Iz Geoxa u Teklas

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Šta će Teklasu novih 250 radnika, i to baš onih iz zatvorenog Geoxa?
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Eh, kako je to lako u Srbiji. Izgubiš preko noći posao u fabrici obuće u svom mestu i sutradan ga dobiješ u fabrici za delove automobila u susednom mestu. Stvar rešena. Ništa od eksplozije socijalne bombe kako se tobože zlurado najavljivalo. Samo med i mleko. Ali, kako je to moguće? Lako. Sve je moguće u zemlji čarobnjaka socijalnog inženjeringa.

Ovih dana naširoko se o tome pisalo, Geox je zatvorio svoj pogon u Vranju. Hiljadu dvesta ljudi ostalo je bez posla. U socijalnim kategorijama, to je značilo egzistencijalnu neizvesnost za više hiljada ljudi. Zato se govorilo o potencijalnoj eksploziji socijalne bombe. Nije to bilo preterivanje, ni zluradost, naravno. To je naprosto bila realna procena.

Ali, opravdano dramatičnim skretanjem pažnje na realno moguće posledice, podignute su kulise za čarobnjakovu magiju. Kao u jeftinom dramskom komadu, kada su tenzije na vrhuncu, na scenu izlazi svemogući junak i rešava stvar. Ne 5, ne 50, nego 250 bivših radnika Geoxa odmah, i još 250 uskoro, zaposliće turska kompanija Teklas u obližnjem Vladičinom Hanu.

Dobro, još 700 života ostalo je po strani, još 700 osoba i njihovih porodica i dalje strepi. Ali, 700 nije što i 1200, a ni 500 rešenih sudbina, iščupanih iz egzistencijalnog procepa objektivno nije malo. Kakva moćna poruka biračima usred izborne kampanje – samo ja vam mogu pomoći i samo ja vas neću ostaviti na cedilu, poručuje mađioničar. Pod uslovom da se od 1200 pogođenih nađete među 500 srećnih.

A šanse za to zaista nisu male, nešto su manje od 50 odsto. Ili, na svaka dva radnika bez posla, jedan bi mogao ponovo da se zaposli. Ako to sad smestimo u niz, vidimo da će s vremenom biti sve više ljudi bez posla i sve manje radnika. Ali, zašto bismo tako gledali, u Srbiji se živi od danas do sutra, jer videli smo to i u Vranju, a onda i u Vladičinom Hanu, svari se ovde okreću preko noći.

Dobro, fokusirajmo se na sadašnji trenutak. Šta će Teklasu novih 250 radnika, i to baš onih iz zatvorenog Geoxa? Kada je Teklas shvatio da mu je potrebno još radnika, i to prvo 250, pa onda još 250? Da li je Teklas tako dobro poslovao da mu je bilo neophodno da zaposli još ljudi, a rezultati o uspešnom poslovanju i potrebi za radnicima slučajno su se vremenski poklopili za zatvaranjem Geoxa u susedstvu?

Pretpostavimo da će novozaposleni radnici primati oko 400 evra bruto platu. Za 250 njih to je oko 100.000 evra mesečno. Preko milion evra godišnje. Sa drugih 250, sve to ide duplo. Kad je Teklas napravio taj višak i kad je postao svestan tog viška? Nadalje, Teklas je ovaj višak pravio sa već zaposlenim radnicima, što može značiti i da njih nije plaćao u skladu sa dobiti koju zahvaljujući njima ostvaruje.

Umesto da višak podeli radnicima koji su ga napravili, Teklas ga kao žrtvu prinosi Vučiću da sa njim radi šta god mu treba u izbornoj kampanji. Dobro, Teklas je privatna firma, može bacati svoj novac kako hoće i pritiskati po volji egzistencijalno ucenjene radnike. Ali, sve i da je tako u redu, kako će Teklas od 1200 radnika izabrati njih 250, pa još 250?

Vest kaže da je Teklas počeo intervjue sa svojim potencijalnim budućim zaposlenima. Od čega se sastoje ti intervjui, šta se pitanja za bivše radnike Geoxa? Očito je da stručna sprema nije bitna te da novi poslovi u smislu obuke i veštine nisu zahtevni, ako se preko noći iz pogona za pravljenje obuće može preći u pogon za izradu delova za automobile. Pa koji su onda to drugi kriterijumi za izbor radnika?

