Olimpijska žalost

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Treći dan, „Jugoslavija“ već ima pet medalja, a tek će njima svima pokazati Luka, Novak, odbojkašice, rukometašice i ko zna ko sve. I na kraju, biće još jednom himna.
Letnja olimpijada u Rimu 1960, foto: Harry Pot/Anefo/Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Ništa me ne bi moglo naterati da gledam video igricu u kojoj – potpuna inovacija! – nastupaju živi ljudi, no dobro me je protresao slučajno uhvaćen zvuk, žalosni odjek Olimpijske himne. Pevala su je neka živa japanska deca, na modernom grčkom, u katarevusi. Kao letnji pljusak grunuše mi suze: himnu je za prvu Olimpijadu modernog doba 1896. napisao Kostis Palamas, izvesno najveći grčki pesnik na prelazu 19. i 20. veka, muziku Spiridon Samaras, kompozitor sa Krfa, koji je veći uspeh imao kao kompozitor opera u Italiji nego u Grčkoj, gde se izdržavao pisanjem opereta. Samaras je umro u trećoj godini I svetskog rata, Palamas u trećoj godini II svetskog rata. Njihova verzija himne pobedila je na javnom konkursu, od 1958. to je zvanična himna svih olimpijada, letnjih i zimskih. Otkud one suze? Reči su poletne, sve puno nebesnih plamenova, svetlosti, eteričnih božanstava, međunarodnog/ujedinjenog sveta svih naroda, saradnje i prijateljstva, tople i žive uspomene na antička vremena, naše zajedničko evropsko nasleđe, himna slavi čast, istinu i ljubav. Zato suze.

Himna je izvesno nereligiozna, nije ni paganska, već apstraktna, posvećena sasvim ateističkoj i antropocentričnoj pobedi sjedinjenja snažnog tela, volje/etike i intelekta. Humanistička do korena, morskog dna i neba. Napisana je u doba pacifizma kao obaveze svakog mislećeg i stvaralačkog uma, u doba očekivanja realnog osvajanja neba, u doba brzih vozova (mnogih bržih nego danas), telegrafa, fonografa i drugih čuda, i u doba pripreme za temeljnu promenu društvenog sistema. Doba nadanja okončali su lagano degenerisani kraljevi-nećaci u Evropi, savršeno neobavešteni o tome šta je kapitalistička industrija ostvarila za njih kao igračke u narednom ratu: umesto vođe na konju koji nadgleda i uređuje bitku sa brežuljka, I svetski rat postao je klanica sa mitraljezima, prvim tenkovima, bombama, bojnim otrovima, ogromnim topovima i rovovima – otvorenim grobovima, uz učešće aviona, telefona i kamiona. Eter je smrdeo na benzin, negde u blatu pokopani su čast, istina i ljubav, dete Princip raspalo se od tuberkuloze, neki su carevi pobijeni, neki kraljevi skinuti, neke revolucije su uspele. Ni dvadeset godina potom, pa još mnogo gore. I posle svakog rata, fantastičan tehnički progres: dovoljno za suze, ovog puta od straha.

Palamasova pogrebna pesma, koju je recitovao drugi pesnik, Angelos Sikelijanos, na Palamasovom pogrebu 1943. digla je na noge nekih 100.000 Atinjana da protestuju protiv nemačke okupacije.

Olimpijska himna zabeležila je kratki trenutak u vremenu, munjeviti bljesak po vertikali, uglavnom nerazumljiv već prvoj narednoj generaciji, ukras po navici i ritualu, bez smisla izvan konteksta, uzaludan kao svaki očajnički uzlet duha. I pri svemu tome, sposoban da nešto pokrene, možda sasvim slučajno, sve do nade na dnu kutije. Same igre – koje je u 80-im neki naš omiljeni kolumnista uporno smeštao na Olimp – već su jako dugo prebrojavanje love. U 80-im je još bilo mogućno da građani Amsterdama odbiju Olimpijadu zbog buke i otpadaka i zaštite gradskih životinja, u Moskvi je za vreme igara umirao Vladimir Visocki bez hitne pomoći, a onda je Coca Cola pobedila Atinu za stogodišnjicu. Japanski građani, nekih 80% protiv Olimpijade, nisu uspeli: kakav je to dobitak i bez ulaznica!

Publika je zahtevala da se pridružim, jer se pojavio prvi nauljeni mišićavac, a uskoro i još jedan. Svi se smeju mojim suzama, i mišićavci. Treći dan, „Jugoslavija“ već ima pet medalja, a tek će njima svima pokazati Luka, Novak, odbojkašice, rukometašice i ko zna ko sve. I na kraju, biće još jednom himna.

Čitajte više