Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Italijanski Geoks i zvanično je, upravo su preneli vranjski mediji, obavestio radnike te kompanije da je doneta odluka o pokretanju likvidacije i gašenju društva, to jest Geoksove fabrike obuće u Vranju, te da će svi zaposleni (krajem prošle godine na platnom spisku bilo ih je oko 1.300) da pređu na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje. Svestan činjenice da je reč o socijalnoj bombi koja će u Vranju ostaviti razorne posledice, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji se minulih dana hvalio kako je za odlazak Geoksa „znao još pre dva meseca“, ali je o tome „mudro ćutao“, u nedeljnom udarnom dnevniku „Vašeg prava da ne znate ništa“, poručio je da već 15. ili 20. septembra stiže u Vranje, te da će većina sada već bivših radnika Geoksove fabrike u tom gradu (njih 500 do 1.000, kako je prethodno najavljivao) ubrzo da dobije novi posao i „veće plate“ kod nekog od investitora koji će zameniti Italijane. Vučić je pomenuo dve nemačke i jednu tursku kompaniju.
Suvišno je i napominjati da se radi o novim Vučićevim abra-kadabra obećanjima ne bi li primirio socijalne tenzije na jugu Srbije, gde je faktički preko noći bez posla ostalo između 1.200 i 1.300 radnika, čime je najdirektnije ugrožena egzistencija isto toliko porodica u Vranju. U stvarnosti, sve prekobrojne radnike Geoksove fabrike obuće u tom gradu, kao i njihove porodice, čekaju teška neizvesnost i, najverovatnije, gladni dani za mnoge od njih. Osim u Vučićevim „hudinijevskim“ obećanjima, brzog rešenja njihovih egzistencijalno-radnih sudbina jednostavno – nema. Ako je neka od inostranih kompanija zaista zainteresovana da dođe u Vranje i useli se u Geoksove pogone, tome mora da prethodi raščišćavanje imovinsko-pravnih odnosa s Italijanima koji su, u izgradnju i opremanje vranjske fabrike, prema dostupnim informacijama, uložili nešto više od 15 miliona evra. Onda slede otkup i preuzimanje fabrike, pa, u zavisnosti od vrste buduće proizvodnje, instaliranje nove opreme i tehnologije, pa angažovanje i verovatno prekvalifikacija radnika, što su postupci i procedure koji traju.
Dok se svi ti postupci i procedure okončaju, ako neko zaista želi da preuzme Geoksovu fabriku u Vranju (nezvanično se čuje da turski investitor koji ima fabriku u Vladičinom Hanu za to nije zainteresovan), bivši radnici te fabrike i njihove porodice treba od nečega da žive, a dolaze nova školska godina, kupovina ogreva za zimu… Vranjski radnici koji trenutno u Geoksu ostaju bez posla imaju dodatan razlog za strah i neverovanje u Vučićeva obećanja zbog činjenice da je iz njihovog grada u maju 2019. preko noći otišla i ruska kompanija Spilit. Spilit je u zakupljenom pogonu Jumka formirao firmu „Nefa nameštaj“. Rusi su „Nefa nameštaj“, kao sada Italijani Geoks, ugasili bez ikakvog obrazloženja i više od 250 radnika u Vranju ostavili na „belom hlebu“. Spilit je isto uradio i u Somboru: u maju 2019. takođe je zatvorio svoju fabriku i bez posla ostavio blizu 300 Somboraca. Do sada je, prema nezvaničnim informacijama, iz Srbije bez ikakvog obrazloženja odmaglilo osam inostranih kompanija, koje su prethodno, kao i Geoks, od države dobile po više hiljada evra (od devet do deset hiljada) po novozaposlenom radniku, kao i brojne druge povlastice.
Tačno je da su inostrane investicije znatno doprinele povećanju srpskog izvoza, pre svega u zemlje Evropske unije, odakle su uglavnom i stigle. Šumadijsko-pomoravski region je , na primer, zahvaljujući Fijat Krajsleru, Jura korporaciji i još nekim firmama iz sektora automobilske industrije, godinama unazad najuspešnija domaća regija u trgovinskoj razmeni sa svetom. Ali, šumadijsko-pomoravska regija je najuspešnija domaća regija na tom planu bila i pretprošle i prošle godine, uprkos činjenici da je Fijat Krajsler u poslednje dve-tri godine praktično konzervirao svoju fabriku. Ulogu Fijat Krajslera u šumadijsko-pomoravskom izvozu dobrim delom preuzele su domaće privatne kompanije. Radi se o gotovo samoniklim firmama koje, iako suočene s maćehinskim odnosom države prema domaćim preduzetnicima, šire svoje poslovanje i zapošljavaju nove radnike u Šumadiji i drugde po Srbiji.
Da li subvencionisanje investitora obezbeđuje razvoj zapostavljenih delova Srbije, kako to veruju u delu domaće stručne javnosti? Primer Vranja uveliko demantuje takve tvrdnje. Utoliko više što odluke o rasporedu investicija i infrastrukturno-saobraćajnom razvoju zemlje donosi uzak krug ljudi okupljenih oko vođe. Oni te odluke neretko donose i u skladu sa svojim ličnim interesima. Jedini mogući lek za iole ravnomerniji regionalni razvoj Srbije jeste politička decentralizacija i teritorijalna regionalizacija države, od čega decenijama unazad u vremenu i prostoru zagubljena Srbija, uprkos pozitivnim iskustvima gotovo svih evropskih zemalja na tom planu, teško zazire i beži kao ovca od noža.