Šta radnici treba da ponude potencijalnom poslodavcu kako bi ga ubedili da baš njih treba da zaposli ako ništa u vezi sa samim radom nije bitno? Čulo se da će posao prvi dobiti oni koji su u paru radili u Geoxu, e kako porodica ne bi ostala bez dinara za život. To bi bio nekakav relativno prihvatljiv socijalni kriterijum. Njegova primena međutim još više naglašava koliko je sposobnost za ovaj posao nebitna.

Uz to, ko vodi evidenciju o socijalnom stanju zaposlenih u Srbiji i koliko se toj evidenciji može verovati da bi ona poslužila kao kriterijum za zapošljavanje? Opšte je mesto da Srbija nije u stanju da napravi socijalne karte svojih žitelja. Tako da i socijalni kriterijum otpada. Stručnost i veština su nebitni, socijalni status je samo prividno bitan, šta ostaje?

U predizbornoj kampanji, odgovor je nažalost očigledan. A način na koji se biračima to stavlja do znanja je brutalan. Slučajevi Geoxa i Teklasa malo govore o ekonomiji u Srbiji, jer od pregažene ekonomije u zemlji ostali su samo tragovi. To su političke priče. Geox i Teklas sklapaju mozaik kako funkcioniše novoradikalski režim čitavu deceniju u Srbiji.

Kada je u aprilu 2016. Vučić sa turskim ambasadorom otvarao pogon Teklasa u Vladičinom Hanu, pored ostalog pohvalio se i subvencijom od 4,7 miliona evra za kompaniju iz Turske. Što je dobila na mostu, ta kompanija će 2021. izgleda izgubiti na ćupriji. A možda i neće, jer je Vučić obećao dodatne subvencije Teklasu ako zaposli baš bivše radnike Geoxa.

Slika je kompletna. Stranim kompanijama ne nude se subvencije samo zato da bi se privukle. Subvencije su, za kompanije koje ih prihvate, i svojevrsni vid ucene. Prihvatanjem subvencija one se obavezuju prema političkim vlastima, što sa poslovanjem i tržištem ima malo veze. Subvencije su jedini razlog što je Teklas tako brzo izašao u susret Vučiću u izbornoj kampanji. Morao je to da uradi ako hoće još subvencija. A hoće.

U takvim, od vlasti zavisnim kompanijama, rade egzistencijalno ugroženi i ucenjeni žitelji Srbije. Kao svojevrsno roblje oni se prebacuju s jedne plantaže (ili pogona, svejedno) na drugu, mimo svoje volje, ostavljeni bez ikakvog izbora u institucionalno i ekonomski razorenoj zemlji. Naizgled, mračna slika bez mnogo nade da će se pojaviti zrak svetlosti. Redom su svi ucenjeni, i svi nešto duguju režimu na čelu s Vučićem.

Ali, treba obratiti pažnju na dve stvari na toj slici. Prvo, strane firme su ipak delimično samostalne u odnosu na režim i mogu otići kada im čitava priča više ne bude zanimljiva iz bilo kog razloga. Drugo, u svakom novom krugu, radnih mesta je sve manje. To naprosto znači da se smanjuje prostor za ucene. Što je zapravo neminovno pod ovakvim režimima.

P.S.

Nedavno se ovde vodila polemika oko očigledno pogrešnog uvida Branka Milanovića da je Srbija žrtvovala demokratiju zarad napretka u ekonomiji. Mijat Lakićević ponudio je ubedljive argumente protiv te teze. Ovde bih, u vezi sa slučajem Geox-Teklas dodao samo još jedan posredni argument. Kako se to jasno pokazuje u knjizi „Zašto narodi propadaju“,1 demokratsko se ne odnosi samo na političke poretke, već i na ekonomske. U ekonomiji, demokratsko bi značilo ravnopravan pristup resursima, gde se raspodela vrši prema sposobnostima. U idealnom slučaju, uspešna je ekonomija u kojoj se resursi dele prema tome ko će ih najbolje iskoristiti u ravnopravnom nadmetanju za njih, s tim da se svakome pruži šansa da pokaže šta može i da postoje socijalne mreže zaštite za one koji nisu uspeli. Ako je to tako, onda je besmisleno reći da se demokratija žrtvuje za ekonomiju, jer ekonomija bez demokratije (u oba smisla) nema nikakve šanse na uspeh. Dakle, u Srbiji pod Vučićem nema ni demokratije ni ekonomije.

Čitajte više