Kako zaustaviti otrov rasizma na mrežama

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Regulisanje rada velikih tehnoloških kompanija usvajanjem novih zakona i propisa neće rešiti problem duboko ukorenjenih rasističkih struktura, stavova i predrasuda u stvarnom svetu. Ali to bi svakako bilo korisno, i sasvim je izvodljivo.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

I onda je Boris Johnson pozvao velike internet kompanije da ih izriba zbog rasističkih napada na crne engleske igrače? Zapravo, nije. Predstavnici ovih kompanija već su bili na prijemu u Dauning stritu, a Johnson je samo iskoristio priliku da ih pozove na poštovanje odredbi Zakona o zloupotrebama onlajn platformi, onog istog zakona čije je usvajanje vlada odložila.

Ali u ovom slučaju to nije naročito važno. Pre nego što se okrenemo rasizmu na društvenim mrežama moramo se pozabaviti rasizmom u društvu – sveprisutnim, endemskim, strukturnim rasizmom koji se normalizuje iako je sve virulentniji i sve zloćudniji.

Svaka rasprava o rasizmu morala bi početi činom priznanja, što naša vlada uporno odbija: priznanjem da u Velikoj Britaniji, zemlji koja je kao najveća kolonijalna imperija svoga doba trgovala robljem i „posedovala“ polovinu sveta, rasizam ima duboke istorijske korene. U vreme kada su kolonijalne podanike okivali, silovali, izgladnjivali i bičevali, da bi potom u privatnim odajama čitali Bibliju i molili se, naši preci su se sigurno pitali: kako ćemo ovo opravdati?

Rešenje su pronašli u zoologiji, disciplini koja je tada bila u velikom uzletu. Prirodni svet je sistematizovan u urednu hijerarhiju nižih i viših vrsta, a branioci imperije i porobljavanja isto su učinili za ljudsku vrstu deleći je na rase čije su pozicije u globalnoj hijerarhiji ranog kapitalizma bile određene oblikom lobanje i bojom kože.

Robert Knox, škotski kolonijalni lekar u Južnoj Africi, sažeo je doktrinu naučnog rasizma 1850. godine sledećim rečima: „Ljudski karakter, kako individua tako i nacija, proizvod je isključivo prirode one rase kojoj neka individua ili nacija pripada.“

Najviša rasa su beli Evropljani, piše Knox. Ispod njih su mediteranski Evropljani tamnije puti, ispod njih „Cigani, Kopti, Jevreji i Indusi“, a na dnu evolucione piramide nalaze se crni Afrikanci koje Knox opisuje nizom uvredljivih etiketa. Naučni rasizam nije samo opravdanje za trgovinu ljudima i otimanje tuđe zemlje. U njemu je sadržana čitava teorija istorije: bele rase su zahvaljujući svojim kvalitetima istorijski predodređene da osvoje svet i vladaju nad drugim rasama. „Što je boja kože tamnija“, piše Knox, „to je manje civilizacije, umetnosti mira, nauke, književnosti, apstraktnog prava.“

Takve ideje su naši čukun-čukundedovi usvajali u školi, a bile su žive i u umovima generacija koje su se borile u dva svetska rata. Zašto bismo se danas bavili takvim učenjima? Zato što izveštaji o zlostavljanju i nasilju na stadionu i oko njega tokom nekoliko poslednjih utakmica koje je odigrala Engleska jasno pokazuju da ostaci hijerarhije naučnog rasizma 19. veka opstaju u glavama siledžija 21. veka.

Kada vređaju i upućuju pretnje, ne samo igračima afričkog i afričko-karipskog porekla, već i danskim i italijanskim navijačima ili Jevrejima među engleskim navijačima – kao što izveštava novinar Jolyon Rubinstein – oni brane prihvaćene rasne hijerarhije koje ih postavljaju u superioran položaj.

