Bogataši u svemiru

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Jezik neizbežnosti koji koriste zagovornici kolonizacije svemira prikriva drugu, bolju opciju: da uopšte ne kolonizujemo svemir.
Foto: Nina Radulović
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Pošto su stekli ogromna bogatstva na zemlji, milijarderi se sad utrkuju u svemiru. Bivši direktor Amazona Jeff Bezos, najbogatiji čovek na planeti, nedavno je objavio da će biti jedan od četvorice „svemirskih turista“ na prvom letu svoje svemirske kompanije Blue Origin s ljudskom posadom, predviđenom za 20. jul 2021, na godišnjicu sletanja Apola 11 na Mesec. Ta vest je navela Richarda Bensona, vlasnika kompanije Virgin Galactic, da ubrza planove za svoje putovanje i da se vine u svemir devet dana pre Bezosa.

Njihov kolega milijarder Elon Musk, treći najbogatiji čovek na Zemlji, često je najglasniji kad govori o svojoj svemirskoj kompaniji SpaceX i planovima da od ljudi napravi „interplanetarnu vrstu“. Bezos je, međutim, jednako opsednut svemirom kao i osnivač Tesle. Milijarderi su složni: naseljavanje zvezda je sudbina čovečanstva. Bez velike javne debate, privatne svemirske korporacije su među sobom odlučile da je svemir sledeća ljudska granica.

Ideja da privatne korporacije treba da postignu nešto što su države radile od 60-ih godina 20. veka – da lete u svemir – izrazito je američka. U njoj se sustiču domaći libertarijanizam, idolatrija privatnog individualnog preduzetništva i globalniji etos neoliberalizma i izmeštanja vlasti. Ali uprkos tim motivacionim filozofijama, privatne kompanije lansirale su svoje planove za naseljavanje kosmosa koristeći ogromne količine javnog novca dobijenog preko državnih ugovora.

Kao što se ovde već pisalo, svemirska trka Hladnog rata odlikovala se trijumfalizmom zasnovanim na moći i naučnom kapacitetu nacionalnih država. Današnji talas istraživanja vode, međutim, privatne svemirske kompanije milijardera čiji cilj nije samo njihova finansijska dobit već i – ako je verovati Bezosu i Musku – dobrobit ljudske civilizacije. Ali retorika i istorija nebeskih istraživanja otkrivaju da su logika kapitalizma, kolonijalizma i korporacija uvek bile tesno i intenzivno prepletene. Kao što nam istorija pokazuje, omogućavanje korporacijama da kolonizuju svemir može voditi ishodima koje čak ni države neće moći da kontrolišu.

U ranim danima svoje kompanije, Bezos je lično finansirao Blue Origin (prodajući svake godine akcije Amazona u vrednosti od milijardu dolara, kao što je otkrio 2017) i u početku se usmerio na svemirski turizam kao potencijalni izvor prihoda i kao način – po njegovim rečima – da ljude privikne na ideju svemirskih putovanja. A onda je video da Muskova kompanije SpaceX brzo pomračuje njegovu, kako po veličini tako i po uspehu. Musk je finansirao SpaceX kombinacijom rizičnog investiranja i državnih ugovora vrednih više milijardi. Dok Blue Origin nikad nije lansirao raketu u orbitu, SpaceX od 2012. prevozi teret NASA-e do Međunarodne svemirske stanice. Bezos i Musk su potrošili milione dolara na lobiranje Kongresa da nastavi finansiranje njihovih projekata koji već dobijaju ogromne količine javnog novca preko državnih ugovora. Kad je kompanija Tesla dobila 1,3 milijarde oslobođenja od poreza da bi otvorila fabriku baterija u Nevadi 2014. godine, Bezos je poslao imejl jednom kolegi, izvršnom direktoru Amazona, s pitanjem zašto je Musk tako uspešan u dobijanju državnog novca. Ali sad ni Bezos nema na šta da se žali. Blue Origin se rutinski nadmeće s kompanijom SpaceX za ugovore i obe kompanije troše milione na lobiranje Kongresa da nastavi finansiranje njihovih projekata. Pošto je SpaceX dobio ugovor da napravi letelicu koja služi za sletanje posade svemirskog broda na Mesec, kratkoveki amandman na Zakon o beskonačnoj granici, čija je svrha bila dodeljivanje 10 milijardi dolara programu NASA-e za Mesec i uvođenje druge nagrade, neko vreme je čak nazivan „spasavanje Bezosa“.

