Čija je zemlja?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Izrael ne može više da proizvede dovoljnu količinu hrane za svoje stanovništvo što se videlo prošle godine na vrhuncu epidemije kada su porasle cene pojedinih proizvoda – kilogram trešanja je koštao neverovatnih 400 šekela.
Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Prilikom konstituisanja nove izraelske vlade osim glavnog koalicionog sporazuma napravljen je veliki broj ugovora između samih stranaka. Kada su mediji počeli da analiziraju ove ugovore posebno zanimljivim im se učinio član 16 iz koalicionog sporazuma između laburističke Avode Merav Mihaeli i partije desnog centra Ješ Atid drugog premijera Jaira Lapida. To je član kojim se (ponovo) daju posebne privilegije i olakšice kibucima pomoću kojih će jedna mala grupa od oko 8 posto ljudi dobiti moć i priliku da utiče na živote ostalih građana Izraela.

Čini se da nikada do sada izraelska politika nije toliko služila partikularnim interesima malog broja ljudi. Danas u Izraelu postoje dve društvene grupe koje stoje iznad zakona: prvu čine kibuci, a drugu toranim. Obe grupe predstavljaju paralelne centre moći koji oblikuju državu prema svojim potrebama. Pod pokroviteljstvom političkog centra i uz aktivnu pomoć državnih mehanizama kao što su policija, vojska, pravosuđe, a ponekad i zakonodavna tela, kibuci i toranim su sebi priuštili privilegovan položaj u odnosu na druge grupe u društvu. Na drugoj strani su oni koji se smatraju gubitnicima u ovakvom dogovoru sa državom: mizrahim Jevreji, etiopska zajednica i kao najmarginalizovanija grupa izraelski Arapi. Mnogi analitičari ovu podelu vide kao podelu na beli (privilegovani) Izrael i ostatak.

Kibuci i toranim su uz prećutnu dozvolu države postali nezavisni igrači na društvenoj sceni. Kibucniki su sekularni Jevreji koji žive na geografskoj periferiji i koji svoj privilegovani položaj vuku još iz perioda pre osnivanja države, dok toranim predstavljaju verske aktiviste čiji je zadatak da deluju u mešovitim gradovima. Oni naizgled čine dve suprotstavljene grupe, ali su u stvari jedna celina i predstavljaju ono što se u teoriji naziva bela aškenaska premoć.

HaGarin HaTorani predstavljaju noviju pojavu. Od devedesetih godina toranim su počeli da naseljavaju mešovite gradove kao što su Lod, Ako i Jafo u kojima su do tada uglavnom živeli mizrahim Jevreji i Arapi. Projekat infiltriranja toranim u ove sredine je bio podstaknut izraelskim povlačenjem sa Sinaja i delova Zapadne obale i Gaze, a opravdan očajem i nacionalnom traumom koju je to povlačenje izazvalo. Kriza je dostigla vrhunac 2005. godine kada se započelo sa programom rasformiranja naselja na okupiranim teritorijama na Zapadnoj obali (hitnatkut). Ideja je bila da se ovaj gubitak teritorija zameni jačanjem judaizma i verske ideologije u samom Izraelu, posebno u mestima gde se smatralo da ova veza nije dovoljno jaka. Mešoviti gradovi su viđeni kao slaba tačka, jer njihovo stanovništvo čini uglavnom sekularna populacija. Praksu koju su primenjivali na okupiranim teritorijama toranim su počeli da koriste i u mešovitim gradovima – krenuli su da jačaju jevrejski identitet ovih gradova sa željom da nasilno potisnu prisustvo arapskog stanovništva.

Ekonomska i socijalna situacija u ovim gradovima je loša. Tokom devedesetih i dvehiljaditih svi koji su mogli su ih napustili. Toranim su ovde našli prostor za sebe jer su se sa lošijim kvalitetom životnih uslova na udaru našli obrazovanje i socijalne usluge. Država je redukovala priliv budžetskih sredstava i dopustila da privatna inicijativa preuzme njenu ulogu. U početku su dobili ovlašćenje da vode javne ustanove i pružaju usluge namenjene Jevrejima, dok su arapski stanovnici bili zakinuti. Sada se toranim nalaze na čelnim gradskim pozicijama i njihovi ljudi vrše funkcije gradonačelnika, zamenika, predsednika lokalnih veća. Kao i naseljenici sa okupiranih teritorija i oni su usko vezani za javni sektor. Toranim naizgled deluju kao samostalni agenti, ali su pod ideološkim kišobranom rabina sa okupiranih teritorija, a sa finansijske strane dobijaju pomoć od radikalnih desnih partija (kao što je Religiozni cionizam).

