Geoks napušta Vranje

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sve ovo je posledica nepostojanja pravne države u Srbiji u kojoj su, naročito u poslednjih 10 godina, oduvane i kulise od institucija koje su pre toga postojale.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Ako je suditi prema saznanjima domaćih medija, lista Danas na primer, italijanski proizvođač obuće Geoks (Geox) zatvara svoje pogone u Vranju i na ulici ostavlja oko 1.200 Vranjanaca koji su bili zaposleni u toj fabrici. Premijerka Ana Brnabić lakonski poručuje „dovešćemo drugog investitora“, kao da oni rastu po drveću diljem Srbije. Špekuliše se da bi u Geoksove pogone mogla da se useli turska kompanija Teklas, čija je fabrika u Srbiji locirana u Vladičinom Hanu.

Nevolja je u tome što je Teklas proizvođač auto delova koji, kako se tvrdi, koristi prljavu tehnologiju u svom proizvodnom procesu, te zbog toga (prljave tehnologije) ne može da radi nigde drugde u Evropi, možda ni u samoj Turskoj. Kako će, ukoliko Geoks ode, a Teklas, kakav god da je, ipak dođe u Vranje, onih 1.200 Geoksovih radnika da se preorijentiše sa proizvodnje cipela na izradu auto delova, koliko će biti potrebno vremena za prekvalifikaciju i od čega će za to vreme da žive oni i njihove porodice, AV i Anu Brnabić nimalo ne zanima. Ne zanima ih ni to što posla u Vranju, osim u fabrici duvana BAT, praktično nigde nema, pošto su nekadašnje ugledne firme Jumko i Simpo odavno u stečaju.

AV je u svojstvu premijera 31. januara 2016. otvorio novu fabriku Geoksa u Vranju. Vranjancima je tom prilikom poručio „da je došlo vreme da Srbija promeni odnos prema najsiromašnijem delu naroda“. Okupljenim trudbenicima je rekao i da će „kada budu šetali svetskim metropolama u izlozima moći da vide svojih ruku dela“. Nije im pojasnio kako će sa platom od nekih 300 evra, koliko su potom prosečno zarađivali praveći cipele, moći da šetaju svetskim metropolama. Nije ih, koliko je poznato, obavestio ni da je za svako otvoreno radno mesto u pogonima Geoksa u Vranju (1.250, kako je navođeno prilikom otvaranja) država ovoj kompaniji platila po 9.000 evra, i da je upravi tog grada poklonila 100 miliona dinara za uređenje građevinskog zemljišta za gradnju italijanske fabrike obuće. Sve skupa, dovođenje Geoksa u Vranje državu je koštalo između 11 i 12 miliona evra.

Naravno da zatvaranje pogona ili fabrike bilo koje svetske kompanije u bilo kojoj državi, i onim najrazvijenijim, nije baš neuobičajeno. Fabrike se zatvaraju najčešće zbog nerentabilnosti, neretko i zbog pobuna radnika koji traže veće plate na koje menadžmenti ne pristaju, preseljenja pogona na druge destinacije gde su uslovi poslovanja povoljniji i drugog. Slučaj Geoksa, ukoliko ta kompanija, kako najavljuju ozbiljni mediji, ode iz Srbije biće još jedan primer pogubnosti privlačenja inostranih investitora putem subvencija od 9-10 hiljada evra po radnom mestu, davanja besplatnog građevinskog zemljišta, oslobađanja od lokalnih poreza i doprinosa te pokrivanja izdataka za doprinose na plate radnicima (slučaj Fijat Krajslera u Kragujevcu), što je legalizovana korupcija u kojoj, svakako, svoj deo kolača imaju i najviši zvaničnici domaće vlasti. Tim pre što većina ugovora sa inostranim investitorima, naročito onim većim, na primer kineskim graditeljima auto puteva i druge infrastrukture u Srbiji, nikada nisu objavljeni u potpunosti.

Ali kineske kompanije nisu jedini rasadnici korupcije po banana državama na Balkanu, Africi pa, kad im se ukaže prilika, i u zapadnoevropskim zemljama. Naprotiv, raznim muljanjima sklone su i vodeće zapadne kompanije, pa se neretko dešava da Folksvagen, Fijat Krajsler i drugi megaproizvođači automobila, na primer, plaćaju astronomske kazne za falsifikovanje podataka o emisiji štetnih gasova iz svojih vozila. Ali zemlje u kojima te kompanije plaćaju kazne su pravno uređene države koje takvo ponašanje, kad ga otkriju, oštro sankcionišu, dok su u Srbiji sa razorenom državom, svaka vrsta korupcije i drugih nepodopština u kojima učestvuju vlast, njoj bliski tajkuni i inostrani investitori, bez obzira odakle dolaze, bukvalno nekažnjive.

Odlasku Geoksa iz Vranja prethodilo je, u najkraćem, nošenje pelena i druge vrste šikaniranja i otpuštanja radnika putem sms poruka iz fabrika južnokorejske Jura korporacije u Nišu, Leskovcu i Rači, nepoštovanje zakona o radu i štrajku u kragujevačkom Fijat Krajsleru, ali i činjenica da su pogoni većine inostranih investitora u zemlji pretvoreni u svojevrsne radne logore, iz kojih nemamo nikakve informacije o njihovom poslovanju i uslovima rada, a koje najčešće ne sme da proveri ni inspekcija rada kao nadležni državni organ.

Sve ovo je posledica nepostojanja pravne države u Srbiji u kojoj su, naročito u poslednjih 10 godina, oduvane i kulise od institucija koje su pre toga postojale. U takvim okolnostima inostrane kompanije dolaze jedino ako im se ponudi veliki novac i(li) druge privilegije. Radile su to, doduše, i druge zemlje u jugoistočnoj i centralnoj Evropi na početku i tokom tranzicije (Slovačka, Češka i druge), ali su u međuvremenu postale stabilne države u koje inostrani investitori odlaze i zbog te stabilnosti. Srbija nastavlja sa koruptivnim modelom privlačenja inostranih investitora kojima ništa drugo, osim još jeftine radne snage, ne može da ponudi.

Radi se, na iole duži rok, o pogubnom modelu privlačenja inostranih investitora koji, mora se priznati, nisu patentirali AV i njegov režim, već ga je prvi, u prvoj dekadi ovoga veka, primenio ondašnji ministar ekonomije i privrede Mlađan Dinkić kada je to, možda, u nekom obimu i moralo da se radi ne bi li se koliko toliko oživela razorena srpska industrija. Srbija je, međutim, i dalje deindustrijalizovana zemlja, u koju tehnologije i razvoj donose inostrane kompanije koje to naplaćuju skupim subvencijama, neplaćanjem poreza i doprinosa, kršenjem zakona i, na kraju, kao što se to nagoveštava u slučaju Geoksa, napuštanjem Srbije i ostavljanjem hiljada radnika i njihovih porodica bez egzistencije.

Dodatna nevolja je u tome što Srbija subvencije za privlačenje inostranih kompanija obezbeđuje zaduživanjem u inostranstvu i time nastavlja da pravi enormni, odnosno nikad veći spoljni dug koji se, prema nekim računicama, približio iznosu od 30 milijardi evra. Srbija koruptivnim modelom privlačenja inostranih investitora, dakle, postaje i prezadužena i, u perspektivi, država sa besposlenim radnicima, čija će deca i unuci, ako budu ostali ovde, morati da otplaćuju kredite koje su proćerdali domaći vlastodršci i njihovi inostrani poslovni partneri.

Čitajte više