Tačno je da Musk ima poseban talenat da obezbedi državno finansiranje za svoje poslovne poduhvate. U knjizi Preduzetnička država (The Entrepreneurial State, 2013) Mariana Mazzucato raskrinkava ideju da ekonomski uspeh stvaraju slobodna tržišta i male države, a ne državno investiranje u tehnološke inovacije. Ona navodi podatke o tome kako su Muskove kompanije SpaceX, Tesla i SolarCity dobile više milijardi državne podrške, između ostalog u grantovima, oslobođenju od poreza i subvencionisanim zajmovima. Povrh toga, one su obezbedile više milijardi od NASA-e i Ministarstva energije preko ugovora o snabdevanju i direktnih investicija u nove tehnologije. (Ta podrška države nije zanemarljiva. Tesla je tek 2020. imao profit tokom cele godine, mada je Musk akumulirao znatan deo ličnog bogatstva zahvaljujući posedovanju akcija kompanije.) Ali to izmeštanje kolonizacijskih napora na privatne korporacije nije osobina neoliberalne države; korporacije su odavno važan deo istorije kolonijalizacije. U ranim danima kolonizacije, mada su kompanijama često davale novac i legitimitet za prekomorske poduhvate, njihove matične države nisu imale strogu kontrolu nad njihovim aktivnostima. Na primer britanska Istočnoindijska kompanija – koju je Philip Stern nazvao „kompanija-država“ – imala je oružane snage, objavljivala i vodila rat, ubirala porez, kovala novac i u jednom trenutku „vladala“ nad više podanika nego sama britanska država. Kao što su primetili J. C. Sharman i Andrew Phillips u knjizi Izmeštanje imperije: kako su kompanije-države stvorile moderni svet: „U nekim slučajevima kompanije-države raspolagale su većom vojnom i političkom moći nego mnogi tadašnji monarsi.“

Korporacije su važan deo istorije kolonizacije. Kompanije-države su bile utemeljene na razumevanju suvereniteta kao deljivog i prenosivog i nisu se uklapale u današnje razlikovanje „javne“ i „privatne“ moći. U poređenju s kompanijama-državama u njihovom zenitu, čak i najveće današnje multinacionalne korporacije – a među njima su svakako SpaceX i Blue Origin – imaju znatno manji autoritet i nemaju vojnu moć. Monarhije koje su prve dale monopol putujućim kompanijama, prerasle su u moderne države, konsolidovale su suverenu vlast i stekle znatno veću moć nego njihove prethodnice u ranijim vekovima. Danas se države, a ne korporacije, opažaju kao opasni akteri svemirskih istraživanja. Pogotovo u kontekstu pogoršavanja odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, militarizacija svemira često se pominje kao najverovatniji način da nebeski susreti postanu nasilni. Po tom gledištu, ako privatne američke kompanije počnu da koriste resurse iz asteroida, bila bi to mnogo miroljubivija situacija nego ako američke Svemirske snage izgrade vojnu bazu na Mesecu.

