Svi koji pomažu su heroji

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
U hitnim slučajevima brza pomoć vrijedi dvostruko. Nakon poplava koje su pogodile zapadnu Njemačku, u pomoć su priskočili mnogi: oni raščićavaju ili doniraju pomoć, često i iz improvizovanih objekata.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

I onima koji pomažu potrebna je pomoć. I njihovim mašinama potrebno je gorivo. Zato su Tomas Šperber i Marijus Glezer iz Limburga u srijedu u četiri sata ujutru sjeli u svoj kamion. U cisterni iza njih bilo je 32.000 litara dizel-goriva koje je doniralo 17 trgovaca naftom i naftnim derivatima iz Limburga i okoline.

Namjera im je bila da ga besplatno distribuiraju u poplavljenim regionima – svima koji su tamo sa bagerima i traktorima, kamionima i autobusima, svima koji rade sa generatorima ili pumpama za vodu. Svoju namjeru prethodno su najavili na Fejsbuku.

Improvizovanu pumpu otvorili su na parkingu u Remagenu, nedaleko od Zinciga, teško pogođenog poplavama. Jedan od prvih „mušterija” bio im je Rasim Červidaku. Dovezao je tri bureta svojim utovarivačem. Červidaku je baštovan u Zincigu i već više od nedjelju dana pomaže sa svim svojim mašinama. On lično je, kaže, imao sreće. Njegova kuća i poslovni prostor su na uzvisini i nisu pogođeni poplavama. Pa ipak, i njemu i njegovoj porodici odmah je bilo jasno: žele da pomognu žrtvama poplave sa svim što imaju. Njegov sin raščišćava bagerom porodične firme.

Solidarnost iznad svega

„Najveću pomoć pružaju ljudi iz kraja”, kaže Martin Fos, naučnik iz Berlina koji se bavi proučavanjem katastrofa. „Pomoć pružaju prije svih oni koji nisu toliko pogođeni.”

Solidarnost je ključna riječ ovih dana u poplavljenim područjima. Solidarnost i spremnost da se pomogne je ogromna – ona stiže i van ustaljenih, državnih struktura ili organizacija za pomoć. Mnogi koji ljude generalno doživljavaju kao sebične, zaprepašćeni su time što se, nakon poplavnog talasa, pojavio ogroman talas spremnosti da se pomogne. Istraživanja, međutim, već decenijama pokazuju da ljudi u situacijama katastrofe zaista pokazuju solidarnost, kaže Fos za DW. „U trenutku kada se ljudi nađu u ovakvim situacijama, takvo ponašanje postaje primarno”.

Pritom se ne mora biti kao šezdesetogodišnji Hubert Šiles iz mjesta Mehernih u Ajfelu, koji je, iako je to bilo opasno po život, svojim bagerom od 30 tona blokirao vodu na brani i tako spasao više od 10.000 ljudi.

Put od 300 kilometara – bagerom

Heroj je i Karsten Štajner. Taj snažni čovjek sjeo je u srijedu za volan svog teškog bagera u Zincigu, pa je prvo uklonio jedan uništeni Mercedes, a zatim nastavio da raščišćava naslage blata i mulja. Onda je svoj bager natovario na transporter i odvezao ga trista kilometara dalje, u Georgsmarijenhite, da tamo pomaže. I sve to o svom trošku. Na pitanje o gubitku zarade, Štajner odgovara: „Pa pogledajte malo oko sebe, ovim ljudima ovdje je mnogo gore nego menu”. Štajner je u Zincigu radio i ovog vikenda.

„To su pravi heroji“, potvrđuje Volf Dombrovski, „oni koji odmah počnu da rade. A najbolji su oni koji umiju da organizuju druge i govore im: Ti ćeš da radiš ovo, a ti ono.” I Dombrovski iz Bremena je naučnik koji proučava katastrofe. I on naglašava da konkurentski mehanizmi koji su u društvu u normalnim situcijama uobičajeni, u slučajevima katastrofe bivaju nadjačani. „U ovakvim slučajevima ljudi ostaju bez svega što imaju. A svako ko pomaže je heroj.”

Penzionisana vatrogasna vozila ponovo u akciji

I Maks Diron je heroj. Taj čovjek od svojih tridesetak godina upravo prolazi pored improvizovane pumpe za gorivo u Remagenu – i to u starom, rashodovanom vatrogasnom vozilu. Diron se u obližnjem Bonu bavi prodajom i iznajmljivanjem oldtajmera, a ovakva vozila s pogonom na sva četiri točka popularna su kao mobilne kućice za ljude koji žele da odmor provedu u udaljenim planinskim predjelima, tamo gdje nema puteva, ni utabanih staza.

U poplavljenom regionu doline rijeke Ar sada nema ni puteva, ni staza, a Dironova penzionisana vatrogasna vozila iznenada su se vratila u spasilačku misiju. Prodavac klasičnih automobila krenuo je u spasilačku akciju još u noći kada se dogodila katastrofa. „Tašta me pozvala u pola četiri“, kaže.

Diron sada svakog popodneva oko 17 sati kreće s grupom kolega iz firme u akciju koju je nazvao „Pomoć poslije posla”. Nose metle, lopate, kolica, gumene čizme i sve drugo što je potrebno u kriznom području – plus veliku količinu motivacije. „Već smo očistili dvanaest kuća“, kaže Diron. I još tvrdi da njegova stara vatrogasna vozila prolaze i tamo gdje zapnu mnogo moderniji kamioni njemačke Organizacije za tehničku pomoć (THV). Zbog toga danas popodne namjerava da svoju četu, kao i generatore i pumpe za vodu, odveze u posebno izolovana sela.

Šatl-busevi za prevoz pomagača

Oni koji nemaju specijano vozilo, a ipak žele da pomognu, do poplavljenog područja mogu da stignu i autobusom. Razne vrste autobusa prevoze pomagače još od sedam sati ujutru, skoro 1.000 ljudi svakog dana. Organizator je Mark Ulrih iz Bad Nojenar-Arvajlera. On je brzo uočio da postoji rizik od potpunog saobraćajnog haosa, ako bi svi oni koji žele da pomognu pokušali da se svojim privatnim automobilima prebace do poplavljenog područja. Vozila za spasavanje i evakuaciju tada više ne bi mogla da prolaze. Ulrih je zato došao na ideju da organizuje šatl-buseve. Lokacije i vrijeme polaska objavljuju se na Fejsbuku.

Pomagači koji kreću u misiju već u autobusu se savjetuju: „Ne ulazite nepozvani u prazne kuće”. Ili: „Saslušajte ljude ako žele da razgovaraju, ali nemojte sami da započinjete razgovor s njima”.

Slijedi nova faza

Ulrih ne zna koliko će trajati ova spremnost da se pomogne, taj 42-godišnji preduzetnik strahuje da će ovu katastrofu uskoro potisnuti druge stvari. I naučnik Dombrovski očekuje da će se privatna pomoć smanjivati. „Ljudi koji tamo odlaze i pomažu uglavnom su zaposleni, imaju porodice, djecu, rodbinu. Doći će do svojevrsnog zasićenja od tog divnog osjećaja koji ih sada ispunjava – da pomažu i da su heroji, da su veoma korisni. Poslije toga dolazi osećaj: moram da se vratim na posao. Ili: potreban sam i svojoj porodici. Ili: umorio sam se.”

Najkasnije tada mora da počne nova faza i to profesionalne pomoći, kaže Dombrovski. „Ali tada je ionako prošlo ono najgore i spontana pomoć više nije potrebna.” Dolazi faza rekonstrukcije.

Čitajte više