Sve statistike pokazuju da je rasijalizovana strukturna nejednakost veoma stvarna. Crni ljudi u Britaniji imaju devet puta više izgleda da ih policija zaustavi na ulici nego beli ljudi. Bar 40 odsto mladih ljudi u zatvorima su crni ili azijskog porekla. Crnih i azijskih domaćinstava koja žive u trajnoj bedi dvostruko je više nego belih domaćinstava. Beli ljudi redovno dobijaju kraće zatvorske kazne nego crni ljudi ili ljudi azijskog porekla. Crne žene imaju pet puta više izgleda da izgube život na porođaju nego bele žene.

Uprkos tome, vlada je odlučila da za izradu izveštaja angažuje tim poslušnika koji su došli do zaključka da strukturni rasizam ne postoji. Naprotiv, kaže se u izveštaju, najugroženija grupa je bela radnička klasa – što je stav koji je ponovio i torijevski poslanik u Odboru za obrazovanje.

Rasizam s kojim imamo posla nije samo ostatak iz prošlih vremena – trag mamurluka posle imperijalnog pijanstva koji polako prolazi – niti je samo pasivni ideološki odraz strukturnog rasizma. U pitanju je aktivna pojava koja se širi i radikalizuje.

To je, pre svega, posledica jačanja međunarodne radikalne desnice koja je dobila pristup novcu i društvenim mrežama. Ako želite da otkrijete odakle dolaze sve te uvrede, gifovi i mimovi, posetite kanale poznatih fašističkih aktivista na Telegramu.

Pored toga, anglo-američka konzervativna elita je zaražena ksenofobičnim populizmom. Boris Johnson je otkrio dobitnu kombinaciju: otvoreno lagati i pružati podršku belom engleskom identitetu. Zašto bi inače odbio da osudi one koji su se rugali engleskim igračima koji su se spustili na koleno u znak solidarnosti?

Takođe, pojavila se generacija ljudi tamnije boje kože koji uz pomoć zakona, društvenih nauka i aktivizma konačno pozivaju na odgovornost bele ljude koji lično i granularno doprinose rasizmu. Ti veoma stvarni društveni i politički faktori za manje od jedne decenije su kolonizovali internet i mašinu koja je trebalo da širi prosvećenost pretvorili u mašinu za proizvodnju mržnje.

Na delu su tri razorna mehanizma. Prvi je anonimnost korisnika. Najviše anonimnih korisnika ima na Twitteru i 4chan i sličnim forumima, ali tolerišu se i na marginama drugih platformi.

Anonimnost je omogućila stvaranje miliona lažnih identiteta i automatizovanih naloga programiranih da ponavljaju pretnje upućene stvarnim, imenovanim korisnicima. Stvarni korisnici koji ostaju anonimni mogu da prete, zlostavljaju, blate i vređaju žrtve bez ikakvih posledica, jer im niko ne može ući u trag. Za manje od jedne decenije, pored stvarnog građanskog društva s njegovim zakonima, običajima i propisima stvorili smo paralelno virtualno građansko društvo u kom su prava da pretimo i lažemo zaštićena i nedodirljiva.

Algoritmi su drugi mehanizam koji produbljuje rasizam. Algoritmi su samo jezgro poslovnog modela kompanija kao što su YouTube, Facebook, Twitter, Instagram i druge platforme: o sadržaju koji ćete videti ne odlučuje vaš mozak već mašina. Brojne studije su pokazale da algoritmi podstiču i nagrađuju mržnju. Istraživanje New York Timesa iz 2019. pokazalo je da je „sistem za pretraživanje i davanje preporuka koji je koristio YouTube u Brazilu sistematski usmeravao korisnike na kanale radikalne desnice i sadržaje posvećene teorijama zavere“.

Algoritme tehnoloških giganata, koji se pod pritiskom kritičara povremeno i koriguju, ne možemo pozivati na odgovornost. Zapravo, ne postoji ni javno dostupan pregled izvršenih izmena. Platforme koje koriste algoritme verovatno su prva tehnologija u istoriji čija istorija neće biti zabeležena.

Treći problem je neodgovornost koju je ovakav sistem omogućio. Na pritužbe zbog neprihvatljivih sadržaja i neprihvatljivih postupaka njihovih korisnika tehnološke kompanije reaguju brzinom puža. Pošto pred zakonom nisu odgovorne za klevete, pretnje i pozive na nasilje koji se objavljuju na njihovim platformama, njihove reakcije su veoma spore, kao što se pokazalo i u slučaju izliva mržnje posle utakmice Engleska-Italija.