Ali to stanovište zanemaruje nasilne istorije korporacija i dubinsku povezanost između privatnih komercijalnih poduhvata i sistemâ kapitalizma i kolonijalizma. Štaviše, mada države mogu da stvore te sisteme i u njima učestvuju, one ne uspevaju uvek da kontrolišu snage koje su same oslobodile. Na primer, nije bilo ničeg neizbežnog u tome što je britanska država na kraju uspostavila kontrolu nad Istočnoindijskom kompanijom. Čak i kad se to dogodilo, Kompanija je imala razoran uticaj na oba mesta kojima je „vladala“, kao i na državu koja ju je osnovala i posedovala u osvit Britanske imperije. Istoričar William Dalrymple, autor knjige Anarhija: nezaustavljivi uspon Istočnoindijske kompanije, primećuje: „Krajem 18 veka Indiju nije osvojila britanska vlada, već jedna opasno neregulisana privatna kompanija… [koja je] izvela korporativni udar neviđen u istoriji: vojna osvajanja, pokoravanje i pljačku ogromnih prostranstava južne Azije. Gotovo je izvesno da to ostaje najveći čin korporativnog nasilja u svetskoj istoriji.“ Dok današnje kompanije polaze u osvajanje svemira, trebalo bi postaviti pitanje da li moderne države imaju bolji način da kontrolišu korporacije i nasilje koje bi moglo proizaći iz bitaka oko toga ko treba da vlada doseljenicima i resursima.

Mada je američka vlada finanasirala Blue Origin i SpaceX, već se pokazuje da je njena sposobnost da kontroliše te korporacije – posebno Muskovu – nedovoljna. Muskovi komentari o američkim regulatorima, čak i onima koji su istraživali njegove aktivnosti, sramno su gnevni i grubi, a njegovo ponašanje je jednako nepopustljivo. Na primer, u decembru prošle godine kompanija SpaceX nije poslušala naređenje Federalne administracije za vazdušni saobraćaj (FAA) da odustane od probnog testiranja rakete Starship na velikim visinama pošto je agencija opozvala dozvolu za lansiranje zbog nepovoljnih atmosferskih uslova. To nije prvi put da se Musk oglušio o autoritet vlade. U maju 2020. ponovo je otvorio fabriku Tesla uprkos zdravstvenom nalogu okruga Alameda da fabrika ostane zatvorena zbog pandemije kovida 19 i onda je na Twitteru zatražio da policija „samo njega uhapsi“ ako odluči da silom nametne poštovanje zakona. Njegove kompanije su više puta bile pod istragom i kažnjavane zbog kršenja propisa. (U izveštajima je navođeno da u Tesli ne postoji propisana bezbednosna signalizacija zato što „Musk ne voli žutu boju“.) Da li je reč prosto o tome da Musk, kao i mnogi drugi moćni ljudi pre njega, uživa državne povlastice? Ili su država i njeni regulativni organi zaista nemoćni da ga kontrolišu?

Reklo bi se da Musk nije uplašen. Posle incidenta s lansiranjem rakete u decembru, FAA je objavila da će kompaniji SpaceX biti uvedene dodatne mere tokom budućih lansiranja, između ostalog prisustvo inspektora FAA na licu mesta. Musk je 28. januara odgovorio na Twitteru da se pravila FAA odnose na „šačicu onih nekoliko nekorisnih lansiranja godišnje koje preduzima nekolicina državnih postrojenja. Po tim pravilima, čovečanstvo nikad neće stići na Mars“. Musk smatra da je za našu civilizaciju suštinski važno, daleko važnije od pravila i propisa, da ljudska vrsta postane interplanetarna.

I Bezos i Musk se služe jezikom moralnog imperativa kad govore o kolonizaciji svemira: čovečanstvo ne sme prosto da istražuje svemir, već mora i da ga naseli. Dvojica inžinjera lako mogu da objasne tehničke dimenzije svojih planova za kolonizaciju kosmosa. Iako se ti planovi razlikuju – Bezos želi da osnuje veštačke cevolike strukture koje bi lebdele blizu Zemlje, dok Musk želi da učini Mars pogodnim za život ljudi – političke filozofije na kojima se oni temelje upadljivo su slične. I jedan i drugi su utopijske vizije čovečanstva u svemiru i nastoje da obezbede tehnološka rešenja za političke probleme koje su prouzrokovali kapitalizam i kolonijalizam.

