Suzdržana patrijarhova subverzija

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ono što sada znamo, ako je za utehu i nadu, jeste sledeće: patrijarh relativno uspešno barata rečima, koje će jednog dana biti drugačije raspoređene.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Sa organizovanjem masovnih skupova na godišnjicu Oluje započelo se 2015. godine, kada je obeleženo dve decenije od egzodusa Srba iz Hrvatske. Pre toga, Aleksandar Vučić je u svojstvu prvog potpredsednika vlade, zajedno sa Nebojšom Stefanovićem – upadljivo skrušen – prisustvovao parastosu srpskim žrtvama Oluje u hramu Svetog Marka u Beogradu 2013. godine. I jedino tada nije bio u ulozi glavnog naratora, ali će i tu ulogu postepeno preuzimati narednih godina, srazmerno preuzimanju vlasti u državi.

Pre šest godina Vučić je svoj govor započeo pričom o budućoj zajedničkoj kući Evropskoj uniji, gde ćemo biti „dobri prijatelji“, misleći na dve susedne države Srbiju i Hrvatsku, spomenuo je žrtve i poslao poruku „da se zločin mora oprostiti, ali ne može i ne sme zaboraviti“. Unija je otpala već sledeće 2016. godine, od kada počinju dvosmislene i nedorečene poruke o tome kako „Oluja više neće biti“. Međutim, zašto ih više neće biti uvek je ostajalo nejasno – zato što nas očekuje zajednička evropska kuća; zato što je Srba u Hrvatskoj ostalo malo; ili zato što su novoradikali spremni da vojno intervenišu tamo gde su Srbi navodno ugroženi? Svakom je na volju kako će to tumačiti. Glavna Vučićeva poruka ove godine bila je da se neće izvinjavati – čak ni Krajišnicima koje je lično huškao na rat – uz izraženu sladostrasnu srpsku nacionalističku opsesiju ustašama, kamama, maljevima, istrebljenjem Srba u Jasenovcu i NDH. Istovetnu priču slušali smo i prošlog leta, kada je i pokojni srpski patrijarh Irinej dao doprinos traumatizaciji sećanja na ratove iz ’90-tih.

Poruke patrijarha Porfirija su ove godine bile bitno različite, hrišćanske i humanističke: „Zlo je upisalo sebi još jedan dobitak, čovek je poražen, a Bog, koji hoće mir među ljudima, još jednom je izneveren, i to kako!“ Poraženo je svako ljudsko biće, a Bog svih ljudi „koji hoće mir“ je izneveren. Patrijarh je u nezgodnoj poziciji – s obzirom na to da ga jedno od glavnih zala iz tog (ne)vremena sluša iz publike, ali nastavlja: „Moleći se danas za postradale, za naše bližnje, ne želimo da, zloupotrebljavajući žrtve, produbljujemo spiralu sukoba, niti da vodimo ratove komemorativnim politikama sećanja.“ Ključna poruka koja suštinski diže u vazduh ceo događaj, a koji upravo ima za cilj zloupotrebu žrtava i nastavak rata iskrivljenim sećanjem. Patrijarh smatra da je narativ žrtve neplodan: „… a još manje [želimo – V.V.] da uđemo u matricu zapomaganja i parališemo sebe zatvaranjem u trajno, bespomoćno i bezizlazno stanje žrtve“. Pošto narativ žrtve „ne može biti pokretač i izvor nadahnuća. Pre je trajna muka i pakao. Takav narativ ukida sposobnost izdizanja i nastavak života punim plućima“. Efektno poređenje narativa o žrtvi i pakla, a znači: ljudi nisu stvoreni da budu bilo čije žrtve, a u statusu žrtve/pakla ostaju i ako prihvate sopstvene narative o patnji. Njihovo stradanje beleži neko drugi, patrijarh bi rekao Bog. Ali, ko je tačno te ljude učinio žrtvama i ko ih i dalje drži u tom paklenom stanju? Posmatrači bi rekli, sadašnji predsednik Vučić.

„Verom u ljubav Hristovu“, rekao je dalje patrijarh, obnovićemo se „kao Bogu mili ljudi“ koji poštuju svoje „i s poštovanjem se ophode prema drugom i drugačijem“. Ako je Božija reč za nas merodavna „onda ćemo i pored svih teškoća dati sve od sebe u izgradnji mira“. U ovom delu svog govora, gde se spominju drugačiji i izgradnja mira (sa drugima), patrijarh je uspešno zašao i na politički teren, ali se zatim, nakon upečatljivih reči i poruka, ograđuje skepsom: „Nisu nam potrebni samozvani mirotvorci kao posrednici, jer su oni često vođeni nama nepoznatim interesima. Pod plaštom mirotvorstva oni nam neretko nameću formule naših nesporazuma sa drugima, kao jezičke, semantičke i mislene logore, u koje nas onda prinudno smeštaju i zauvek definišu. Na taj način, ne samo da ne pomažu već stvaraju veće polarizacije i nepremostive jazove.“ Rečenice su patrijarhova kritika skorašnje odluke Valentina Incka, odlazećeg visokog predstavnika UN-a za BiH, u vezi sa izmenama Krivičnog zakonika BiH i uslovnom zabranom negiranja genocida u Srebrenici. Ipak, patrijarh je sam odgovorio na svoju kritiku: Božja reč za nas očigledno nije merodavna, tako da smo nesposobni za izgradnju zajedničkog mira sa drugima (susedima) i otuda intervencije međunarodnih posrednika.

Skup drugih i drugačijih je u patrijarhovom govoru ograničen, budući da ne obuhvata širi evropski kontekst u čijem je okviru neophodno graditi zajednički mir za sve narode. No, to je u skladu sa sadašnjim političkim stanjem autokratske Vučićeve stege u kojem se nalazi Srbija, a koju više ne očekuje prijateljska budućnost sa susedima, pod krovom Evropske unije kao zajedničke kuće – kako je 2015. govorio Vučić. Možemo reći da je patrijarh Porfirije svojim govorom barem načeo „jezičke, semantičke i mislene logore“ u kojima režim drži Srbiju, i u tom smislu je njegov nastup važan, ali ipak ne i revolucionaran. Ono što sada znamo, ako je za utehu i nadu, jeste sledeće: patrijarh relativno uspešno barata rečima, koje će jednog dana biti drugačije raspoređene. Na primer ovako: „Ne smemo dozvoliti da zlo još jednom trijumfuje. Građani Srbije ne smeju biti žrtve ničije samovolje. Autokrata mora da ode.“ Na nama je da patrijarhu pružimo razlog da ih izgovori.

Čitajte više