Analitičari su već ukazivali na vezu između zanemarivanja stanovništva po etničkoj podeli i porasta nasilja. Ulazak toranim uz pomoć posebnih olakšica u oblasti nekretnina, specijalnih projekata kada je reč o obrazovanju i socijalnim uslugama u gradove opterećene nacionalnim i verskim tenzijama vodi ka samo jednom – nekontrolisanom uličnom nasilju kakvo se moglo videti u maju ove godine. Setimo se samoorganizovanih straža i ravnodušnosti policije prilikom napada na arapske građane. Pitanje je čijim interesima služe aktivnosti koje toranim sprovode u mešovitim gradovima.

Da bi se razumeo privilegovani položaj kibuca potrebno je vratiti se malo u prošlost. Istorija Izraela jeste istorija zemljišnog uređenja. Posle rata za nezavisnost 1948. godine zemljišno uređenje je sprovedeno kroz odluku države da spreči povratak palestinskih izbeglica i da zemlju naseli jevrejskim useljenicima. Kroz nacionalizaciju i pravljenje novog zakonodavnog okvira zemlja koja je pripadala Palestincima je prešla u jevrejski posed. Zajedno sa uništavanjem arapskih sela i gradova je tekao proces naseljavanja i razvijanja jevrejskih centara, kao i oblikovanje novih administrativnih granica kako bi se osigurala jevrejska prevlast nad prostorom. Da bi izbrisala sećanje da je nešto postojalo i pre osnivanja države, nova jevrejska vlast je palestinska imena gradova i naselja promenila u hebrejske nazive. Ovaj zaborav je i danas snažno prisutan. Većina Izraelaca smatra da je pre osnivanja države Palestina bila prazan prostor i da Jevreji nisu izgradili samo infrastrukturu već su doneli i kulturu i druge vrednosti. Ovaj narativ je tek donekle počeo da se menja sa pojavom mladih izraelskih novoistoričara tokom 80-ih godina kada se pitanje palestinskih izbeglica i izraelske odgovornosti prvi put javno postavlja.

Kroz uvođenje selektivne i nejednake politike raspodele početkom 50-ih godina veliki broj arapskih vlasnika je lišen prava da zadrži svoju zemlju, posebno ako se ona nalazila na bezbednosno osetljivim područjima kao što su Galil ili Negev. Tokom prve dve decenije postojanja države se insistiralo na etničkoj teritorijalnoj ekspanziji i kontroli, tako da je na kraju ove faze Izrael kontrolisao više od 90 posto zemlje, u čemu mu je pomagao Jevrejski nacionalni fond.

Posle konfiskacije zemljišta država je napravila institucionalnu strukturu pomoću koje se vlasništvo i upravljanje zemljom prenelo na državu i jevrejske organizacije. Jevrejski nacionalni fond je postao najveći vlasnik poljoprivrednog zemljišta u Izraelu. U novim okolnostima Palestincima je bilo teško da dokažu pravo svojine nad zemljom. Danas izraelski Arapi koji čine oko 18 posto stanovništva poseduju samo oko 3,5 posto zemlje.

Godine 1960. je usvojena politika da se državna zemlja neće prodavati, a kibuci su bili glavni garanti za tu politiku. Ako pratimo logiku podele zemlje, videćemo da je glavni cilj bio da se minimalizuje arapski uticaj. Međutim, dogodila se i stratifikacija u okviru samog jevrejskog sektora. Napravio se jaz između aškenazim, onih koji su smatrani osnivačima zemlje, i mizrahim Jevreja. Iako je podela zemlje naizgled izvršena prema tipu naselja, ona je u suštini odražavala etničko i klasno poreklo. Napravljeni su različiti aranžmani za različite etničke grupe. Iako je korišten naizgled neutralan birokratski jezik, kada se kaže kibuc ili šhunot zna se tačno o kojoj socijalnoj/etničkoj grupi se govori. Aškenazi su bili smešteni u kibucima, dok su novi imigranti (oni iz arapskih zemalja) bili u gradovima u razvoju i većim gradskim područjima sa socijalnim stanovima (šhunot).

