Političko-crkveno jedinstvo u negiranju genocida

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Srebrenica 2021, foto: Konstantin Novaković
U besedi je takođe upotrebljen dobro poznati narativ o mučeničkom srpskom narodu ili narodu kao večitoj žrtvi drugih. Ali ta priča nije samo u funkciji opravdanja zločina i ratnih sukoba, ona prikriva još nešto.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Episkop zvorničko-tuzlanski Fotije pridružio se oštrim reakcijama srpskih političara u BiH na odluku visokog predstavnika Valentina Incka da se Krivični zakonik te države dopuni odredbama kojima se zabranjuje ali i kažnjava negiranje genocida. Episkop je svoje stavove izneo u besedi na liturgiji koju je služio u manastiru Dragaljevac kod Bijeljine, a beseda je kasnije u formi izjave preneta sa sajta zvorničke eparhije i na zvanični sajt SPC-a, u rubrici pod nazivom „Eparhijske vesti“. Zapitajmo se stoga, kakve nam vesti stižu iz te eparhije – dobre ili loše? Ima li razloga za radost ili zabrinutost?

Zvorničko-tuzlanski episkop je u besedi zaokupljen pojmovima slobode i demokratije, čiju punu realizaciju sada najviše ometa Krivični zakonik BiH i njegovi propisi o zabrani i kazni za negiranje genocida na prostoru BiH, a koji se poziva na međunarodne pravne akte iz te oblasti, presude bosanskih sudova i međunarodnog suda u Hagu. Fotije smatra da navedeni zakonik u javni prostor uvodi verbalni delikt i očekuje sveevropski otpor takvim nastojanjima: „Poslednja iskra slobode ako postoji u demokratskoj Evropi sigurno će ustati protiv nametanja verbalnog delikta“. Ipak, episkop kao da nije siguran dokle je Evropa uopšte stigla kada su u pitanju vrednosti slobode i demokratije. Nada se polaže u slobodarsku iskru, ali se odmah nakon toga stavlja ograda: „ako postoji u demokratskoj Evropi“. Sledi da su evropske demokratije uveliko suzbile oganj slobode, svodeći ga na iskre; tako da je za vladiku veliko pitanje da li je preostala makar jedna takva iskra, sposobna da izazove požar slobode, neophodan za sagorevanje verbalnog delikta.

U besedi se nakon sumnje prelazi u izvesnost, ali samo da bi slušaoci još bolje uvideli evropsko licemerstvo. Besednik sada tvrdi da Evropa jeste demokratska, s tim što demokratija nije namenjena svima, a naročito ne Srbima u BiH: „Živimo u apsurdnom vremenu da mnogi Evropljani propovedaju demokratiju samo sebi, a drugima tiraniju“. Evropska tiranija će Srbima propisati mišljenje, nacionalni identitet, ishranu: „Oni hoće da nama Srbima u Republici Srpskoj postave šta da mislimo, govorimo, jedemo, kojim jezikom ćemo sutra da govorimo, kojim pismom da pišemo“. Ali kakvim se mislima, pričama, identitetom Srbi trebaju hraniti?

Srbi su „slobodarski, svetosavski, mučenički i kosovski narod“ – rekao je episkop Fotije – dodajući da su se „na Kosovu borili upravo za hrišćansku Evropu koja Srbima sada nameće pravilo verbalnog delikta“. Setimo se da borba za hriščansku Evropu nije bila ograničena samo na Kosovsku bitku iz 1389. godine, kada su se sukobile srpska i turska vojska; takav je narativ bio u opticaju i nakon pada Srebrenice 1995. godine, rečima haškog osuđenika generala Mladića: „Evo nas, 11. jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici. I napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“. Stara hrišćanska Evropa krstaških ratova i međuverskih pokolja savršeno bi razumela srpsku borbu – u interpretaciji episkopa Fotija i generala Mladića – ali nova Evropa, u odlukama visokog predstavnika UN-a za BiH, s pravom odbija da je prizna.

Episkop ne greši kada kaže: „Osnovno pravo čoveka je sloboda mišljenja, pravo na govor“. Zaista je jedno od osnovnih ljudskih, odnosno građanskih i političkih prava, pravo na slobodu izražavanja, a pomoću kojeg se obezbeđuje učešće građana u javnom i političkom životu. Međutim, episkop ga tumači tako da mu ono dopušta negiranje onih slučajeva iz nedavne prošlosti kada je drugim ljudima uskraćivano pravo na život. U tom smislu, kada bi Evropom buknula iskra slobode – kako se nada episkop Fotije na početku besede – to bi odlično poslužilo fašističkim skupinama širom kontinenta za negiranje Holokausta, Jasenovca i sličnih genocidnih poduhvata.

U besedi je takođe upotrebljen dobro poznati narativ o mučeničkom srpskom narodu ili narodu kao večitoj žrtvi drugih. Ali ta priča nije samo u funkciji opravdanja zločina i ratnih sukoba, ona prikriva još nešto.

Naime, Hristos u Novom zavetu na više mesta upozorava učenike da ih u svetu očekuju neprilike: „Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas“ (Mt.5,10-12). Na drugom mestu ovako: „Ako mene goniše i vas će goniti“ (Jn.15,20). Shvatanje o neophodnosti stradanja zadržalo se i u asketskoj tradiciji, nakon završetka progona hrišćana u Rimskom carstvu; asketa-podvižnik ponavlja u drugačijim uslovima stradanje za Hrista.

Dakle, zbog finansijske, političke i ideološke povezanosti SPC-a sa srpskim establišmentom – nemoguće je u uslovima srpskog društva ponoviti hrišćanski podvig stradanja. Srpski bi vladika ovako odgovorio svome Gospodu: „Zašto da nas progone i sramote, kada smo isti kao i oni?“ Narativ o srpskom mučeništvu prikriva tu činjenicu, ali ipak postojali su i izuzeci od pravila, baš u Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj, gde od poslednjeg Sabora SPC stoluje episkop Fotije.

Nakon što je prota Milorad Golijan u toku rata spasio dva imama iz podruma džamije u Vlasenici i prebacio ih na sigurno, morao se suočiti sa gnevom svojih sunarodnika. Povratkom u Vlasenicu „ponašanje ljudi se promenilo“, izjaviće kasnije. „Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. ’Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane’, govorila je“. Učinjeno dobro delo nije davalo mira mučeničkom srpskom narodu, tako da se prota Milorad morao skloniti u Srbiju. Ali su se na njemu barem ispunile jevanđeljske reči da su blaženi oni koje progone pravde radi; koje sramote i lažući govore protiv njih. Lakše je i bezbednije slediti put episkopa Fotija, nego prote Golijana.

Čitajte više