Biće za pljačku

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Čovek je biće za pljačku, u najmanju ruku sam ja biće za pljačku.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Čovek jeste biće-za-smrt (Hajdeger), ali pre nego što će se ispuniti moja krajnja ili prvobitna svrha, zar nisam i biće-za-pljačku, stvor stvoren da bude pljačkan?

Pa, dobro, ako jesam, šta bi bile kategorije u toj mojoj sitnosopstveničkoj filozofiji?

Jedna je zacelo optuženost, tužba koju su povodom mog odmetničkog i saboterskog škrtarluka ‘Vode Vojvodine’ sročile i štaviše poslale sudu: nisam plaćao za odvodnjavanje, a nisam plaćao jer nisam znao da daleko od mojih očiju, gde su moje njive, baštinjene od predaka, država isušuje svaku prekomernu kap vode koja bi se nepovoljno odrazila na zasejane žitarice i industrijsko bilje.

Kao maloletnik i kao student bivao sam često u polju i nisam primetio nijedan kanal, atar nam je na nekoj ozbiljnoj nadrečnoj visini i ne pamtim nijednu poplavu, niti padavine koje su iziskivale da se dobra naša država, nekad socijalistička, danas ovakva kakva je, umeša i da spasava stvar.

Nevoljko sam platio nekoliko rata naprasno naraslog duga – nasuprot mnogo ozbiljnijim zemljoposednicima koji ne plaćaju takozvano odvodnjavanje, za šta im skidam kapu i želim da tužbe protiv njih sve do jedne propadnu i zastare – a jednog lepog dana otputovao sam i lično u Novi Sad da se ako doprem do vodonačelnika potužim: plaćam nešto što ne koristim i što mislim da uopšte i ne postoji.

Kad ne bi bilo odvodnjavanja, trebalo bi ga izmisliti, što se može biti baš i desilo, pomislio sam izlazeći, oshelomlen, iz odaja ‘Voda Vojvodine’ u blještav dan, na Bulevar čije je ime Tito, šta je mogao, blagoprepustio Mihajlu Pupinu.

Odvodnjavanja možda i nema, njegovo postojanje ne može se teorijski ni dokazati ni poreći, očevid u ataru bi zacelo dao meni za pravo, ali ako smrtnik nešto ne vidi, ne znači nužno da toga nema, vera u odvodnjavanje proističe, zar ne, iz Zakona o odvodnjavanju – ako postoji zakon o nečemu, kako bi to moglo da ne postoji? Ono što ja smatram himerom, ušlo je u zakon, a za zakonom ustanovljenu uslugu mora se redovno plaćati propisana naknada!

Potužio sam se službenici ‘Voda Vojvodine’ da ni sa jedne moje njive nije nikud i nikad odvedena nijedna kap vode, za tim nije bilo potrebe, nije bilo načina da se to učini, i nije to ni učinjeno! Plaćanju dažbine opirem se ne kao mušterija nezadovoljna kvalitetom usluge ili robe (trebalo bi da organizujem, podignem i predvodim seljački ustanak zbog vode koju kupujemo od zrenjaninskog vodovoda, a koju ne smemo da pijemo!), nego se opirem kao osoba kojoj država svake godine prodaje istu ciglu, ne čak ni pravu ciglu, nego puku zamisao, rođenu u Ministarstvu pljačke koje verujem radi na nekom skrovitom i tajnom mestu, pa ono što smisli prosleđuje ministarstvima i ustanovama za koje se zna gde su i koje imaju račun, poput računa ‘Voda Vojvodine’, na koji se ima odvodnjavati novac sviju koji imaju obradivu zemlju.

Ljubazna moram reći službenica prosvetlila me je da se zakonom – ne znam kojim, možda mi je i rekla njegov pun, svečani naziv: moj se organizam opire da takvo štivo čita – propisuje i jamči solidarnost: mi koji ne bivamo plavljeni, kojima sve ide kao podmazano, plaćamo za odvodnjavanje tamo gde je odvodnjavanja potrebno, tako pomažemo našoj nepoznatoj staleškoj sabraći da i ona nekako stanu na zdravu nogu; svekoliko seljaštvo, kako plavljeno tako i neplavljeno, pomaže i našoj dobroj državi, da prokopa ova još kanala, da nabavi još bolje, još jače i još brže pumpe, da odvodni sve što se u Srbiji odvodniti može, a da joj povrh svega i pre svega ostane novca dovoljno za ono što nju veseli: da kiti desetinama i stotinama hiljada evra olimpijske pobednike, da pravi Nacionalni stadion, da obaspe novcem večite rivale, da napravi spomenik kakav niko nema i kakav malo ko želi.

Čovek je biće za pljačku, u najmanju ruku sam ja biće za pljačku.

Počelo je tako što mi je za jedan te isti auto – kupljen 1989., tad sam prvi i poslednji put kupio nova kola – država protivno mojoj volji i uz nos mojoj logici prodala nekoliko kompleta tablica: te nećemo više tablicu sa petokrakom, te mora da bude i nešto ćirilično na tablicama… Milošević mi je naplaćivao izlaznu taksu: izlaziš iz raja i ideš dragovoljno u pakao međunarodne zajednice, umaraš naše carinike i pograničnu policiju, putuj, ali to će da te košta, igumane… Reketirale su me vajne članice EU prodavši mi ne znam koliko desetina viza, ali sam u prošlosti možda ipak imao izbora: da ne registrujem kola, da ne idem u inostranstvo, sad baš nemam kud: nauka je otkrila ili stvorila izvršitelje, čovekolika stvorenja koja ti mogu uzeti kuću, zemlju, bilo šta, ako ne daš caru carevo; zatezna kamata je kao što joj samo ime kaže omča oko dužnikovog vrata, i već sam zamislio kako iz lovačke puške ispaljujem hitac upozorenja tik iznad glava ljudi u crnom koji samouvereno i ne pitajući „oće kera?“ bučno otvaraju moj kapidžik; time što bi Evropljani rekli otvaram novo i poslednje poglavlje moje propasti: ugrožavanje javne bezbednosti pucnjima iz neregistrovanog vatrenog oružja, podrivanje ustavom zajamčenog poretka; sledi plenidba svega što se vodi na moje ime, zatvorskog čuvara prvom prilikom udaram manjerkom u kojoj mi je doneo neke pomije, za to dobijam još dve godine zatvora, u samici se dodatno razbolim, dopadnem zatvorske bolnice iz koje naravno pobegnem, ali me organi gonjenja ubrzo vrate u tu istu da kažemo zdravstveno-popravnu ustanovu, odatle pravac na psihijatrijsko posmatranje, gde dobijem, gle, legionarsku bolest i umrem, sam, daleko od mojih njiva koje je država onako savesno odvodnjavala, a na šta ja dok sam bio živ nisam davao ni pet para.

Čitajte više