Zajedno s tom podelom su išla i različita prava na svojinu. Kada govorimo o socijalnim stanovima reč je o kratkoročnim najmovima, bez veće mogućnosti da ih stanari otkupe po povoljnim uslovima, dok su se aškenaskoj grupi nudili posebni podsticaji kako bi njeni članovi trajno rešili stambeno pitanje. Moglo bi se reći da je siromaštvo prvih direktno izazvano i podržano od strane države, to jest politike njenih institucija. U Izraelu važi da mesto rođenja određuje budućnost pojedinca; isto važi i za novog useljenika, važno je odakle će krenuti da gradi novi život.

Praksa davanja posebnih privilegija određenim grupama se nastavlja i kroz pomenuti član 16 kojim se stanovnicima kibuca omogućuje da u zamenu za simboličnu cenu zemljište koje je sada u rukama države pređe u privatne ruke njenih stanovnika. Time bi se omogućila materijalna dobit za buduću zemljoposedničku elitu koju čini oko 8 posto stanovništva Izraela i koja bi usvajanjem ove odluke upravljala nad oko 85 posto zemljišta koje je sada u državnoj svojini. Dodatna pogodnost je u tome što se dopušta da se zemljištu promeni namena tako da ono postane građevinsko i to kroz odluke lokalnih veća koja čine (opet) predstavnici kibuca. To je u suštini naopaka agrarna reforma kojom bi se omogućilo sticanje velike moći u korist vlasnika kapitala. Kibuci bi bez raspisivanja javnog poziva stekli ogromnu moć da upravljaju zemljištem bez obaveze da vode računa o javnom interesu.

Država je u prošlosti davala besplatno zemljište kibucima kako bi oni održavali siguran lanac ishrane stanovništva. To se činilo kao bio dobar početak: briga za stanovništvo. Zatim je nastupila faza kada je cela zemlja plaćala izdatke kibuca koji su se akumulirali kroz dugove koje su država i banka na kraju otpisale. Međutim sada se gura plan da kibuci vladaju državnim resursima koji bi trebalo da služe dobrobiti svih građana. Zbog komodifikacije zemljišta ono se sada više ceni kao nekretnina nego kroz delatnost koja se na njemu obavlja. Stručnjaci kažu da više ne postoji siguran lanac ishrane u zemlji. Izrael ne može više da proizvede dovoljnu količinu hrane za svoje stanovništvo što se videlo prošle godine na vrhuncu epidemije kada su porasle cene pojedinih proizvoda – kilogram trešanja je koštao neverovatnih 400 šekela.

Stanovnik kibuca će biti u prilici da se opredeli ili za klasičnu poljoprivredu kroz rad na njivi gde bi teško zarađivao nekoliko hiljada šekela ili da postavi solarne panele i ubira desetine hiljada šekela koji će mu stizati na osnovu ugovora sa elektrodistribucijom. Stručnjaci su došli do računice da je za državu efikasnije i jeftinije da odvoji za ovu namenu deo površine oblasti Negev i Tamar jer takvi pojedinačni ugovori koštaju oko dvadeset milijardi šekela. Država s jedne strane poklanja milijarde šekela maloj grupi ljudi, s druge strane štedi na najslabijima. Naravno, ovde nije reč o matematici. Država se svesno opredelila da izvrši napad na ekonomsku dobrobit većine svojih građana. Ona aktivno sprovodi politiku usmerenu protiv interesa najslabijih dok štiti veliki kapital. To je daleko od razloga zbog kojih je država osnovana – ona je trebalo da bude ne samo utočište i brana od antisemitizma već je postojala i ideja društvene jednakosti i solidarnosti. Nažalost, izgleda da za sada pritisak javnosti nije dovoljno jak da se plan osujeti. Iza buke i galame koju prave članovi Kneseta teško je videti i razumeti glavne procese koji određuju budućnost izraelskih građana.

Jedna šarmantna priča o Izraelu kaže sledeće. Kada se spremao da izvede jevrejski narod iz Egipta, Mojsije je otišao da razgovara s Bogom o životu koji ih čeka u obećanoj zemlji. Bog mu je tada rekao: neće biti lako, ali neće biti ni loše. Možemo da kažemo da je prvi deo obećanja ispunjen, život u Izraelu zaista nije lak. Ali bilo bi zgodno da se ostvari i drugi deo, onaj koji sadrži nadu u bolje sutra. Nadu staru dve hiljade godina.

Čitajte više