Teški Srbi

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Beseda od jedne rečenice. Nije nagrađena niti osporena. Patrijarh Pavle: Budimo ljudi iako smo Srbi.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Možda je u vreme Ivice Dačića bilo pa prošlo zlatno doba srpske diplomatije. Ono jest, Ivica nije imao pojma o tom poslu, ali su bar njegovi poduhvati bili zabavni. Nije znao jezike, tamo gde je probao da govori nepoznate reči, pisali su mu govore ćirilicom.

Umesto da razgovara, počeo je da peva uveren da ume, pa ga je Vučić odredio da pored redovne zapostavljene dužnosti, bude dvorski zabavljač. Čak je i Putinu na večeri otpevao Kaljinku, a gost iz nekih razloga nije prepoznao pesmu.

Moguće je da su spoljni poslovi postali nešto ozbiljnija delatnost, kad je vladalac izvukao iz kabineta svog mentalnog bodigarda Selakovića, i postavio ga za ministra spoljnih dela.

Selaković je završio prava, ali verovatno nije bio najbolji student u istoriji. Bio je dobar besednik, pobedio je na tri takmičenja u govorništvu na Pravnom fakultetu, ali i na festivalu besedništva u Sremskoj Mitrovici, Sirmium lux verbi. Nema pisanih tragova o čemu je govorio, ali o nečemu svakako jeste, ali se takvi govori ne pamte. Bio je jedno vreme asistent, poznat po borbi protiv flašica sa vodom nesrpskog porekla.

Radikal od 2001, naprednjak od 2010. godine.

Oženio se 2017. a venčao ga je lično patrijarh Irinej. Na svadbi u restoranu Stadion bilo je preko 600 gostiju, među njima i najvažniji. Pevali su Jelena Tomašević, Ceca i, naravno, Ivica Dačić.

U mladosti se najbolje snalazio među pročetničkom desnicom, uz prigodno kostimiranje. Tada još nije video u sebi prvaka u besedništvu. Bio ministar pravde, najbolji Vučićev drug, njegov obožavalac i generalni sekretar. Javno i neotesano branio njegovu porodicu od medija. Čovek koji voli snažnu desničarsku literaturu, kao zbir priručnika za postizanje ciljeva u politici i borbi.

Uživa u svom glasu i utisku za koji misli da ostavlja. Za razliku od Dačića, priznaje da tečno govori engleski. Ali, uprkos posebno negovanoj vrsti govorničke veštine i nekim dobrim izletima u istoriju prava, njegovi stavovi sadrže krute, rigidne slojeve i imaju u sebi zloslutne odlike podilaženja mračnoj autoritarnosti. Karijera pretežno sačinjena od pretencioznih ekscesa i zavisnosti od tuđe moći.

U spoljnu politiku je doveden noseći sa sobom sve amaterske predrasude, koje se kose sa delikatnim diplomatskim taktom. Stigao je da javno izgrdi izraelskog ambasadora, ne razumevajući šta je čovek uopšte rekao. Nema podataka da se izvinio posle toga. Ambasador je, zbunjen tim divljačkim tonom, morao da objašnjava neupućenom ministru suštinu onoga što je zaista rekao. Nema znakova da je Selaković to razumeo.

Lično je opozvao ambasadora iz Varšave, koji nije sledio ministrov homofobični gard i potpisao jedan sasvim benigni papir o pravima seksualnih manjina.

Selaković svakako zaslužuje pažnju kao potpuno tvrda struja u vladi Ane Brnabić, maneken desnog krila. Izaslanik vladaoca zadužen za naglašenu distribuciju posebne verzije srpstva na granici romantičnog mita i militarne kostimografije.

Pre neki dan, iz ministra spoljnih dela, izašla je ovako rimovana rodoljubiva misao: „Da je Srbin biti lako, Srbin bi bio svako!“

Hteo je valjda da kaže da je biti Srbin lepo, ali teško, i da samo posebni primerci onoga što Selaković misli da je već postao, mogu da dostignu ono što je najteže. Ne može svako da bude to, dakle Srbin, čak iako je uveren da jeste. Ali, ko je zadužen za ateste da je neko postao to o čemu govori onaj što je već postao?

Ovaj trivijalni stih, izrečen u slavu glupog samoljublja, negira bilo kakvu ljubav prema svome rodu, i pretvara se u arijevsku popevku dvorskog Demostena. Nismo svi mi postigli mnogo u izabranom narodu, ali on jeste, i ideja koja se naslućuje u ovoj zamisli dostiže suludi projekat šovinističkog inženjeringa. Moramo da zapnemo, nije lako niti moguće biti ono što su davno postali Aca Srbin, Šešelj, Vacić i Selaković, recimo. Oni su ikone nacionalne elite, svetli likovi koji nas vode prema onome što je teško ali nemoguće.

Beseda od jedne rečenice. Nije nagrađena niti osporena. Patrijarh Pavle: Budimo ljudi iako smo Srbi.

Moglo bi da bude lako, ali nije.

Čitajte više