Godine 1982. Bezos je rekao – u svom govoru na kraju srednje škole – da je „Zemlja konačna, i ako svetska ekonomija i stanovništvo nastave da rastu, svemir je jedini put“. Otad se njegova gledišta nisu mnogo promenila. „[Za nekoliko vekova] koristićemo svu solarnu energiju koja stiže do Zemlje“, rekao je okupljenoj gomili na svečanosti koju je priredila kompanija Blue Origin. „To je stvarna granica.“ Na toj maltuzijanskoj logici počivaju njegovi argumenti o neizbežnosti rasta čovečanstva i nužnosti širenja u svemir. Postoje izvesni kratkoročni problemi, objašnjava on, kao što su siromaštvo i zagađenje, a postoje i dugoročni problemi, na primer ostajanje bez energije. Ako ne želimo da postanemo „civilizacija racionisanja i zastoja“, upozorava Bezos, moramo se proširiti do zvezda gde su resursi „praktično beskonačni“.

Musk smatra da je kolonizacija svemira način da se očuva ljudska civilizacija, da se suprotstavimo eventualnom istrebljenju. „Ne govorim o sudnjem danu“, rekao je na međunarodnoj konferenciji 2016, „ali istorija sugeriše neku vrstu sudnjeg događaja. Alternativa je da postanemo civilizacija koja se širi u svemir i multiplanetarna vrsta“. Dok Bezos naglašava cikličnu logiku kapitalističkog rasta – moramo rasti da bismo nastavili da rastemo – Musk je direktniji kad govori o svojim planovima za kolonijalna naselja. Jedan od njegovih predloga – da se pojedincima omogući kupovina karte u jednom pravcu za Mars koja se može otplatiti obećanim poslovima u novoj koloniji – nazvan je ugovorno ropstvo. „Na Marsu će dugo vladati manjak radne snage“, objasnio je Musk, „što znači da će biti posla“. Dok Bezos zamišlja da će ljudi moći često da putuju između zemlje i svemira, Musk smatra da kolonija na Marsu mora biti samodovoljna, sposobna „da preživi ako transportni brodovi iz nekog razloga prestanu da dolaze sa Zemlje“.

Toj dvojici preduzetnika, koji su hvaljeni kao izuzetni poslovni vizionari, svemirske utopije zamenjuju nedostatak političke kreativnosti i svesti. Bezosova ideja da je imperijalna ekspanzija jedini način da se održi sve veća populacija zapravo je stari kolonijalistički zov, sad prepakovan u zvezdane poduhvate. Beskrajna potreba za resursima, kao i „siromaštvo i zagađenje“, koje Bezos otpisuje kao kratkoročne probleme, duboko su ukorenjeni u kapitalističkim ciklusima izvlačenja sirovina i u ovom trenutku izazivaju klimatsku krizu Zemlje.

S obzirom na zelenu orijentaciju njegovih preduzeća, logično je pretpostaviti da je Musk svestan klimatske krize – ili barem prilike koju ona pruža za obezbeđivanje državnog finansiranja. Ipak, on dosad nije izričito pomenuo klimatsku promenu kao jedan od potencijalnih „događaja istrebljenja“ od kojih bi nas mogla zaštiti kolonija na Marsu. Ostavimo po strani pitanje da li je naseljavanje Marsa izvodljivo (astronomski članak u časopisu Nature sugeriše da nije), naseljavanje svemira skupo bi koštalo Zemlju. Kao što je primetio pisac naučnih tekstova Shannon Stirone u Atlanticu, „Mars ima vrlo tanku atmosferu; on nema magnetsko polje koje bi štitilo njegovu površinu od sunčevog zračenja ili galaktičkih kosmičkih zraka; on nema vazduh koji se može disati a prosečna temperatura na njegovoj površini je smrtonosnih šezdesetak stepeni ispod nule… Da bi opstali na njemu, ljudi bi morali da iskopaju tunele i žive ispod površine“. Ekološko i ljudsko razaranje potrebno da bi se svemir učinio pogodnim za život potisnulo bi sve tehnološke i političke aktivnosti neophodne da se sad zaustavi klimatska kriza.