Regulisanje rada velikih tehnoloških kompanija usvajanjem novih zakona i propisa neće rešiti problem duboko ukorenjenih rasističkih struktura, stavova i predrasuda u stvarnom svetu. Ali to bi svakako bilo korisno, i sasvim je izvodljivo.

Prvo moramo pokrenuti moralni i politički napad na anonimnost. Liberalne demokratije su građene za stvarne ljude poznatih identiteta. Istina je da glasamo tajno, ali ne glasamo anonimno. Da, imamo pravo na slobodu govora i okupljanja – ali kao stvarni, a ne kao lažni ljudi.

I u stvarnom svetu postoje anonimne komunikacija, kao što su anonimna pisma, grafiti na Rashfordovom muralu, lažni pamfleti koje su delili protivnici laburista u Betliju.

Takve prakse u onlajn svetu ne možemo suzbiti, ali možemo ih obeshrabriti. Jedna od mogućnosti je da se forumi koji dopuštaju anonimnost korisnika – to su mesta sa kojih dolazi najviše fašističkog govora mržnje i podsticaja na nasilje – učine teže dostupnim tako što će se ukloniti sa komercijalnih servera. Da, preseliće se na servere u Rusiji; da, povući će se na Telegram. Ali njihova virulentna i eksponencijalno rastuća aktivnost će biti znatno usporena.

Razumem primedbe poput one koju je izneo Chris Stokel-Walker u New Statesmanu, da bi primoravanje korisnika Twittera da pokažu svoj identitet „moglo ugroziti uzbunjivače, pripadnike marginalizovanih grupa i žrtve zlostavljanja“. Ali u ovom slučaju postoje i neki drugi, mnogo opasniji rizici – na primer, mogućnost da se čitavo društvo uruši pod lavinom normalizovanog rasizma i mizoginije. Moramo odmeriti sve rizike i pažljivo odmeriti šta je najbolje učiniti.

Twitteru i njegovim stvarnim korisnicima svakako nije u interesu da trpe milione botova. Nisu nam potrebni ni lažni i dvostruki identiteti koje koriste profesionalni trolovi i fašisti. Kao što mogu zahtevati da se moje ime ne prikazuje na biračkom spisku, trebalo bi da postoji mogućnost da zahtevam da moj stvarni identitet ne bude prikazan na Twitteru. Ali anonimnost ne bi smela biti automatski ponuđena opcija.

U sledećem koraku velike tehnološke platforme treba preregistrovati kao izdavače. Onda bi njihovi moderatori, kao i moderatori komentara na veb stranici Daily Maila, imali obavezu da cenzurišu klevete, pozivanje na nasilje i govor mržnje. Zakon o zloupotrebama onlajn platformi je korak u dobrom smeru, ali mogućnost registrovanja velikih tehnoloških kompanija kao izdavača u njemu nije ni pomenuta.

Što se tiče algoritama, oni će svakako ostati intelektualna svojina tehnoloških monopolista, ali potrebno je ustanoviti regulatorno telo za medije koje će u realnom vremenu pratiti njihove efekte i uticaj. Kao što kontrolišemo kompanije za vodosnabdevanje testovima na prisustvo fekalija u rekama i jezerima, tako i količinu saobraćaja koji se usmerava na rasističke i mizogine sadržaje treba redovno meriti i tragati za verovatnim uzrocima u korišćenim algoritmima.

Iznad svega, moramo završiti raspravu o „pravima“. Problem koji nastaje kada se dva različita prava nađu u sukobu (pravo na slobodu govora i pravo na ličnu bezbednost) mora se postaviti kao moralno i etičko pitanje.

Generaciji koja je već prihvatila digitalnu anonimnost moramo pokazati da je časno pokazati svoje lice, reći ono što se misli, stati iza svojih reči i priznati učinjene greške. Rashford, Sancho i Saka rade to svakog minuta koji provedu na terenu. Ne možete biti junak ili junakinja drame ako čak ne znamo ni ko ste.

Preveo Đorđe Tomić

Čitajte više