji naprosto nije izvodljiva opcija. Umesto jednog i drugog, ovde bi bilo dovoljno da se opozicione stranke obavežu da se posle izbora neće dogovarati sa strankama režima niti ulaziti u vlast sa njima. To bi bila daleko bolja alternativa od jedne kolone. Ako se ovde sad sumnja u reč opozicionih stranaka, onda je politički problem opozicije mnogo veći od jedne kolone. S druge strane, ako je ta sumnja opravdana, onda ni jedna kolona nije garancija ni za šta, jer se kandidati mogu kupiti baš kao i čitave stranke. Pre bilo kakvih istraživanja, priča o jednoj koloni sada liči na podelu dobiti pre nego što su uopšte dobijeni izbori.

Da su žitelji Srbije nezadovoljni režimom, jasno je i bez istraživanja. Srbiju vode gramzivi, sebični ignoranti. Oni na izbore ne mogu izaći s kampanjom o svojim dosadašnjim uspesima, jer ih naprosto nemaju. Srbija je danas daleko lošije mesto za život nego što je to bila 2012. Sasvim doslovno, žiteljima Srbije je ugrožen život pod ovim režimom. Stoga režimska kampanja može ići samo u dva pravca – davanje novih lažnih obećanja i gaženje opozicije. Treći je implicitan, da se napravi zaglušujuća buka i njome pokrije izborna krađa u pripremi. Što se eksplicitne kampanje tiče, opoziciji je pak dovoljno samo da registruje štetu koju je režim napravio u Srbiji.

Što opozicija odnedavno dosta dobro radi. Treba se nadati i da zna kako da spreči krađu i da je u stanju da to uradi. Pored toga, ostaje još i da ne daje gorivo režimu za kampanju protiv opozicije. A priča o jednoj koloni upravo je to – vetar u jedra režimske kampanje. Jasno je da režim nema drugu opciju do da blati opoziciju: da je predstavlja kao razjedinjenu i nesposobnu da se dogovori jednom kada na izborima dobije priliku da formira vlast. To znači da bi opozicija morala da sklanja u stranu svaku temu oko koje bi mogao nastati razdor u njenim redovima (kolonama). Zašto režim igra na tu kartu, sasvim je razumljivo. Ali, zašto ih potežu opozicioni protagonisti i nezavisni mediji – misterija je.

Čitajte više