Pored toga, kao i kapitalizam i klimatska promena, kolonizovanje svemira gore će uticati na jedne nego na druge, posebno na globalnom jugu. Na primer, kad je indonežanski predsednik Joko Widodo ponudio Muskovoj kompaniji SpaceX ostrvo Biak u Papui Novoj Gvineji, dom tekuće secesionističke kampanje, lokalne zajednice su se pobunile, zabrinute da bi građenje lansirne stanice izazvalo ogromnu ekološku štetu i raseljavanje zajednice. Imali su razloga za brigu. Upravo to se dogodilo u Boka Čiki, gradiću na krajnjem jugu Teksasa, gde je ista kompanija izgradila prethodnu lansirnu stanicu. Kad je SpaceX došao u grad stanovnici teksaške zajednice su isterani iz svojih domova jer je taj kraj postao nebezbedan zbog raketne aktivnosti koja je otad oštetila prirodni rezervat u toj oblasti. SpaceX je ponudio da otkupi kuće stanovnika, ali ispod cene koju je većina smatrala pravednom. U elektronskoj poruci kompanije onima koji su odbili ponudu je stajalo: „Pošto se obim i učestalost svemirskih letova s tog mesta povećavaju, vaše imanje će se često nalaziti u zonama rizika, a u njima neće smeti da ostane nijedan civil koji poštuje sve federalne i druge javne bezbednosne propise“. SpaceX nije pokazao brigu za raseljavanje iz te oblasti i štetu pričinjenu lokalnoj zajednici.

Musk i Bezos smatraju da se kolonizovanje svemira na neki način razlikuje od kolonizovanja Zemlje. U njihovoj argumentaciji postoji prećutno uverenje da u prošlosti probleme nisu izazivali sistemi kolonijalizam-kapitalizam, već kontekst njihovog primenjivanja. Po tom gledištu, mada su prethodni pokušaji kolonizacije često vodili genocidnom nasilju, ta istorija se u svemiru ne bi mogla ponoviti. Na kraju krajeva, tamo niko ne živi. Ta perspektiva zanemaruje činjenicu da je kolonijalno razaranje opravdavano specifičnom ideologijom koja je prikazala određen pogled na svet i ulogu čovečanstva u njemu kao prirodne i nužne. Ideja da se svemir može zauzimati prosto zato što „tamo nema nikog“ ukorenjena je upravo u onoj kolonijalnoj logici kojom je vekovima opravdavan genocid doseljenika nad domorocima: samo ljudi koji koriste resurse na određene načine mogu polagati pravo na zemlju i vlasništvo. Imperijalistička koncepcija vlasništva tako preobražava svemir u „praznu granicu“ na koju neki pojedinci mogu da projektuju svoje političke snove, bilo da je reč o delatnosti izvlačenja sirovina ili o doseljeničkim kolonijama.

U nedavno objavljenoj knjizi Svojina je krađa!,Robert Nichols preispituje rekurzivnu logiku kolonijalnog razvlašćivanja koja se oslanja na istovremene procese promene i krađe. On kaže:

„Kolonizacija povlači transfer zemljišta velikog obima i istovremeno iznova kodira dati predmet razmene, pa se taj transfer naknadno pokazuje kao jedan oblik krađe u uobičajenom smislu… ’razvlašćivanje’ može biti suvislo rekonstruisano tako da se odnosi na proces u kom nastaju novi svojinski odnosi, ali pod strukturnim uslovima koji iziskuju njihovu istovremenu negaciju.“

Jednim potezom zemlja je i preobražena u imovinu i oduzeta.

