Budućnost je nebitna

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Pravo je pitanje – može li Univerzitet izaći u javnost s idejom o sopstvenim potrebama i nekakvom razvoju?
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

To treba izbegavati – „mnogo studenata na malom prostoru“. Tako kaže takozvani glavni gradski urbanista Stojčić. Za Stojčića je izgleda poželjno – malo studenata na velikom prostoru. Još ako je uz to moguće da studenti na tom prostoru budu lišeni mogućnosti (slobodnog) kretanja – eto sreće za urbanistu. I za režim koji je Stojčića stavio da govori i radi ono o čemu blagog pojma nema. Kaže Stojčić, ne mogu tri fakulteta na Novi Beograd, odmah pored velikog tržnog centra, jer je to – „mnogo studenata na malom prostoru“, pa treba jedan od ta tri fakulteta podići u Kumodražu.

A četvrti fakultet zajedno sa studentskim domom i stanovima za nastavnike treba podići na obodu Borče. Taj jedan fakultet, sa domom i stanovima za nastavnike, Stojčić ambiciozno zove „kampus“ i ni ne pomišlja da je malo studenata i nastavnika na jednom fakultetu da bi imalo smisla da se samo za njih pravi „kampus“. Naravno, Stojčić bi mogao da pita kako to znamo koliko će biti studenata i nastavnika kada ni on sam još ne zna koji će se to fakultet graditi pored Borče. Ne zanima nas neznalica Stojčić ni to što nema srama da govori o stvarima o kojima veze nema.

Zanimljiv je obrazac po kome on razmišlja o Univerzitetu u Beogradu. I kako ideju, inače ispravnu, o decentralizaciji grada povezuje sa apsurdnom idejom o decentralizaciji Univerziteta. Lako je Stojčiću da misli kada nema čime da misli: bez mozga, on dodatno razvaljivanje inače već razvaljenog Univerziteta uzima za primer kako režim radi na decentralizaciji grada. To, Stojčiću, nema veze jedno sa drugim, a ni sa zdravom pameću, naposletku. Ali, obrazac koji Stojčić sledi kada razmišlja o velikoj školi nije Stojčićev, on je uvrežen na Univerzitetu.

Taj univerzitet ustrojen je tako da se nijedan njegov deo ne vidi kao deo jedne celine. A to je problem koji i vremenski i intelektualno nadilazi ne samo Stojčića i ovaj režim, nego i same akademske radnike, potpuno nezainteresovane za (blisku) budućnost svoje ustanove i sva je prilika nesposobne da je osmisle. Sasvim jednostavno, ideja je da se univerziteti sve više integrišu iz najmanje dva povezana razloga. Prvi je taj što više nema znanja koje se može udobno i bez ostatka zaokružiti unutar jedne discipline, odnosno jednog fakulteta.

Nazovimo to interdisciplinarnošću, multidisciplinarnošću ili transdisciplinarnošću, kako god – ali, sva ta inter, multi i trans ne treba da nas spreče da vidimo kako znanje iz samo jedne oblasti više nije dovoljno da se danas razume, osmisli i organizuje, recimo, život u velikim zajednicama te njihova budućnost. Stoga je neophodno ljudima koji žele da studiraju omogućiti da znanje crpe iz više oblasti. Nije stvar samo u tome da se slušaju predmeti sa raznih katedri na jednom fakultetu (što se takođe ne podrazumeva na našim fakultetima, a trebalo bi), naglasak je na slušanju predmeta s raznih fakulteta tokom jednih istih (osnovnih ili viših) studija.

S tim u vezi je i drugi razlog – da bi osoba mogla da pohađa kurseve na različitim fakultetima to ne samo što treba da bude formalno moguće nego mora biti i fizički izvodljivo. Dakle, zgrade fakulteta trebalo bi da budu blizu jedna drugoj da bi se u razumnom vremenu moglo preći iz jedne u drugu, to jest da bi se na vreme stiglo na čas. U tom smislu se univerziteti integrišu – i formalno i fizički. Na tragove ideje da bi univerzitet trebalo u svakom smislu da bude tesno povezana celina nailazimo u rešenju da se više fakulteta pre otprilike jednog veka grupiše oko – ni manje ni više nego – Studentskog trga u Beogradu. Ondašnji urbanisti išli su dakle vek ispred svog današnjeg kolege.

