Uspon i pad džinovskih surlaša

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Evidentno je da su vrste izumirale i u vreme kada čovek nije ni postojao.
Foto: Depositphotos/JohanSwanepoel
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Pre oko dva miliona godina, surlaša je bilo toliko da su naseljavali čitavu planetu – izuzev Australije gde njihovi tragovi nisu nađeni. S obzirom na to da su se usled velike brojnisti širili u raznovrsna staništa – od najtoplijih do najhladnijih – doživeli su niz morfoloških promena. Pretpostavlja se da je tokom istorije na planeti živelo oko 180 vrsta surlaša, među kojima su, na primer, dobro poznati mamuti koji su nastanjivali hladnija područja.

„U prošlosti je na Zemlji istovremeno živelo više od 30 vrsta ovih džinova, a mnogi ekosistemi su bili toliko produktivni i ekološki složeni da nije bilo retkost da tri ili više vrsta surlaša žive zajedno u istom ekosistemu“, objašnjava Huan Lopez Kantalapiedra, istraživač na univerzitetu Alcala u Španiji i vodeći autor nove studije objavljene u žurnalu „Nature ecology & evolution“.

Red krupnih sisara, surlaša (Proboscidea) uz karakterističnu surlu dele još nekoliko osobina, kao što su izražene kljove, ali zajedničke su im i stamene noge, snažne, pokretne uši i vanredne dimenzije koje ih čine najkrupnijim kopnenim životinjama.

No, surlaši nisu uvek izgledali kao današnji afrički i azijski slonovi. Najstariji fosili datiraju od pre oko 60 miliona godina, kada su ove životinje bile znatno manje. Smatra se da su nekadašnje vrste imale i značajno manju surlu jer je nisu, kao danas, koristile da dohvate visoko lišće ili čupaju čitave busenove trave. Ni kljove nisu bile iste – neke vrste surlaša imale su četiri kljove umesto dve, neke su imale loptaste kljove, a neke dve, ali sasvim na sredini vilice.

Naime, tokom prvih 30 miliona godina surlaši su nastanjivali samo Afriku i Arabijsko poluostrvo koje je bilo odvojeno od Azije, a evolucija nekoliko postojećih vrsta tekla je sporo. No, kontakt sa Evroazijom pomogao je da se ove životinje rasele širom sveta, a sa novim staništima javlja se i velika raznovrsnost. „Ova ekološka raznolikost smanjila je konkurenciju između vrsta i omogućila je da nekoliko njih istovremeno živi zajedno u istom ekosistemu“, ističe Fernando Blanko, istraživač iz berlinskog Prirodnjačkog muzeja (Museum fur Naturkunde) i koautor pomenute nove studije objavljene u žurnalu „Nature ecology & evolution“. „Da se ​​veza između Afro-Arabije i Evroazije nije dogodila, ili da se dogodila u neko drugo vreme, evoluciona istorija surlaša bila bi radikalno drugačija“, dodaje Blanko.

Pad surlaša počinje pre oko 7 miliona godina kada se menja ekosistem – nestaju mnoge šume, a zamenjuju ih savane. Surlaši naviknuti na šume se teško prilagođavaju ovim promenama i nestaju, ali nove vrste, među kojima su i današnje, postaju otporne na surovije uslove.

U navedenoj studiji se zaključuje da je najveći uticaj na izumiranje brojnih vrsta surlaša imala brza fluktuacija globalne temperature. Značajno hladnija klima koja nastupa pre oko 3 miliona godina i kasnije – iz vremena kada čovek još nije dominirao planetom – odnela je mnoštvo njih. Sa usponom čoveka, međutim, sa lica Zemlje nestaje poslednjih nekoliko izumrlih vrsta, uključujući i runastog mamuta.

Danas na svetu živi tek tri vrste surlaša – dve vrste afričkih i jedan azijski slon. Afrički savanski slon se prema Međunarodnoj uniji za zaštitu prirode (International Union for Conservation of Nature, IUCN) vodi kao ugrožena vrsta čija je populacija u periodu od 2006. do 2016. godine opala za 30 odsto, a među ključnim pretnjama je između ostalog suša, kao i nedostatak sveže vode. Populacija afričkog šumskog slona koja živi u vlažnim šumskim staništima suočava se sa još više izazova i IUCN ovu vrstu vodi kao kritično ugroženu, a status ugrožene vrste ima i azijski slon.

Tokom 2019. godine javnost je imala priliku da vidi potresne slike izmučenih životinja – pa i slonova – iz rezervata u dolini afričke reke Zambezi čije je to zaštićeno stanište. Istovremeno je planetu obišla vest da su presušili Viktorijini vodopadi – u suvim periodima vode bude značajno manje, ali te godine prvi put je litica niz koju ponire Zambezi ostala posve suva, a priroda oko nekadašnjeg vodopada sasvim – mrtva.

Izumiranje i nastajanje novih vrsta je prirodan proces koji postoji koliko i život na Zemlji – više od 99 odsto svih vrsta koji su živele na Zemlji, što je oko pet milijardi, je izumrlo. Međutim, stopa izumiranja tokom istorije nije uvek bila jednaka. Kada ona značajno poraste, kažemo da je došlo do masovnog izumiranja  – znamo da se jedno dogodilo u periodu pre oko 450 miliona godina kada se Zemlja značajno ohladila i organizmi iz plićih voda su ostali bez staništa. Pre oko 370 miliona godina još jedan događaj u kom je drastično smanjena količina kiseonika u morima izazvao je nestanak 75 odsto živog sveta, a zatim pre oko 250 miliona godina u najvećem masovnom izumiranju stradalo je 96 odsto morskih bića i tri četvrtine kopnenih. Uz još nekoliko perioda velikih izumiranja, poznat nam je i onaj od pre oko 66 miliona godina kada je posle jednog dramatičnog i munjevitog događaja – udara asteroida kod Meksičkog zaliva – stradalo više od 70 odsto vrsta, uključujući i sve dinosauruse.

Nakon prethodnih pet doba masovnog izumiranja vrsta dolazilo je do obnove živog sveta za koju je karakteristično otvaranje prostora za dotadašnje marginalne grupe. Tako su, nakon nestanka dinosaurusa, planetom zavladali sisari.

Evidentno je da su vrste izumirale i u vreme kada čovek nije ni postojao. Međutim, takozvano šesto doba masovnog izumiranja u kojem živimo danas, i u kom je stopa izumiranja 100 do 1000 puta veća od uobičajene, direktno ili indirektno posledica je čovekovog dejstva. Čovek menja životnu sredinu tolikom brzinom da živi svet ne može jednako brzo da evoluira kako bi se tim promenama prilagodio. Smatra se da su najveći globalni faktori nestanka vrsta gubitak staništa koje je čovek prisvojio, kao i klimatske promene do kojih dolazi dominantno čovekovim dejstvom.

Međuvladina naučno-politička platforma o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (IPBES) čija je članica i Srbija, upozorila je 2019. da je stopa pada biološke raznovrsnosti bez presedana u ljudskoj istoriji. Izveštaj ovog tela koji je sastavilo 145 autora iz 50 država navodi da je ugroženo i blizu izumiranja oko milion vrsta biljaka i životinja, a kao jedan od pet najvećih relativnih globalnih uzroka navode se klimatske promene koje negativno utiču na blizu polovinu kopnenih sisara i gotovo četvrtinu ptica.

Čitajte više