Ta ista logika omogućava Musku i Bezosu da tvrde da je svemir istovremeno „prazan“ i da ništa ne sprečava njegovo prisvajanje. Naravno, tvrđenje da ne koristimo svemir je laž iako niko ne poseduje zemljišnu parcelu na Mesecu. Kao što svi koristimo vodene puteve i vazduh, „vlasništvo“ ne može određivati onaj na čijoj teritoriji se nalaze ti resursi. Na primer, sve veće svetlosno zagađenje (ili „svetlosni grafiti“), izazvano hiljadama satelita koji kruže oko Zemlje, pogodilo je mnoge zajednice na našoj planeti, od astronoma i njihovih naučnih istraživanja do domorodačkih zajednica čiji se kulturni običaji i opstanak oslanjaju na nebesku navigaciju. Ali pošto te zajednice ne koriste ili ne prisvajaju svemirske resurse na „odgovarajući način“, one se ne smatraju njegovim punopravnim vlasnicima – što znači da ne mogu polagati pravo na svemir.

S druge strane, po međunarodnom zakonu, te zajednice nemaju ništa manje pravo na nebo od Muska i Bezosa. U Sporazumu o svemiru kaže se da će „istraživanje i upotreba svemira… pripadati celom čovečanstvu“. Dok svi možemo da koristimo, istražujemo ili proučavamo svemir, nijedna država ne može pretendovati da ga poseduje – što ne znači da države to neće pokušati. Na primer, 2015. godine predsednik Barack Obama potpisao je Zakon o svemiru. Taj zakon je omogućio privatnim američkim građanima da steknu pravo vlasništva nad resursima izvučenim iz svemira i da brane to pravo na američkim sudovima. Međunarodni pravni eksperti su ukazivali na to da je Zakonom o svemiru teorijski prekršen Sporazum o svemiru, kojim se državama zabranjuje pravo na suverenitet nad bilo kojim nebeskim telom. U Zakonu, međutim, izričito stoji da Sjedinjene Države ne pretenduju na suverenitet ni nad jednom vanzemaljskom teritorijom, već samo na vlasništvo nad resursima. Kritičari odbacuju tu odbranu; države ne mogu polagati pravo na vlasništvo ako prethodno ne proglase suverenitet nad teritorijom. Najzad, upravo teritorijalnost čini države. Čak i kad je reč o zvezdama, teško je zamisliti bilo koji drugi princip kao osnovu vladanja. S druge strane, teritorijalne granice nikad nisu bile neprikosnovena ograničenja za vladanje nad drugima. Sjedinjene Države često su vladale narodima i svojinom izvan svoje teritorije. Slično logo mapi Benedicta Andersona, teritorijalnost funkcioniše kao zamišljeni asocijativni identitet: ona legitimizuje državnu moć, ali je zapravo ne stvara i ne ograničava.

Kao što ističu Philip Steinberg, Elizabeth Nyman i Mauro Caraccioli, utopijske vizije političkih zajednica – od Platonovog usamljenog polisa do marsovskih kolonija – često ne uspevaju da zamisle nijedan metod osim teritorijalnog suvereniteta kao način da se izbegne država i da se krene ispočetka. Na primer, institut Morsko stanovanje sestrinski je projekat Bezosove i Muskove kolonizacije svemira, a predvodi ga još jedan tehno milijarder – Peter Thiel. Thiel, saosnivač (uz Muska) Paypala, i Patri Friedman, bivši inžinjer Googlea (unuk Miltona Friedmana) osnovali su taj institut da bi „podstakli uspostavljanje i rast trajnih, autonomnih i inovativnih okeanskih zajednica s novim političkim i društvenim sistemima“ na plutajućim okeanskim platformama. Kao i kolonizatori svemira, i oni zamišljaju da će humani inžinjering biti kadar da stvori nove, devičanske teritorije – u moru ili na zvezdama – koje će obezbediti prostor za rešavanje političkih problema. „Ako uspemo da rešimo tehničke izazove života na moru, dve trećine Zemljine površine postaće otvorene za te političke početke“, objašnjava Friedman. Thiel je pominjao da bi te nacije na plutajućim ostrvima mogle koristiti „model svemirskih kolonija“ – ali bliže Zemlji, što znači da je njihova izgradnja tehnički izvodljivija.

