Igra bezvrednih đinđuva

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Volimo što je predsednik Republike Srbije prononsirani lažov? Što nas ponižava, uveren da za najduže dva-tri dana zaboravljamo šta je rekao, a revnosno beleže svi mediji ove zemlje?
Ilustracija: Slaviša Savić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Nije Vinča deo požara koji je zahvatio Evropu ovih dana. Požar u beogradskoj deponiji, monumentalnijoj od najvećeg spomenika, posledica je – i doslovno i alegorično – sveg onog đubreta, fizičkog i moralnog, koje za sobom ostavlja ovaj režim.

Volimo što je predsednik Republike Srbije prononsirani lažov? Što nas ponižava, uveren da za najduže dva-tri dana zaboravljamo šta je rekao, a revnosno beleže svi mediji ove zemlje?

Presretni smo zbog načina na koji je „rukovodio“ pandemijom? Naročito zato što ne znamo koliko nas je pomrlo, ne znamo koliko i kakvih vakcina je nabavljeno? Ne želimo da čujemo, vidimo, a naročito ne da pisnemo, ništa o tome na kom (crnom) tržištu su nabavljene, koliko su plaćene? Verujemo li da je to novac iz džepa preskromnog predsednika?

Širimo li zadovoljstvo na sve strane zato što predsednik ne zna šta je Skaj, a šta Skajp? Iako zna ko je kome slao slike obezglavljenih ljudi. Iako zna napamet svako naseljeno mesto u Srbiji. Prezadovoljni smo što naš predsednik nije idejni tvorac Velje Nevolje, po novom: Belivuk, jer ga je on (šta s tim ima sud) proglasio za monstruma? Baš nam se kolektivna prsa podižu od državotvornog ponosa što je i predsednikov kum, ministar Nebojša Stefanović, a ne predsednik sam samcijat, master majnd monstruma?

Obožavamo li do samog ludila dolazak Rio Tinta u Srbiju? Kako nam srce igra od milijardi koje ćemo, tamo jednom u magli budućnosti, dobiti od litijumskih baterija i letećih automobila? Usrećuje li nas crveni Jadar, više nego prljava i otrovna Drina? Ma, srce nam zaigra na pustoš umesto zelenila kad samo pomislimo na rudnik jadarita!

Nije li bilo opipljivo naše ushićenje zakletvom Zagorke Dolovac? Žene koje nema, a ustavnost i zakonitost korovski nekontrolisano bujaju kao nikad do sad! Mi imamo/nemamo Zagorku, šta će nam nezavisno i nepristrasno tužilaštvo? Još manje nam treba sud, uvuku se tu i neki zbog kojih doktore Rističevića i Martinovića bole njihove grudi balkanske.

Kako da se ne ushićujemo prijateljskim i konstruktivnim krivičnim prijavama maestra Vučevića, te protiv braće Vučić (ni rođena majka ne bi lepše sastavila), te protiv samog predsednika? Ta, nema veze što nisu ni prijave, taj smireni paraadvokatski stil čini od njih gotovo umetničko delo. Javni tužilac, ma kako tvrd bio, moraće iscediti suzu iz srca kamenoga i oprostiti prijavljenom. Prosta mu bila duša moja tužilačka!

Sa koliko neslućenog zadovoljstva ste vi, kolege penzioneri, napravili izlet iznenađenja, od Grocke pa sve do Businja, dok je kleta banja Vrdnik ostavljena politički neosvešćenim? Jeste li zajecali dok se predsednik zaklinjao da pojma nema šta je bilo sa vašim autobusima? Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže! I baca šaku soli na patnje izbeglica pred Olujom. Ma, šta je šaka soli prema čaši grči koju je današnji predsednik prosuo po svima vama i vašim precima svojom mantrom Karlobag-Ogulin-Virovitica! Verovali ste mu tada, verujete mu i sada? Krvi biste mu dali? Već jeste.

Znate li da nam je predsednik obećao po 20.000 dinara? Laže da nije za izbore, a i on i mi znamo da jeste. Ali to je gentlemen`s agreement, o kome smemo samo šaputati – valjda jesmo džentlmeni i džentlmenke? Nije ugovor sa đavolom?

Jedemo li i dalje ćevape? Ili smo kolektivno prešli na krilca – od očerupanog orla sa državnog grba – kako nam je to bacio u lice maestro Petričić?

Simpatišemo li te naše rukovodioce- šerete koji su doktorirali, a da nisu maturirali?

Greje li nas kad moćnik zapali kuću novinara koji otkrije njegovu (rođenu) korupciju?

Krušikovce ubijaju, zar ne? Istinom o pohlepnim trgovcima oružja, familijom visokog – što policijskog, što vojnog (samo je pitanje tajminga i volje predsednika) – ministra?

Baš nam je drago što nismo u zatvoru, dok je Aleksandar Obradović bio?

Šta nas briga o poslednja dva minuta života Stanike Gligorijević, koje je samo predsednik video? Uključujući i onog koji ju je usmrtio.

Šta nas briga…

Da li odista dozvoljavamo sebi da nas bude baš briga? Svi stradalnici ovog režima mogli smo biti mi. Svako od nas. I bićemo ako ne nađemo u sebi snage da verodostojno viknemo Vučiću: dosta. Svaki dan pod njim odnosi poneki život koji je mogao biti duži, svakog dana Srbija je sve manje država, sve manje republika, to jest javna stvar, a sve je više mafijaška familija koja raste i popunjava se i ponekim dojučerašnjim opozicionarom.

Ne živimo, životarimo u čamotinji, poniženi – i oni koji rade i oni koji nemaju posla – bez dostojanstva, bez volje, sa uludo utrošenom energijom i vremenom. Dok nas predsednik i njegova potkupljena družina, državna i paradržavna tj. tabloidna, začaravaju bezvrednim đinđuvama. Sjajne su, šarene su, privlače pažnju. Njima režim plaća i kupuje naše živote, našu pokornost, naše strahove. Svaka laž je đinđuvica crvena kao rubin. Svako neispunjivo obećanje svetluca baš kao smaragd. Svaki robovski rad plaća se staklićem što blista kao tečno srebro. Svako poniženje začinjeno je lažnim zlatnim dukatićem. Naši univerziteti poučavaju o igri Vučićevim đinđuvama, više no o igri staklenih perli koja nastoji da spoji nauku i umetnost. Ne kao u Heseovom romanu, u izmaštanoj Kastaliji, već kao na pravom provincijskom vašaru. A baš kao u romanu, Majstor igre (Magister ludi) može biti samo jedan. No, romaneskni Majstor poznaje igru sâmu i poštuje njena pravila, pošto ih upozna na nekonformistički način. A naš Magister ludi – jedino što zna jeste da su đinđuve bezvredne i zato ih neštedimice deli. Ne postoji nijedno pravilo, a da ga on nije uspostavio, kao ni jedno koje nije pogazio.

Zato on mora otići što pre, nije dovoljno što se sam nagriza kao jabuka kad truli, jer trulimo zajedno s njim, trulež je zarazna bolest. Zakazan nam je još jedan ekološki ustanak. Ne sme, međutim, da bude samo ekološki. Skupimo se svi koji znamo (bez)vrednost koruptivnih đinđuva, ispred Skupštine, da speremo sramotu s nje. Ima nas, ima nas sve više. Moraće tad da se skloni.

Čitajte više