U drugoj polovini 20. veka ta je ideja realizovana u pravom kampusu Univerziteta u Novom Sadu. U 21. veku, beogradski urbanista i režim za koji on radi vraćaju nas otprilike u sredinu 19. veka. U čemu im, da ponovimo, naruku svesrdno idu i sami akademski radnici bez ikakve vizije o tome šta bi njihova visokoškolska ustanova zaista trebalo da bude. Početkom 21. veka, istina, postojala je ideja da se u kompleks ispražnjenih vojnih kasarni na Banjici izmeste fakulteti Univerzitet u Beogradu i da im se doda studentski dom. Otprilike isto onako kako je to sa kasarnama urađeno u Banjaluci. Ili u Rijeci, kada već hodamo po susedstvu.

Stvar je u tome što je beogradski Univerzitet preglomazan i teško je zamisliti da bi se na jednom mestu mogle smestiti sve njegove škole i instituti. Uz to, on nije preglomazan samo fizički, on je i preobiman u smislu broja fakulteta i oblasti koje oni pokrivaju. Odavno se već govori (dobro, šuška, jer to u stvari i nije tema) o tome kako bi taj univerzitet trebalo podeliti na više celina – društvene i humanističke nauke, s jedne strane, prirodne nauke, s druge, i tehničke nauke, s treće strane. Onako kako sad samostalno stoji Univerzitet umetnosti. Kada bi se to uradilo, verovatno bi bilo moguće iskoristiti postojeću univerzitetsku infrastrukturu i eventualno razmišljati o kampusu za treći, koji god da je od ta tri, univerzitet.

To bi posredno rešilo i problem Univerzitetske biblioteke (moralo bi ih biti više), koja ovakva kakva je, sa kapacitetima koje ima, praktično više ničemu ne služi. Zabavno je što Stojčić i drugi domaći planeri tu biblioteku ni ne pominju, niti vide da je za fakultete bitno da u svom neposrednom okruženju imaju nešto što se zove biblioteka. Kako su ti ljudi završavali škole, bolje je i da ne razmišljamo. Kada razbacuje fakultetske zgrade po Novom Beogradu, Kumodražu, Borči, gde tačno u vezi sa tim i načelnom idejom decentralizacije, Stojčić vidi zgradu poput Univerzitetske biblioteke? Ne vidi je, naravno. Kao što je slep za biblioteku, Stojčić je slep i za samu ideju šta bi univerzitet morao biti.

Stojčić se uostalom ni ne vodi znanjem i njegovim sticanjem, on bi da stiče nešto drugo. Pa fakultete izbacuje na obod grada, da bi u centru oslobodio atraktivne lokacije za takozvane investitore. To stoji ispod krinke o navodnoj decentralizaciji. Ali, ostavimo sebičnog urbanistu i gramzivi režim, ponovo, po strani. Pravo je pitanje – može li Univerzitet izaći u javnost s idejom o sopstvenim potrebama i nekakvom razvoju?

Ne može. Jer akademske radnike ne zanima budućnost univerziteta, oni se takođe vode samo svojim sitnim sebičnim interesima. Odavno je Ljubiša Rajić govorio kako Univerzitet u Beogradu nema nikakvu predstavu o sebi: ne zna se koliko ljudi na njemu radi, ni koliko ih studira. Da krenemo od osnovnog. Dalje se ne zna ni šta sve ima ni šta mu stoji na raspolaganju. To je jedan mutljag za koji nikome izgleda nije u interesu da ga razbistri. Rajić je predlagao i da se formira jedan posebni institut koji će se baviti samo Univerzitetom – prikupljati podatke o njemu i na osnovu tako dobijene slike predlagati linije razvoja. Nije se dogodilo. Kada je govorio o tome, Rajiću su se kolege uglavnom smejale.

Zato priča o glupom Stojčiću i Univerzitetu u stvari uopšte nije priča o Stojčiću i njegovoj gluposti. To je priča o gluposti i lenjosti akademskih radnika, koji su dopustili da im Stojčić kroji budućnost. Ali, pustimo i njihovu budućnost: kao osobe koje izdržavaju žitelji Srbije da bi se bavile budućnošću čitave zajednice, akademski radnici svesno dopuštaju da umesto njih stojčići kroje budućnost zemlje prema svojim sebičnim merama. Tek, čitalac je u pravu, u jednoj temeljno razvaljenoj zemlji zaista ima prečih stvari od podizanja fakultetskih zgrada i razvaljivanja Univerziteta. Šta je to uopšte, u poređenju sa, recimo, nadolazećim četvrtim talasom zaraze koji (opet) dočekujemo nespremni (pogotovo u školama) ili sa notornim Rio Tintom, koji će ojaditi Mačvu. Ali, ako ćemo pravo, priča o Stojčiću i Univerzitetu nam baš to i kaže: budućnost u Srbiji je postala nebitna, jer se, na čelu s akademskim radnicima, ponašamo kao da je nemamo.

Čitajte više