Za neke elite Silicijumske doline, poenta tih nacija koje počinju od nule je to što država neće moći da ih kontroliše. Tehno preduzetnici često zamišljaju načine da se otcepe od države, kako teritorijalno tako i politički. Na primer, investitor rizičnog kapitala Balaji Srinivasan nakratko je postao poznat zahvaljujući svom manifestu „Krajnji izlaz Dilikonske doline“, u kom se zalaže da se taj region otcepi od Sjedinjenih Država i postane samostalni korporativni polis (grad-država). Štaviše, na jednom sastanku osoblja u početku pandemije, Marka Zuckerberga su pitali da li bi Facebook mogao da kupi neko ostrvo slobodno od kovida na koje bi sklonio zaposlene. Direktori iz Silicijumske doline poznati su i po svojim prekomorskim pripremama za sudnji dan; na primer Thiel i Sam Altman koji u Nju Zelandu kupuju i grade ekstravagantna skloništa za slučaj apokalipse. Ali te vizije secesije nisu ideološki neutemeljene.

Dok su tehno-utopijska predviđanja o izumiranju teritorijalne države često povezana s Deklaracijom o nezavisnosti sajber prostora (1996), drugi politički manifest koji predviđa kraj suverenih nacija takođe je veoma uticajan među elitom Silicijumske doline – Suvereni pojedinac  Williama Rees-Mogga i Jamesa Dale Davidsona. Uprkos svojoj reputaciji lošeg političkog prognozera u Velikoj Britaniji, Rees-Mogg ima odane tehnopreduzetničke obožavaoce, među kojima su Thiel, Srinivasan i rizični kapitalista Marc Andreessen. Lako je videti zašto ta knjiga privlači Silicijumsku dolinu; ona je predvidela rađanje kriptovalute, kao i umiranje nacionalne države zbog tehnoloških inovacija. Ali izumiranje države nije razlog za brigu, smatra Rees-Mogg, jer će ono „osloboditi pojedinca kao nikad ranije“. Novi suvereni pojedinac će „funkcionisati kao mitski bogovi u istoj fizičkoj sredini kao obični građani, ali u politički različitoj sferi“.

Neće svako na Zemlji postati Suvereni pojedinac, kaže Rees-Mogg. Tu sreću će imati samo „kognitivna elita… osobe nadmoćnih veštine i inteligencije“. Po tom shvatanju, dok moderna država bude opadala zbog sve manjih poreskih prihoda, superiorni pojedinci će se potpuno otcepiti od države, graditi sopstvene mikro-enklave i prouzrokovati „radikalno restrukturiranje prirode suvereniteta“. Još zloslutnije Rees-Mogg primećuje: „Niže klase biće odvojene zidom. Zatvorene zajednice su bezmalo neizbežne.“ Dok Bezos i Musk veličaju prednosti korišćenja javnog novca za slanje čovečanstva među zvezde, treba da postavimo pitanje: za koga su te kolonije?

Plemenite utopijske vizije često zamagljuju nasilne procese koji daju prednost apstraktnim vizijama „ljudske civilizacije“ na uštrb nekih ljudskih života.

Bezos na to gleda kao na utilitarni račun, igru brojeva. Ako se čovečanstvo proširi u svemiru, uverava on, „milijarde ljudi“ mogu napredovati, „što znači hiljade Einsteina i Mozarta“. On ne vidi da genij tih budućih Aeinsteina i Mozarta postoji sada, na Zemlji, ali neostvaren i nepriznat upravo u onim ciklusima siromaštva koje Bezos odbacuje kao kratkoročan problem. Još važnje, vrednost ljudskog života ne bi trebalo meriti nekim arbitrarnim utilitarnim izračunavanjem ljudskih intelektualnih doprinosa „civilizaciji“ ili njihove sposobnosti da produže nasleđe dvojice belaca.

Musk otvorenije govori o spremnosti da žrtvuje ljudske živote. Mars „nije za strašljivce“, kaže on. Postoji „prilična verovatnoća da ćeš umreti. Biće to težak, težak odlazak. Ali i prilično slavan ako uspe“. Njegovo verovanje u nužnost žrtvovanja ljudi za tu slavnu budućnost otvoreno se veliča u njegovom skeču „Čed na Marsu“, u kome doseljenik na Mars polazi u samoubilačku misiju posle tehničkog kvara na sistemu za snabdevanje kolonije kiseonikom. Za to vreme Musk ostaje bezbedno za komandnom tablom na Zemlji i zahvaljuje osuđenom doseljeniku u ime čovečanstva dok se njegovo umiranje prenosi uživo u celom svetu. Kad doseljenik umre na kraju skeča, Musk sleže ramenima i odlazi nonšalantno podsećajući svoj tim: „Pa rekao sam da će ljudi umirati.“

Dok su Bezos i Musk u pravu kad kažu da kolonizovanje svemira neće izazvati genocid nepostojećih vanzemaljskih populacija, kolonijalno razaranje domorodačkih zajednica bilo je samo jedan sastojak globalnog režima rasnog nasilja. Rad neophodan za održavanje sistema kolonijalnog kapitalizma u Sjedinjenim Državama uzrok je strahota atlantske trgovine robljem. U ostvarivanju američke „objavljene sudbine“ duž zapadnih granica, vlasnici bele železničke kompanije brutalno su eksploatisali azijske migrante. Jedan od deset kineskih radnika umro je gradeći transkontinentalnu železnicu. Nije slučajno što se o kolonizaciji nehajno raspravlja u industriji kojom još dominiraju belci.

Bezos kaže da je postao opsednut svemirom kad je, kao petogodišnjak, na televiziji gledao sletanje Apola na Mesec: pedeset godina pre svojih planova da poleti u svemir. Dok slušamo kako Bezos i Musk govore opčinjenoj gomili o svojoj opsednutosti raketama u detinjstvu, postaje nam jasan još jedan razlog što dvojica najbogatijih ljudi na Zemlji troše milijarde javnog novca da bi se vinuli u svemir: oni misle da je to kul. Ne možemo da se ne zapitamo šta bi petogodišnji Bezos mislio kad bi znao da je Wernher von Braun, čiji je rad suštinski doprineo programu Apola, bio bivši nacista ili da je koristio robove da bi gradio svoje rakete u Nemačkoj za vreme rata – 20.000 tih robova je umrlo u njegovoj fabrici. Utopijski snovi, čak i u svemiru, uvek povlače danak u ljudskim životima.

Bezosove i Muskove tehnološke vizije o našem pretvaranju u „interplanetarnu vrstu“ ne odgovaraju na političko pitanje koja vrsta budućnosti nas očekuje (ko god ti „mi“ bili) u svemiru. Da li ćemo otkriti da su svemirske kolonije kompanija SpaceX i Blue Origin, kao britanska Ističnoindijska kompanija, na kraju ipak jedna ruka države i da zaprao pretvaraju Sjedinjene Države u intergalaktičku imperiju? Da li će se svemirske korporacije, po uzoru na kompanije Virginia i Massachusetts Bay otrgnuti od svojih država (i planeta) i postati nezavisni vladajući entiteti na Mesecu ili Marsu? Ili će Bezos i Musk, po uzoru na strahovito nasilni Belgijski Kongo kralja Leopolda, postati kraljevi nezavisnih nebeskih entiteta? I da li će države moći da ih zaustave?

Jezik neizbežnosti koji koriste zagovornici kolonizacije svemira prikriva drugu, bolju opciju: da uopšte ne kolonizujemo svemir.

Prevela Slavica Miletić

Čitajte više